Заборављени аутор песама „На Кордуну гроб до гроба“ и „Једно дете мало“

Стихотворац по наруџбини, торбар по невољи, Влаја из Глибовца имао је утврђену цену: један стих – један динар

ПЕСНИЧКА ДУША У БРИЏ ПАНТАЛОНАМА

Народни „песмар“ преживео три рата, а свој одлазак са животне сцене овако је најавио: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу“. – Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. Било је то тело Владимира Влаје Милића

Једна књига, која се ових дана појавила у излозима књижара, скинула је покорицу заборава са Владимира Влаје Милића, народног стихотворца из Глибовца, крај Смедеревске Паланке. Њен писац, пензионисани новинар Предраг Цветковић, сабрао је занимљиве написе о човеку који је сам издавао своје песмарице и продавао их по возовима од Ђевђелије до Загреба.

vlaja-iz-glibovca

Влаја из Глибовца

Милан Јовановић каже да је Владимир Влаја Милић био „први и последњи стипендиста родног села Глибовца“. Кад се његовом оцу, сиромашном сеоском слуги, родио син Владимир, овај се није много обрадовао. Била су то само уста више. Зато отац и није хтео да га да у школу. Али општинари се сажалише, дадоше паре за буквар и „оно што уз то иде“, а узгред му рекоше: „Ако будеш добро учио нећеш имати проблема ни идућих година“. Тако Влаја заврши школу, а кад време дође оде и у војску.

Јовановић бележи да је Влаја у балканским ратовима био најомиљенији у свом батаљону. Једном официру је било сумњиво што се војници толико окупљају око њега. Позвао је командира чете и рекао му: „Није ли онај репоња – Милић антидржавни“… А онда је командир чете позвао „дотичног репоњу“ и одрезао му: „Ти Милићу, ако и даље окупљаш војнике, не гине ти 25 по туру“.

По завршетку рата (оног првог) Влаја је постао најмодернији „песмар“ у народу. Власници штампарија грабили су се за његове стихове.

На тавану џак, у џаку песме џепног формата

Миодраг Тодоровић каже да је самоуки песник, одавно покојни Влаја из Глибовца, био по много чему први песник са којим је дошао у додир и чији је књижевни утицај претрпео.

– Био сам још 1945. године омладинац у Смедеревској Паланци када су ме позвали да учествујем у омладинској радној акцији – требало је да се рашчишћава једна зграда за потребе УСАОА-а – сећа се Тодоровић. – На тавану те зграде заједно са својим друговима пронашао сам неколико џакова књижица џепног формата. То су биле песме Влаје из Глибовца, које су народне власти конфисковале, чим су поразиле оружаног непријатеља и прихватили се оних других непријатеља без пушке и митраљеза, а међу њима и Влајине поезије. На тај начин Влаја је био први песник-самоиздавач у чију се издавачку делатност умешало Општинско јавно тужилаштво, а због стиха: „сиђи с власти да меримо части“.

„Влаја звани из Глибовца“, тако се често потписивао, писао је о свим темама које узбуђују широке народне масе, о регрутним јадима, о љубавним доживљајима, бомбардовањима савезничке авијације, а није избегавао ни аутобиографске теме.

Он је био и међу првим домаћим песницима који је писао по наруџбини, са утврђеним хонораром, динар – ред. Ишао је по славама и свадбама и рецитовао своје стихове. Песме су му наручивали сеоски момци, по чијим је поруџбинама и писао.

– Чика Влајо, може ли да падне једна песма? – питао би га момак који хоће да плати песму.

– О чему? – питао би Влаја.

-О оном – каже момак и намигне.

– Значи о твојој девојци и теби. Може, динар од реда, рекао би Влаја и одмах седао да изврши поруџбину.

– И својим спољним изгледом Влаја је одавао човека од пера: осим сељачких бриџ панталона и опанака, носио је грудњак или кожух, понекад и сако са једним широким горњим џепом, у који је могло да се задене више патент оловака и пенкала – „слика“ га Тородовић.

Смедеревска Паланка

Смедеревска Паланка

Етика народног певача: „Песмо моја, само право кажи“

Драгиша Витошевић је својевремено у „Браничеву“ објавио студију о Владимиру Влаји Милићу.

– Кад сам, почетком шездесетих година, појединим познаницима и пријатељима говорио о антологији сељака – песника коју сам припремао са Добрицом Ерићем, они су ме обично у неверици питали: „Да није то нешто као Влаја из Глибовца?“ – писао је Витошевић. – Убрзо сам увидео да је Влаја из Глибовца, стихотворац по наруyбини и торбар по невољи, у међуратном времену постао готово појам сеоског песника, па чак, у нашим ширим малограђанским круговима, и појам песничких могућности српског човека.

Уопште, од свих самоуких сеоских стихотвораца, Влаја је најубојитији у сваком погледу. Па ипак и тај сироти Глибовчанин није сасвим незанимљив, нити потпуно „усамљен“, без везе са селом из којег је поникао и са публиком за коју је писао. Он је, заправо, једна појава.

Влаја је својим стиховима, пре свега, хтео да каже истину: оно што се догодило и како се догодило. Има он један дирљив стих у том погледу, који је, оцењује Драгиша Витошевић, достојан сваког писца: „Песмо моја само право кажи“…

Он се најчешће бавио „женским темама“, певао је о женама и њиховим „прекршајима“. У више својих песмарица он говори о неверству жена док су им мужеви били у рату, и рекло би се да га је та тема чак прогањала. Тако и у песми „Љубазно писмо“ он, одједном скаче на тај предмет, износећи како се жена ноћу скита: „Са Маџаром па и са Немца, а у собу де ју плачу деца“.

Песник из вагона треће класе: „Гледање“ у двојке и петице

Знајући и сам да није песник од дара, него стихотворца од невоље, Влаја, ипак, и такав, нешто казује и изражава: ту неукост, стање сеоског стихотворства, али и публику, „јавно мњење“ и велике друштене неправде.

– Он ни после ослобођења није могао ћутати, али када је почео певати о скупоћи, о тачкицама и редовима, власти су га позвале и изричито му забраниле да то чини – забележио је Драгиша Витошевић. – И Влаја их је послушао. Тек негде пред смрт, поводом земљотреса у Скопљу 1963, у њему се пробудио стари нагон летописца и он је и ту велику несрећу унео у песму.

– Еј, кад би ми држава допустила да штампам песмарице, шта ће народ без њих, вајкао се Влаја једном пријатељу 1948. године.

Кад су Немци 1941. окупирали Србију Влаја је састављао и песме о њима. Милан Радојевић наводи да то умало није платио главом, јер су га отерали у Бањички логор. Данас је готово непознато да је он аутор песме „На Кордуну гроб до гроба“ и оне „Једно дете мало…

– Влаја није био само надарен за песме, него је био видовит – сведочи Драгослав Живковић. – Имао је моћ да види неке догађаје пре него што се догоде. Кажу да је то често изражавао бројкама. Бројеви помоћу којих је „гледао“ били су двојка и петица. Многи су му веровали, јер све што је рекао убрзо се и догодило. Чак је и смрт своју предвидео: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу.“

Милан Јовановић овако је описао његову смрт:

– Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. На обрвама и брковима блистали су ледни кристали. Било је то смрзнуто тело Владимира Ј. Милића – званог Влаја „песник“, човека кога су познавали сви путници из вагона треће класе Краљевских и Југословенских железница на релацији Скопље – Ниш – Београд…

О Влајиној видовитости сведочи и Владимир Јовановић који је с њим заједно био у Бањичком логору – Чика Влаја је, како да кажем, био видовит човеки предсказивао нам је судбину у логору. Говорио је како ће већину нас Немац отерати у своју земљу и да ће се отуда мало вратити кући. Једном приликом, пред депортацију, казао је: „Ко буде среће па преживи, биће ослобођен петог, петог, петог, петог. Тако је и било. Логор Ебензе у коме сам био, ослобођен је 5. 5. 45. у 5 сати.

Јављање Божјег гласа:  „Песме да састављаш и догађаје предвиђаш“

Владимир Влаја Милић је Раји Маричићу испричао како му је од бога дато да пише песме.

– Као дете заспао сам на ливади на којој сам чувао овце. Тад ми се у сну јавио глас. Рече ми да је Божији и каза: „Од сада, чим се пробудиш ти ћеш моћи да састављаш свакојаке песме и да предвиђаш догађаје. Кад сам се пробудио ја сам одмах саставио песму, предвиђао сам људима судбине, неки су ми веровали, неки се смејали, неки слегали раменима. Кад сам био у праву, у рату, опет ми се јавио тај глас. Било је то пред борбу с Бугарима. Рекао је да ћемо победити Бугаре. Кад су официри чули ту моју песму, дозволили су да идем од рова до рова да храбрим и увесељавам војску. Ја сам знао да ћу преживети три рата, да ћу много да се напатим и даћу бити рањен.

Има љубавних, а има и мрсних, што нису за ожењене

За Влају нису знали само у Смедеревској Паланци, него и целој Југославији. У Смедеревској Паланци је пре рата био стациониран V коњички пук краљице Марије, па су војници куповали његове песмарице, нарочито оне љубавне и мрсне.

– Једном приликом кад сам био у Скопљу питају ме одакле сам, а кад рекох од Смедеревске Паланке, они ће: „Па ти си из краја Влаје песмара“ – прича нам Раја Маричић. – У Приштини сам се једне године на пијаци упознао с неким Шиптаром. Кад чу да сам из Смедеревске Паланке поче да се хвали како код куће има Влајине песмарице. Слично сам доживео и у Љубљани. Кад им рекох одакле сам, они у глас: „А Влаја песник, имамо његове песмарице. И ја сам имао много његових песмарица. Давао сам, нарочито оне са еротском поезијом, другима да читају па ми нису вратили. Неке ми, да будем искрен, жена бацила. Грдила ме и пребацивала да сам ожењен човек и шта ће мени те песме.

Аутору књиге „Влаја из Глибовца“ Предрагу Цветковићу многи казивачи су предочили да је он могао „хиљаду дана и хиљаду ноћи без престанка да саставља песме и декламује их“.

– Његове песмарице имале су обично од осам до 16 страна и биле штампане у просеку од 20 до 25.000 примерака, прича Цветковић. – Продавао их је за динар по примерку, а кад је осетио да се национална валута љуља, на корици песмарице је штампао: цена према скупоћи!

Међу његовим песмама, а било их је преко 1000, једна се посебно издваја. Носи наслов „Кецеља“.

Ој кецељо висока планино
што под тебе црна гора расте
и у гори бунар вреле воде
На бунару црвена ћуприја
ту долази гологлав делија
главом клања оће да се бања.

Драгољуб Јанојлић

Српско наслеђе бр. 6, јун 1998.

You may also like...

Оставите одговор