Крвна освета – наслеђе или легенда

Паја Јовановић, Умир крви

Паја Јовановић: Умир крви, 1899. / Фото галерија Матице српске

Крвна освета је на великом делу балканског простора све до краја 20. века (Санџак, Косово, Црна Гора, северна Албанија), а вероватно је у неким областима и данас, веома жива и функционална пракса и она јесте део нематеријалног културног наслеђа Срба, Црногораца и Албанаца који су делили тај простор. Она се одржавала јер је током векова лабавог функционисања државе (у оквиру Отоманског царства – све до почетка 20. века) потпуно јасно регулисала односе унутар локалних заједница и била је одраз традиционалне, локалне, социјалне – првенствено сродничке – структуре, чији су остаци у то време били још увек потпуно јасно видљиви (Ђуричић, 1975; Ђуричић 1979; Касер 2002). Јасно је да је такав део традиције, скупа са односима које она подразумева, немогуће штитити, јер она са једне стране у потпуности негира државну организацију.

Све државе у којима се слична пракса одржала до савременог периода, улажу велике напоре да је сведу на најмању могућу меру и дугорочно гледано укину. Са друге стране, у потпуности је супротна свим модерним законодавствима, посебно заштити људских права. Ипак, вредности и начини мишљења који постоје у основи ове праксе неопходно је запамтити, да би се очувао идентитет, односно сазнање „какви смо били” и да би било могуће савременим наследницима објаснити зашто не могу да буду такви и данас, односно да је данашњи начин експресије истих вредности другачији. У том смислу је документовање крвне освете значајно за разумевање и решавање проблема унутар актуелних односа између појединаца и група – пре свега етничких и верских, све до коришћења тих сазнања у реалној политици.

Памћење крвне освете као нематеријалног културног наслеђа могуће је пре свега бележењем личних историја и породичних легенди. Деведесет одсто прича о насељавању Србије почива на причи како је неки предак убио Турчина и у страху од одмазде се, са целом породицом, преселио из матице (Црна Гора, Косово, северна Албанија). Тако је легендарна насилна смрт, која производи освету (крвну или неку другу) током 19. века постајала одредница националног идентитета. Убиство Турчина као завојевача је исказ који – онога ко прича причу, као и читаву његову ужу агнатску заједницу (породица, род, племе) – измешта из крвно-сродничке организације и смешта у оквире нације. Тиме се показује „квалитет” националног идентитета, који се током читавог 19, а у добром делу и 20. века, базирао на опозицији ми – странци, што је у 19. веку на Балкану по правилу значило ми (Срби) – они (Турци). Дакле, јасно је да крвна освета не може да се штити као нематеријално културно наслеђе, али је управо због тога важно заштитити легенде које се на њу односе.

Љиљана Гавриловић, научни саветник Етнографског института САНУ

*из часописа „Нематеријално културно наслеђе”

Извор: politika

You may also like...

Оставите одговор