Манастир Бешка – ту где се вода са небом додирује и где се камен Богу моли

„Где птице и галебови песму Господу поју не може човек, а да се не диви Господу“, говори о манастирима на Скадарском језеру мати Фотина, настојатељица манастира Бешка. Обале, острва и горице, заливи и затони, луке и лучице Скадарског језера дишу поново молитвом.

Она се уздиже ка небу, сjедињујући нас са славном Зетском Светом Гором и истовремено осмишљавајући нашу стварност. Последњих десетак година монаси и искушеници брижљиво руководени митрополитом Црногорско-приморским господином Амфилохијем, мукотропно и вредно зидају порушено и после вековне напуштености удахњују живот манастирима на Скадарском језеру.

О. Григорије 1993. године населио се на Старчевој Горици крпећи кров кроз који лије киша… 1997. први пут се служи на Бешки и Морачнику, постављају се метална врата да у цркву не би улазила стока… 1998.долази о.Серафим са братијом у Ријеку Црнојевића, на Обод и на Ком. На Врањину се насељавају о. Марко и о. Јефрем и подижу кућицу од иверице, из које ће почети да обнављају конаке и цркву. Године 2002. на Бешки, гробном здању кћери цара Лазара, подиже се нови дом и на Благовијести сабире народ.

А данас, мати Фотина, настојатељица манастира Бешке каже:

 “На језеру је заживело 6 манастира од постојећих 16 и то су: Врањина, Морачник, Бешка, Старчева Горица и Ком и манастир у Ријеци Црнојевића, сви су настањени. Врањина, Морачник и Бешка су општежитељни манастири, Старчева Горица и Ком отшелнички. Сви су у обнови, најугроженије су Црква Светог Георгија и Благовести на Бешкој, иначе задужбине Балше Стратимировића и Јелене Балшић.
 
Што се тиче обнове то је препуштено монасима који живе у тим обитељима. Они се сами сналазе уздајући се у помоћ Божију и у добру вољу побожних људи. На острву Бешкој је сада 6 сестара, 2 монахиње и 4 искушенице, међу њима је и једна млада Рускиња из Москве. Богу хвала, Мајка Божија брине о својој малој обитељи и ништа нам није недостајало тако да се потврђује она Јеванђелска: “Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“(Мт.6,33). Трудимо се да обезбедимо основне услове за живот. Воду доносимо са обале. Немамо струју. Немамо довољно простора. Велики конак је разрушен. Цркве прокишњавају. Немамо простора за рад. Немамо помоћне просторије. Чамци су стари. Мотори дотрајали. Имамо довољно невоља, али се уздамо у милост Мајке Божије”, прича смирено и тихо мати Форина.
монахињеОни који су посетили острво Бешку знају да осим малобројних монахиња на острву има и неколико коза које Албанци, становници једног села са обале, ту оставе да живе и размножавају се. У изобиљу има змија а када питате монахиње да ли се боје, одговориће са осмехом да су се већ навикле. Зими је ветровито и хладно, лети влажно, кажу хлеб се за тили час убајати. А и како не би, када фрижидер немају. А и да га имају не би могле да га користе јер немају струју. Воду доносе са обале, из једног бунара. По све потрепштине одлазе до Подгорице. Прво чамцем, најчешће са монасима са острва Морачник јер је то заједницки чамац а затим чомбастим путем на коме се тешко могу мимоћи два аута када се сусретну. Понекад се деси да се због ветрова и таласа једва врате на своја острва, а кад стигну онда тек предстоји искрцавање терета. Од обале до Бешке чамцем се плови двадесетак минута.
 
Зимус се десило да су једног дана из Подгорице донели шпорет на плин за монахе са Морачника. Шпорет је прво до Београда из Румуније, јер су тамо знатно јефтинији, довезао о. Дамаскин а затим је из Београда возом стигао до Подгорице. Организацију и куповину преузела је на себе једна добра и богочежњива душа, која воли да помаже монасима и нашим црквама. Онда су из Подгорице монаси шпорет натоварили на свој стари “рено“ и кренули на путештествије до Скадарског језера. У међувремену је наишла олуја, киша је падала, вода се усковитлала. Једва су стигли до Бешке и затим журно отишли да се осуше и окрепе, а чамац су добро завезали и решили да оно што није било кварљиво оставе до јутра када ће невреме проћи. Тако је и било, сунце је огрејало, језеро се ућутало, али се њихов шпорет скоро “удавио”, јер је вода у налетима преврнула чамац и да је шпорет био тежи највероватније би био на дну језера. И док зими ветрови царују са водом, преко лета буде таква влага и врућина да се понекад тешко дише, чини се као да је све стало.

Манастир Бешка

Живите не само далеко од света, већ и у приличној оскудици. Многи манастири данас су веома добро опремљени и удобни за боравак. Има мишљења да то није добро. Шта Ви из својих манастирских језерских келија мислите о томе?

“Када имамо да живимо као да немамо и када немамо да живимо као да имамо и да благодаримо Богу на свему. Монаси, односно људи који долазе у манастир да буду искушеници, да се замонаше долазе из раслабљеног друштва. Они долазе из таквог једног друштва већ разнежени, а у овим апокалиптичким временима мало је оних који би се одликовали суровошћу подвига. А мислим да Господ данас то и не тражи од нас. Доста је да са благодарношћу претрпимо све оно што нас снађе. Умереност у свему је најбоља. Раскош овог света у сваком случају раслабљује и требало би да се човек труди да иде тим неким средњим путем, да буде умерен у свему. Борба је данас суптилнија и треба је издржати и понети, али Господ зато и даје изобилно своју благодат. Уосталом, то је уски пут и мало је људи спремно на тај подвиг. Људи једноставно немају храбрости и недостаје им вера. Богу хвала постоје богочежњиве душе и у нашим манастирима су релативно млади људи. Доста њих одлучи да остане у манастиру”.

Манастир Бешка један је од највећих манастира на језеру. Црква Светог Георгија Побједоносца вероватно је задужбина Ђурђа Страцимировића Балшића подигнута у 14. веку. Цркву Благовештења Пресвете Богородице као своју гробну цркву подигла је 1439-40. Ђурдева жена Јелена, рођена Хребељановић, кћи светопочившег кнеза Лазара, како сама себе назива у ктиторском натпису изнад врата. За Бешку је Никон Јерусалимац, Јеленин духовник, саставио у преписци с њом знаменити “Горички зборник” у коме се налази и скитски типик писан за језерско живље.

Отшелнички начин живота познат је од давнина. Ипак, у данашњим условима код нас је мало манастира попут ових на Скадарском језеру, где су новинарским језиком речено, веома тешки услови за живот, понекад се чине и немогућим. Да ли Вам је тешко да испуњавате све обавезе а да се притом и молите?

“У асктеској литератури појам пустиње, пре свега, је унутрашњи доживљај, место скривено од очију туђих и својих где човек пребива са Господом ма где да се налази. Ту пустињу тражећи и њу носећи у себи покушавамо да обновимо своје душе и душе свих који су око нас и сву видљиву твар. Што се тиче света, он је далеко од нас у мери у којој га побеђујемо и то није просторна димензија. Свет је симбол греха и ми се трудимо да га победимо. Наравно, говорим у своје име. Што се тиче живота на острву, где нема градске вреве, далеко од мноштва људи, ту где се вода са небом додирује и где се камен Богу моли, где птице и галебови песму Господу поју не може човек а да се не диви Господу, слично Псалмописцу који каже: “Како су велика дјела твоја, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља твари твојих.“(Пс.103,24)

Мати Ви сте и психолог и добро знате да су данас људи свакодневно под стресом, да су раслабљени, често и болесни. Како стећи мир?

“Људима у друштву које је формирано на антихришћанским начелима није ни мало лако. Не могу да греде ка Господу онако како би хтели, поготово хришћани јер на њих и мислим, спутани су обавезама, али то морају да прихвате као свој крст и свако на свом месту да служи Богу носећи Дух Христов, ширећи мир који Господ даје. Ако смо се удостојили тог мира а требало би да га имамо ако бар једном недељно идемо на Евхаристијско сабрање, онда би требали да га понесемо и однесемо у свет. И монаси и мирјани су, пре свега, хришћани и призвани су да преображавајући своју природу благодаћу Божијом преображавају и свет. Јер Господ и говори: “Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство”.(Лк. 12,32). Никада није хришћанима било лако, увек су били гоњени јер Црква и није од овога света. Свету су откривене тајне и понори људске душе. Мислим да заиста има много духовно болесних људи што је нормална последица неправилног живљења и греха који се умножио. Тајна безакоња већ делује. Човек је раслојен, изгубио је целомудреност, одвојио се од Бога и лута по беспућима ове тужне планете. Што је чешћа исповест и приступање чаши живота уједно је и могућност за оздрављење већа, јер је то Христос који се даје нама, Он је једини лек против свих патологија. Молитвом се чисте органи сазнања и савладује се егоцентризам и тежиште бића постаје Бог. Тако да егоцентризам уступа место теоцентризму. Монаси су заробљеници Божије љубави и приближавајући се Господу они љубећи Њега подједнако почињу да љубе све без разлике и да се моле за цео свет”, говори м. Фотина, настојатељица манастира Бешка на Скадарском језеру.

Живети на острвима Скадарског језера ни мушкарцима није лако, а камоли нашим крхким монахињама и искушеницама. Надам се да ће нека од њих записивати како данас изгледа живети и подвизавати се далеко од света. Ево и неколико цртица које могу дочарати живот на острву. Деси се да када нека од њих оде да упали пумпу за воду коју црпе из језера, да се оклизне, а понекад и упадне у воду а ако је зима само се може замислити колико је хладно. Када сам их јесенас у неколико наврата позвала рекоше да беру дивљи нар од кога ће правити сок. Касније сам чула да су нар брале и из чамаца на оним местима до којих нису могле да стигну ногама. О већ поменутим змијама могло би се пуно анегдота написати, хвала Богу све су се срећно завршиле. Једном приликом су служиле испред цркве јер је унутра било јако вруће. Подигавши поглед ка вратима виделе су змију како се лењо спушта и како је нико није дирао, она је отпузала даље својим путем. Мати Фотина се увек обрадује телефонском позиву а на питање како сте, треба ли нешто одговориће скромно, монашки…добро…добро Богу хвала… Дођите нам да видите…

Љиљана Синђелић Николић

(manastir-lepavina.org)

Извор: vesti-gazeta

Оставите одговор