Ранко Гојковић: Две врсте српског просветитељства

По плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7,16) – благовести Господ у своме Јеванђељу. После практично два века упорног усађивања у српско национално сазнање, данас имамо практично као чињеницу – постојање два велика просветитељска правца српског народа – просветитељство Светога Саве и просветитељство Доситеја Обрадовића. У даљем тексту, желео бих указати на неке недоумице и указати на плодове њиховог просветитељства.

Свети Сава

Сама реч просветитељ, у свом корену садржи реч светитељ, што значи светац, свети човек прослављен од Господа. И то је Свети Сава несумњиво био, за разлику од Доситеја. Свети Сава се може сматрати српским духовним сверодитељем, који је својом величанственом мисијом трасирао пут свему благочестивом и светом што је српски народ створио у својој многострадалној хришћанској историји. У плодове просветитељства Светог Саве, свакако спадају и два златна века Немањићке Србије, период који многи с правом сматрају периодом Свете Србије. На хиљаде предивних манастира и цркава, велелепних фресака, мноштво изузетних књижевних дела, прелепо појање, архитектура… – све су то одлике стања духа српског народа тога периода. Тај период карактерише и јака држава Србија, према којој су се и најљући непријатељи односили са страхопоштовањем.

Немањићка држава, ношена крилима Савине молитве и благодати, била је образац предивне, никад поновљене симфоније српске Цркве и државе. Овај предивни муж је својим изузетним подвижништвом и молитвеношћу, у себи облагодатио све оно што је српски народни геније носио у својим генима. Свети Сава је дубоко ценио српско народно биће, његове народне обичаје је осмислио и облагодатио и пажљиво је чувао све посебности и лепе особине свог народа. У свом Законоправилу, Свети Сава међу десетинама хиљада речи, није употребио ниједну туђицу, то су све биле речи српског, словенског порекла. А мајка му је била Гркиња! То би могао бити светао пример како се треба односити према свом језику и писму, свим данашњим просветарима, који издадоше и издају свету ћирилицу. Тако се Свети Сава односио према целокупној српској традицији, све што је добро, умивао је предивном Христовом науком, секући у корену све што је лоше у Српском роду. Свети Сава је био уистину человек – човек загледан челом у век, у вечност. Био је несумњиво највеличанственија фигура дванаестог века на читавој кугли земаљској.

Поред горе реченог, за Светог Саву су посебно карактеристичне две ствари.

Прво, његово рођење је испрошено молитвама његових светих родитеља, који су умолили Господа да им подари још једно чедо, заветујући се да ће остатак живота провести у целомудрију. Господ је удовољио њиховим молитвама, а они су одржали завет дат Господу и видимо дивне плодове овакве узајамне љубави. Не знам да ли постоји неки други народ на планети, чији је духовни отац испрошен молитвама родитеља – владара, од Господа. Свети Сава је задобио огромну милост Господњу за свој народ, али је истовремено поставио и високе стандарде своме роду. Сваки онај Србин, који је издао Христа, веру Православну, веру светосавску, врло брзо је отпадао од српског националног корпуса. Зато ви можете у другим народима наћи и протестанте и католике и муслимане, али код Срба, када неко отпадне и изда свету веру Православну, он врло брзо отпада од Српског националног корпуса.

Друго, што је посебно карактеристично за Светог Саву, јесте његов бег од световног живота у манастир. И то није био бег обичног човека, то је био бег принца, коме су сва задовољства овога света стајала на располагању. Одбацио је владарску круну, али је задобио круну Првог Српског Архиепископа. Како каже српски песник: “Није хтео круну, није хтео славу, ал му круну Господ, ставио на главу”. Свети Сава је са главе свога брата скинуо папину круну и крунисао га на православно краљевство. Он је попут Александра Невског у Русији, видео сву пустош и погубност папизма много пре проливања река православне крви од стране римокатолика. И то му паписти, као стожер западне антицивилизације, никада нису и никада неће опростити. И тиме се објашњава и данашња сатанска мржња паписта према Српском Православном народу.

А сада мало о другом српском “просветитељу”. О томе је у Србији данас јерес писати и знам да ће овај текст изазвати бес код српских моћника и безбожника који га прочитају, али “Није Бог у сили, него у Истини”, говори нам свети Александар Невски. Пре него што било шта напишем, хтео бих рећи да сам уверен да је Доситеј Обрадовић био искрени родољуб који је желео све најбоље своме народу. Али, пут у пакао је често поплочан добрим намерама. Он је био пострижен за монаха, али није схватио основну истину, коју схвата сваки православни верујући неписмени српски сељак. Православни за разлику од других, немају потребу да трагају за Истином, они је поседују. То схватају обични српски и руски верујући сељаци али то нису могли да схвате Доситеј Обрадовић и Лав Толстој. И најмање извитоперење Христовог учења, рађа погубне плодове и родољубље које издаје Христа, на крају прераста у издају љубљеног рода. Зато и јесу по наше народе, последице њиховог учења толико трагичне.

Прво што је карактеристично и што упада у очи када се говори о Доситеју Обрадовићу, јесте апсолутна, потпуна супротност његовог живота и дела, са животом и делом Светог Саве. А и плодови његовог просветитељства (које би се могло назвати Доситеј-Вуковско просветитељство) су позападњачени Срби, слика данашње беде – идиле Вука и Чеде, то јест идила безбожних либерала са безбожним националистима.

Значи, за разлику од Светог Саве, који је од света побегао у манастир, Доситеј је из манастира побегао у свет, погазивши монашки завет дат Господу. Из овога следи да ће и плодови таквог геста и безбожног просветитељства, бити супротни плодовима просветитељства Светог Саве. За разлику од Светог Саве, који је брижно чувао народну традицију, Доситеј се са многим благочестивим обичајима српским, просто исмевао. То је велики српски геније Његош одмах приметио и врло оштро се изразио према исмејавању благочашћа народног од стране Доситеја. Његово просветитељство и поглед на свет, постали су потпуно рационалистички, западњачки, чисто материјалистички. Он је попут Толстоја у Русији, својим рационалистичким учењем посејао зло семе богоборства или лажне вере, међу омладином српском.

Није се Доситеј зауставио на исмевању народних обичаја, он се усудио да се подсмева и Житијима Светих. И у свом високоумљу, пише како су у Житијима Светих описане многе невероватне ствари, у које, по његовим речима, не би поверовало ни мало дете!!! Оваквој глупости никакав коментар није потребан.

Следећи страшан ударац српском народном благочашћу, била је реформа писма, која је на крају свог рушилачког деловања довела до укидања богослужења на црквенословенском језику и која нас је као народ прилично одвојила од своје једнородне и једноверне православне браће Руса. Црквенословенски језик је био језик који је Господ преко својих светитеља даровао Словенима, свети језик који није садржао у себи апсолутно никакву нечистоћу и зломислије, језик на коме су наши предци вековима узносили Господу свете молитве. Био је то језик који су разумели људи од Алпа до Владивостока и нашао се неко “паметан” да се залаже за укидање тога светог језика. Сигурно је да је укидање обавезног служења на црквенословенском језику, убрзано допринело ширењу погубног екуменизма у крилу Свете Српске Православне Цркве.

Следовање Доситеј-Вуковском просветитељству није само у Цркви донело апсолутно супротне плодове од оних описаних у немањићкој “Светој Србији”. И у српској култури и у српској држави, следовање новом позападњаченом просветитељству донело је горке плодове. Српски властодржци су скоро два века упорно одбацивали просветитељство Светог Саве и протежирали просветитељство Доситеј-Вуковско. Резултат је – најамничка банана држава коју нико ни за шта не пита, свеопште понижење и пузање пред моћницима овога света, наметање содомије и сваког другог неморала као општечовечанских вредности, тежња за интеграцијама са вековним крвницима нашег народа. A у просвети, можда следећи пример најбоље одсликава тренутно стање српске просвете. На уџбеницима енглеског језика за трећи и четврти разред основне школе, на насловној страни, деца трче и показују подигнута два прста – кажипрст и мали прст, тако показујући сатански знак бехемота или ђаволске рогове.

Такав тип српске интелигенције, настао на “просветитељству” Доситеј-Вуковском, најбоље је описао свети Николај Српски. Он је рекао да је српска интелигенција која је одлазила на Запад ради школовања, из Србије излазила са корпом препуном врлина а са школовања се враћала у Србију, са корпом препуном заблуда.

Српска хришћанска историја је слична старозаветној историји. Када су се Срби приближавали Богу и своме Светитељу Сави, Србија је цветала и напредовала и духовно и материјално. Када су се Срби удаљавали од Христа и Светога Саве и почињали следовати западним туђинима, Србија је пропадала и духовно и материјално.

Комунисти су радо прихватили Доситејево просветитељство и истицали су да је учење светлост. То је тачно, али Таворску светлост, духовну светлост Преображења, – српска деца могу осетити само на просвећењу душе, учећи на основама истинског хришћанства, на основама просвете Светог Саве. А Доситејева рационалистичка просвета, уздање само у научна знања и кљукање човека свакојаким информацијама – претвара се у људску катастрофу. (Као на Западу, када се “епоха просвећености” претвара у епоху мрачњаштва).

И на крају, једна необична историјска слика и покушај њеног објашњења из угла православног погледа на свет. На месту садашњег “Cпоменика захвалности Француској”, на Калемегдану, некада је био велики споменик вожду Карађорђу. Тај споменик су 1916. године, срушили аустријски окупатори. И зар би било ишта природније и нормалније, него да Карађорђев унук, обнови споменик своме великом деди, који су окупатори срушили за време рата. Али не, унук, премда несумњиво велики патриота, на том месту где је био споменик Карађорђу, подиже споменик захвалности Француској!!! Изгледа неразумљиво, али је лако схватљиво, ако знамо да је Доситеј био учитељ Карађорђевог сина и да су и његови унуци васпитавани више у духу доситејевске европејштине, него у духу светосавља. Када ствари посматрамо из тог угла, јасно нам је и зашто претендент на српски престо не може да научи ни три честите речи српског језика, иако више од деценије живи у Србији. Јасно нам је откуда та карикатура историје, да је он у Србију дошао на позив перјаница либерално-демократске, грађанско-сорошевске Србије, а не истинских српских монархиста.

Да резимирамо, просветитељство Светог Саве породило је и порађаће ако Бог да и убудуће, венце свега благочестивог и светог у нашем народу, од наших великих и благоверних владара, преко светитеља и великих прегалаца на свим пољима људског духа, до мученика страдалих за Крст Часни и слободу златну. “Просветитељство” Доситеј-Вуковско, породило је све оно чега се благочестива Србија стиди. Од оних који уђоше у тајна друштва и несвесни шта то значи, преко богоборних комуниста, властољубивих екумениста, до модерних либерално-демократских европејаца за које “Европа нема алтернативу”. Светосавска просвета породила је Свету Србију. Доситеј-Вуковска просвета породила је демократску диктатуру греха. Светитељу Саво, моли Христа Бога за нас!

Ранко Гојковић

Извор: srpska.ru

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: