Манастир Савина: Одолијева искушењима и чува православље скоро хиљаду година

Манастир Савина један је од најљепших драгуља Црногорског приморја. Налази се у општини Херцег Нови чију је историју украшавао од самог постанка до дана данашњег. Слава храмова је Велика Госпојина, 28. августа, која се слави уз велики народни сабор и велику духовну академију.

Манастир Савина

Овај културно-историјски споменик има велики значај за подручје Херцеговине, Црне Горе, Боке као и за све православне вернике.

Главне грађевине овог прелијепог манастирског здања су три цркве.

Црква посвећена светом Сави Немањићу настала је по народном предању за вријеме првог српског архиепископа, а по њему је манастир Савина добио назив. Данас је парохијски храм. Најстарија, Мала црква, подигнута је 1030. године. Једнобродна је грађевина, посвећена Успењу Богородичином. Она је обнављана  1565. за вријеме јеромонаха Пајсија, уз помоћ ктитора, те оца Вугдрага, а обнављана је и за вријеме Херцега Стефана (по Турском дефтеру из 1858. године) и Косача.

Тврдошки монаси су 1694. године кренули у обнову ове манастирске цркве.

У оба пријашња рата, Морејском и Кандијском,  вођене су борбе у близини самог манастира, али манастир је некако преживљавао ова тешка времена, иако је остао без великих имања након доласка Млечана у Нови. Насупрот њему сви манастир који су грађени, на примјер, на Требишњици, тешко су страдали, као и огроман број других. Неки су спаљивани, пљачкани, а неки до темеља рушени. Тако је страдао и манастир Тврдош, чији су монаси на челу са Захумским митрополитом Саватијем Љубибратићем пребјегли из једног у други херцеговачки манастир. Познато је да су и прије самог рушења Тврдоша, Херцеговци,  који су ближи Дубровнику, на појединим скуповима водили полемике о њиховом пресељавању око Савине, односно у тај дио Драчевице, тако да овај прелазак није био нити мало случајан.

По свему судећи монаси бјеже из једног зла у друго, без обзира на то што је Саватије од стране Млетачке републике добио указ 1695. да има право Црквене власти над православцима Далмације, и дијелом Боке. Црквену власт је Саватије вршио до 1716. када се упокојио у Господу, и био сахрањен испред мале цркве. Он је био свјестан политике папске Курије, то јест да овај – папа жели поунијатити Бокеље, Херцеговце и Далматинце, од тренутка, историјски, када их назива грко-католицима, па за вријеме далматинских епископа Мелентија Хоратакиса и Типалдија који су толико радикално жељели уништити православље, он одлучно стаје на страну Млечана у борби против Османлија и добија могућност колике толике слободе делања, и мањи притисак од стране унијата, за православни живаљ.

Тиме отвара и пут за обнову Савине, после, ни мало случајног рушења Тврдоша од стране Млечана (на готово идентичан начин су Млечани покушали срушити Цетињски манастир, тако што су га минирали 1692. године).

Пребјегло Тврдошко братство обновило је стару цркву и од ње почело да прави данашњи манастир. Изгледа да су православци били несаломиви у овоме дијелу обале, што показују и разни дефтери, и одређени списи млетачких провидура, који кажу да су и села око Новог, Требесин, Убле, и други, задржали вјеру, то јест, да није било огромног утицаја прозелита и мухамеданаца на тамошње становништво, па ни на оно које је било у неким другим Бококоторским крајевима. То је управо био, још један, разлог јер је такво поднебље омогућило да се манастир обнавља и остане дуго времена нетакнут.

Тако на примјер, Војновићи, чувена породица, додјељује манастиру 5 кампи земље. Већ поменуто село Требесин је дало велики број свештеника, калуђера и калуђерица. Са друге стране сестре Кувељић продају своје имање уз Млетачко посредништво. Такође се и породица Карповић заложила да  даје помоћ манастиру, у приносима од 40 литара пшенице, од 1727., године. Двије године прије тога манастир је добио и свој конак, који је у XX вијеку промијенио свој изглед.

Не тако мало богатство су пренијели монаси из Требиња у Херцег Нови, у иначе последњи пали град Херцеговине 1482. године (двадесетак година после пада утврђене пријестонице српске, деспотовине Смедерева, под Османлије). Из сјевернијег града у јужни дошао је Савин крст, царске двери порушеног владичиног храма, спашени дио библиотеке, Октоих Петогласник писан од стране Марка Требињца 1509. године, итд…

Савину су градили и Далматинци уз помоћ трговаца из Тријешћа, Дубровника, Сплита, градили су га и Бокељи, прилози су скупљани чак и у Русији све до његове видне изградње до краја 18. вијека. Тако се на примјер наводи да су велике донације овом манастиру дали Јова Стеванова Делина те Сима Милутиновић Томашевић.

Симо, некада топаљски капетан, поријеклом из свештеничке породице,  је тако оставио манастиру куће, штале, имања, магазине, коњушнице, пивнице, дакле једно огромно богатство. Како једни кажу, ни велике цркве у манастирском комплексу не би било да није било овога Требињца . Укопан је испред мале цркве 1743. године, а остао је и записан као први капетан Топаљске општине и један од ктитира саборне цркве у Топлој.

Мала црква је на крају обновљена 1831. године. Тада је фрескописана руком зоографа Алексија Лазовића који је истом фрескописао, данас видљиве фреске Светог Андреја Критског, Светог Архангела Михаила, и светог Јосифа Химнописца. Данас су у малој цркви, поред већ поменутих, видљиве фреске Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог, Светог Јована Крститеља, сцене Христовог страдања и силазак Светог Духа на апостоле,

На Великој цркви, Светоуспенској цркви, на једној од три плоче, стоји и натпис, из 1777 године, а који у преводу гласи овако :

У славу Светих Једносушних Животодавних и Нераздјељивих Тројице Оца и Сина и Светога Духа поче се градити ова црква у име Успења Пресвете Славне Богородице и настојањем Светоуспенског савинског манастира и уз помоћ православних хришћана у љето одстворења свијета 1777.

Обнављање цркве помогли су руски адмирали и мајори, а помоћ су дали и Бокељи настањени у Москви. Помоћ у Москви потраживао је Симеон Марковић Дракуличић Никшићанин. Он је тамо купио пуних седам сандука књига одежди, престоних икона, те понио за Савину и панагију, поклон од Симеона Ковачевића епископа далматинског. Црква је у овоме маху обнављана до 1799. године, када је манастиром управљао архимандрит Дабовић.

Након саме изградње писано је о чуду које се преписује икони – Савинксој Богородици, која је послала громове да спале млетачке галије, које су против Господа Бога и цркве његове кренуле пуне војника ка извршавању задатка, рушењу новоизграђеног храма. Црква је прављена са одређеним застојима, тако је остало и записано, да је у почетној градњи, која је трајала осам година, учествовало осам и по хиљада радника. Главни градитељ цркве, тада, био је Никола Форетић са протомајстором Ђурђем. Он је успио да направи цркву у два главна стила, византијском и романском, и у фрагментима да дода барокни стил који је највише примјетан кроз куполу, ове једнобродне грађевине.

Иконостас је радио зоограф Симеон Лазовић из Бијелог поља, са сином Алексијем, за 472 млетачка талира. Лазовићи су радили и у манастиру Дечани, црквама на Јадранској обали, у цркви Светог Николе у Бијелом Пољу, затим иконе Светог Илије и Пантелије у Сарајеву, на иконостасу цркве Свете Тројице у Пљевљима.Иконостас у Савини су обогатили приказима Свете Тројице, са свих дванаест апостола, сценама из живота Исуса Христа, Богородичиним покровом, итд. Примјетно је то чувено Византијско сликарство, али и утицај сликара који су иконописали у Карловачкој митрополији, са видним руским утицајем, па и венецијанским. Иконостас је обогаћен царским дверима и цвјетним орнаментима, а подијељен је у шест зона.

О овом, осамнаестом, вијеку у манастиру су се налазили разни архивски документи који су изнешени, а ко их је изнио и када још увијек се не зна. Из тога времена стоји записано да су се становници после било којег обрачуна или спора, морали заклињати да је исти ријешен или завршен, чиме је манастир имао и правну улогу.

Манастир Савина био је и средиште писмености

У њему је учио и Петар II Петровић Његош, чији је учитељ био Јосиф Троповић. У Јосифовој библиотеци налазили су се Монтескје, Русо, Волтер. Учио је Јосиф дјецу математици и црквеним предметима. Учио их је из Његошевог буквара писаног у Русији 1692. године, а који се налази у библиотеци. Манастирска ризница са експонатима, књиге, разни списи, су показатељи заједничког живота Требиња и Херцег Новог, Тврдоша и Савине, и осталих Хумских манастира.Поред ове књиге у манастиру и горе већ поменутих, у манастиру се налазе међу више од 5000 књига, типици, акатисници, требници, крмчије (Савинска крмчија из 16. вијека је писана на 396 страница) , разни зборници.

У толиком броју књига, налази се и „Општи лист“ манастира Тврдоша и Савине. У њему је списак светаца, владара, православаца. Налазе се и читуље великог броја монаха, и фамилијарних читуља из старе Херцеговине. Налази се и Синодик из 1762. године којег је купио Симеон Марковић. У манастиру се може наћи и синаксари триода, из 1562.  године. Манастир је богат хрисовуљама и  повељама, а међу њима се налазе и оне писане за вријеме  цара Уроша, деспота Стефана Високог, Матеја Бесараба. Разне потврде, опоруке, писма, молбе, прогласи, дукали, итд, а једно писмо послао је и митрополит Сава Петровић, који даје подршку изградњи храма 1777. године, за вријеме игумана Данила.

Сви манастири, а тако и Савина дијелили су судбину народа, као што се дало закључити, тако се десило и за вријеме комунизма у нашој отаџбини. Манастир је изгубио огромне посједе у ово вријеме. Међутим, због бољег положаја, у односу, на примјер, на манастире Добрићево и Косијерево, боље живи, а опет скромно. Изгледа да им доста помаже и један број туриста, као и нешто богатији народ на приморју.

Ово му је омогућило да и кроз историју помаже друге, као што је то урадио 1745. године помогавши манастир Крку у Далмацији, а самим тим и остале манастире на Јадрану. Помагао је и мјештане дјеливши своју скромноћу са њима. Ако ништа, увијек се радило и о заједничкој коегзистеницији, као и оне на примјерима Шћепаније Костадинове која поклања трпезњак, док су и прије, а и за вријеме, двоструке окупације Османлија и Млечана, монаси савински помагали народ. Савина са своја три стуба, њеним иконама, међу којима се налалази и она Светог Јована Претече и Крститеља, православна, данас је под управитељством игумана јеромонаха Макарија.

Никола Анђелић, историчар

Извор: slobodnahercegovina

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: