“Приношенија“ монахиње Јефимије, прве српске песникиње

Монахиња Јефимија, прва српска песникиња, душа Богом надахнута, рођена је око 1350. године под именом Јелена, као кћи угледног ћесара Војихне, у држави цара Душана. Пошто је због службе њен отац боравио на двору, Јелена је запамтила цара и сјај његове владавине. Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје деспотица. Њен живот у Серу, престоници ове српске области коју Јован Кантакузин назива „великим, дивним градом“, крунише рођење сина. Срећа младе деспотице трајала је кратко, колико и живот њеног детета. По смрти „младог младенца“ који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац. Страшне трагедије, које су у низу и за врло кратко време задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу…

Обичаји времена у коме је живела, али и стремљења њене душе опхрване неизмерним болом, определила су је да крене путем монашког живота. С монашком ризом, деспотица Јелена добија ново име – Јефимија.

Окрутна с једне, судбина Јефимији, удовици и прогнанику, с друге стране великодушно дарује ново уточиште и великог заштитника – кнеза Лазара, на чијем двору у Крушевцу отпочиње нови живот. Најважнија Јефимијина мисија отпочеће после још једне велике и страшне трагедије српског народа: Косовског боја, када Србија остаје без владара, војске и властеле, а Турци у својој најезди почињу да харају, убијају и скрнаве цркве и манастире. Јефимијина мудрост и речитост коју хвали Константин Филозоф „ва многих глаголаних и вештех мудрејша сушти“, била је од неизмерне помоћи кнегињи Милици, која је као Лазарева удовица морала да преузме владавину над Србијом у ситуацији када су, уз Турке, и готово сви суседи имали своје претензије и планове.

Јефимија је Милици (која се такође замонашила добивши име Јевгенија) помагала у тешким и одлучујућим државним питањима. Своју мудрост, чак неустрашивост, Јефимија је показала у два историјска подухвата. Са кнегињом Милицом, када две нејаке жене, православне монахиње, одлазе на двор турског султана Бајазита у Сер, да стану у одбрану младог Стефана Лазаревића, будућег српског деспота, кога су његови супарници оклеветали за издају, не би ли се домогли престола. Истовремено, на иницијативу Јефимије, успеле су да од Бајазита измоле мошти велике православне светитељке Свете Петке, и пребаце их из Трнова у Србију.

У овом чину огледа се велика мудрост Јефимијина, јер се Света Петка код српског народа сматрала заштитницом земље и свих усева које земља даје. Себрима, који су после косовске трагедије и сталних ратова бежали са земље, присуство моштију велике светитељке дало је нову наду и охрабрило их да се земљи врате и оживе опустела поља и винограде. Тако је у овој, само наизглед верској, акцији Јефимија показала лице мудрог дипломате, брижног за будућност свог народа и земље.

Сву снагу материнске љубави коју није могла да пружи своме сину, Јефимија је даровала младом Стефану Лазаревићу, који ју је у својој повељи назвао „деспотицом, госпођом и – мајком“. Последње дане свог земаљског живота Јефимија је са кнегињом Милицом (Јевгенијом) провела у манастиру Љубостињи (задужбини кнегиње Милице) у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња чији се мужеви нису вратили са Косова.

Манастир Љубостиња

У памћењу српског народа Јефимија живи кроз три поетска записа који се данас читају као поезија и који спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су у ствари „приношенија“ или дарови.

Туга за младенцем Угљешом је први сачувани књижевни запис деспотице Јелене – монахиње Јефимије, изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем. Тада је живела у Серу на своме двору, а њен мали син био је сахрањен у Хиландару у гробу њеног оца, ћесара Војихне. Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој душе манастиру је послала ову иконицу. До дана данашњег чува се у Хиландару.

Јефимијин диптих, Хиландар

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

Мале иконе по велики дар,
које имају пресвети лик господњи
и пречисте богоматере,
а њих велик и свет муж
дарова младому младенцу
Угљеши Деспотовићу,
Његову неоскрвњену млађахност
преставише у вечне обитељи,
а тело у гробу преда се,
кога изделаше праоци
преступљења ради.
Удостоји, господе Христе,
и ти, о пречиста богомати,
и мене јадну
свагда о разлучењу душе моје да се бринем,
које угледах на онима који су ме родили
и на рођеном од мене младенцу,
за којим жалост непрестано гори
у срцу моме,
по обичају матерњем побеђена.

Јефимијин диптих (стихови, спољна страна), Хиландар

Друго врхунско књижевно остварење, намењено Саборној цркви у Хиландару, Јефимија је извезла на завеси за царске двери. Запис на хиландарској завеси извезла је као монахиња 1398/99. док је живела са својом сродницом кнегињом Милицом, тада већ монахињом Евгенијом. Завеса је од црвеног свиленог атласа (144 x 118 цм). На њој је златном и сребрном жицом извезена композиција на којој Исус у архијерејској одежди служи служби са Св. Василијем Великим и Св. Јованом Златоустим. Поред књижевне вредности ова завеса за царске двери у Хиландару има велики значај и за српски уметнички вез.

Запис на завеси за царске двери, Хиландар

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

Од прљавих усана, од мрскога срца,
од нечистог језика, о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу своју,
ни јарошћу твојом, господе,
изобличи мене у часу смрти моје,
ни гневом твојим казни мене
у дан доласка твога,
јер пре суда твога, господе,
осуђена сам свешћу мојом;
ниједна надежда није у мени
за спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих.
Зато те молим, незлобиви господе,
ни мало ово приношење не одгурни,
које приносим светоме храму
пречисте твоје матере
и надежде моје,
Богородици Хиландарској,
јер веру примих удовичину,
која ти принесе две лепте, господе,
тако и ја ово принесох,
недостојна раба твоја о владичице,
Јефимија монахиња, кћи господина ми
ћесара Војихне, који лежи овде,
негда деспотица.
И приложи се ова катапетазма
храму пресвете Богородице Хиландарске
године 6000 и 970 (= 1398/99),
индикта 8.

И ко ће је однети од храма
пресвете Богородице Хиландарске,
да је одлучен од јединосушне
и неразделиме Тројице,
и да му је супарница
пречиста Богомати Хиландарска
у дан страшног испитивања, амин.

Највећи песнички домет Јефимија је остварила у делу “Похвала кнезу Лазару“, у коме песникиња велича Лазара као „новог мученика“ који је својим страдањем на бојном пољу остварио два подвига: „оставио је пропадљиву висоту земаљског господства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“. Песникиња моли кнеза Лазара, али и све свете ратнике, да помогну Лазаревим синовима који су кренули у борбу против Тимур Ленка (Тамерлана). У последњем делу своје „Похвале“, Јефимија захваљује мртвом кнезу на његовој доброти. Онога који ју је као странкињу примио и „изобилно исхрањивао“, моли да поново исхрани и утиша „буру љуте душе и тела мојега“. У своје последње стихове које је извезла на покрову, Јефимија је заправо уткала слику великих несрећа и деценија глади које су снашле њен народ.

Похвала кнезу Лазару

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

У красотама света овог
васпитао си се од младости твоје,
о нови мученичке кнеже Лазаре,
и крепка рука господња
међу свом господом земаљском
крепка и славна показа те.
Господствовао си земљом отачаства свог
и у сваком добру развеселио си
уручене ти хришћане.
И мужественим срцем и жељом за благочашће
изашао си на змију
и противника божанствених цркава,
расудивши да је неотрпимо за срце твоје
гледати хришћане отачаства твога
да буду овладани од Измаилћана.
Ако ли ове не постигнеш,
да оставиш пропадљиву висину
земнога господства
и да се обагриш крвљу својом,
и да се сјединиш с војницима
небеснога цара.
И тако две жеље постигао си:
и змију убио јеси
и мучења венац примио јеси од Бога.
И сада не остави у заборав
вазљубљена ти чеда,
које сироте си оставио
преласком твојим.
Јер од како си стекао блаженство
у небесном весељу вечном,
многе невоље и страдања
обузеше вазљубљена ти чеда,
и у многим невољама
живот проводе,
јер су овладани од Измаилћана,
и треба нам свима помоћ твоја.
Зато се молимо,
моли се општем господару
за вазљубљена ти чеда
и за све који с љубављу
и вером служе њима,
јер бригом многом спутана су
вазљубљена ти чеда.
Они који једу хлеб њихов
подигоше на њих буну велику
и твоје добро у заборав ставише,
о мучениче.
Но иако си прешао из живота овог,
невоље и страдања чеда твојих знаш,
и као мученик смелост имаш ка господу.
Преклони колена пред господом
који те је венчао (венцем мучеништва),
моли да вазљубљена ти чеда
проводе богоугодно многолетан живот у добру,
моли да православна вера хришћанска
неоскудно стоји у отачаству твоме,
моли да победитељ бог победу пода
вазљубљеним ти чедима,
кнезу Стефану и Вуку,
на невидиме и видиме непријатеље,
јер ако помоћ примимо с Богом,
теби похвалу и благодарење даћемо.
Сабери збор својих сабеседника,
светих мученика,
и са свима помоли се Богу
који те је прославио:
извести Ђорђа, покрени Димитрија,
убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија,
и четрдесет мученика севастијских не остави,
а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војују
чеда твоја вазљубљена,
кнез Стефан и Вук,
моли да им се пода од бога помоћ.
Дођи на помоћ нашу, где да си.
На моја мала приношења погледај
и у много уброј ово,
јер не по заслузи теби похвалу принесох,
но по сили малога ми разума.
Зато и мале награде очекујем.
Но ниси тако ти,
о мили мој господине
и свети мучениче,
малоподатљив био
у пропадљивом и маловечном.
Колико више у непролазном и великом,
што си примио од Бога.
Јер телесно туђу мене међу туђим
исхранио си изобилно.
А сада двоструко молим:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту
душе и тела мога.
Јефимија усрдно
приноси ово теби, Свети.

 

Извори: Пројекат Растко, Википедија, Ризница српска

 

Оставите одговор