Косовски божури – Грачаница сликарке Надежде Петровић

У свом једином позоришном комаду Надежда Петровић је нагласила: Сви можемо изгинути али наше споменике морамо сачувати.

Надежда Петровић, Косовски божури – Грачаница, 1913.

Шта су светиње српског народа за њу значиле, објаснила је у приказу Прве југословенске уметничке изложбе (1904): (…) сви знамо па и цела Европа, да у току 500 година ропства под турцима, балкански споменици грчког, римског и српског доба, немогаху остати непоштеђени од ватре, рушења и упропашћења варварског. (…) Развалине градова Краљевића Марка више Прилепа, на литицама планинским, дивни манастири: Дечани, Студеница, Трескавац на Златном врху, Св. Богородице, Хилендар и остали по целој Македонији, прича о златном гумну и бакарном итд. све су то живе књиге, речити споменици српског господства. Она је у свему препознавала и осећала дух вековног трајања Срба, за чија се права борила, искрено верујући да и за њих има боље будућности.

Надежда Петровић, Грачаница, 1913, Уметничка галерија „Надежда Петровић“, Чачак

У Надеждином скиценблоку из 1895, налазимо  више цртежа са мотивима средњовековних здања (Голубац, Сталаћ, Јеринин град) и манастира (Руденица, Велуће, Љубостиња). Манастири су јој пажњу привукли и током Другог балканског рата (1913). Поред Дечана, тада је посебну пажњу посветила Грачаници. Задужбину краља Милутина забележила је из истог угла у различитим светлосним условима (Црвени божури; Косовски божури – Грачаница), затим са севера и југа (Грачаница; Грачаница). Надахнуто, лако и само у назнакама регистровала је битне детаље који су морали да се повинују законима сликарства. Понесена њеном лепотом, разиграношћу и колористичком живошћу фасада и околине, створила је дела од изузетног значаја.

Надежда Петровић иѕложба у Паризу

Од Надеждине четири Грачанице, истиче се ова јавности најдоступнија, јер је деценијама била у сталној поставци Народног музеја. Она је постала не само знамење првог међу музејима Србије и опуса нашег најзначајнијег уметника, него и српске уметности. Њену вредност препознао је и др Џон Силевис, главни кустос Градског музеја у Хагу, комесар наше изложбе Париз – Београд (2004). Он је урадио изванредну поставку спајањем остварења француских и српских уметника. Косовске божуре ставио је поред Поља Мориса Вламенка, а монументалну репродукцију њиховог детаља преко целог зида. Православну цркву је истакао местом изнад врата око којих су звонили увећани цветови, по легенди – обојени крвљу српских јунака. Проласком кроз слику кретало је упознавање са малим сегментом уметничког блага Народног музеја. Био је то величанствен и узбудљив догађај, тим више што се преко пута, на супротном, идентичном зиду налазила репродукција минималистичке слике Паула Клеа симбол изложбе Климт, Шиле, Кле из Беча.

Надежда Петровић, Грачаница, 1913, приватно власништво, Београд

Детаље Косовских божура из Народног музеја, Мрђан Бајић је унео у ткиво своје инсталације Скулптура која се зове сликарство (2012), у оквиру 26. Меморијала Надежде Петровић, на скверу испред Чачанске гимназије, недалеко од Мештровићевог споменика овој нашој јединственој и по свему непревазиђеној сликарки. Значајан уметник је и на тај начин исказао став о ремек-делу чије снажно дејство не пролази и остаје као свевремена вредност, а  припада матичним токовима фовизма и могло би да се нађе у најугледнијим музејима у иностранству и најселективнијим антологијским прегледима овог правца у свету.

Надежда Петровић, Грачаница, 1913. Алфа банка, Београд

Љубица Миљковић

Извор: Народни музеј Београд

You may also like...

Оставите одговор