Новац средњовековне Србије

Као и у ранијем периоду, у XV веку у Србији се није правила разлика између државне и владаочеве благајнице, која се назива кућа. Држава, још увек примитивна, посвећујући једино пажњу одбрани од непријатеља споља и одржавању поретка изнутра, покривала је своје потребе највећим делом дажбинама поданика у природним производима.

Новац Стефана Немање

Новац Стефана Немање

У средњем веку у западној Европи, па и у нас, порези и дажбине не сматрају се као обавезе које појединац дугује држави него као нека врста закупа на земљи, на којој се и од које се живи. Према том схватању, појам потпуне слободе не слаже се са давањем пореза и дажбина, због чега племићи, обично, не дају порезе и дажбине него потчињено становништво.

Право на прибирање пореза и дажбина има владалац као – врховни господар земље, а то право преноси он и на иматнике и поседнике земаља, јер власништво земље доноси собом и право администрације, суђења и побирања прихода са дотичне земље. Сви приходи теку у „кућу“ или ризницу владаочеву, којој стоји на челу протовестијар, какав беше у почетку владе Стефана Лазаревића „дом Јован“.

Новац краља Драгутина

Новац краља Драгутина

Финансијски извори из којих су владаоци, пред крај XIV и у XV веку, покривали дворске и државне потребе беху разноврсни. У првом реду ваља поменути приходе с владалачких домена, које се зову „мероп’шине„. Становништво тих домена давало је владаоцу десетак од жита, вина, воска, меда, стоке, крупне и ситне, плаћало је таксе за употребу пашњака, шума, млинова и фуруна, давало је работе „велике и мале“ лично и са стоком.

У раније доба приходи од владалачких домена беху велики и, можда, најзнатнији. Доцније, поклањањем домена цркви и властели, смањени су владаочеви приходи с домена. Једино је, изгледа, нови владалац, као и на западу, добивао неку накнаду у поклонима када 6и властели као сизерен потврђивао њихове дојакошње правине.

Новац краља Милутина

Новац краља Милутина

Известан приход имали су владаоци од заштите Јевреја који су, као и на западу, плаћали владаоцу извесну таксу.

Регална права доносила су владаоцу у XV веку такође лепе приходе. То је право на ковање новца, право на приход од руда и право на побирање царина. Изгледа да су приходи од ковања новца опали за време слабе владе цара Уроша, када су поједини великаши почели ковати свој новац. У XV веку, за владе деспота Стефана и Ђурђа, приходи од ковница новца повећали су се, јер нема примера да су поједини великаши за њихове владе ковали свој посебан новац.

Велик приход имали су деспоти од рудника. У Угарској давана је владару осмина од племенита метала (урбура). Међутим, не зна се тачно колико су рудари давали српским деспотима. Али, како је рударство за њихове владе било веома интензивно, свакако су приходи од рудника били велики, како се то, у осталом, види из казивања Бертрандона Брокијера и Ивана Капистрана.

Новац краља Милутина

Новац краља Милутина

Стари данци дубровачки за слободу трговања по унутрашњости прешли су, у другој пол. XV века, на босанске краљеве. То су били т. з. „српски доходак“, који се, у износу од 2000 перпера, плаћао о Митрову дне, и стонски од 500 перпера, који се Србима у Србији плаћао о Ускрсу, а онима из Босне на дан Св. Влаха.

Као и на западу, и у нас је регално право владаоца било отварање нових тргова и царинарница. Најглавније царине, које се зову и доходак, биле су унутрашње и пролазне (мимоходне, на западну tranziturae). Оне су се плаћале највише на трговима, на важним пролазним и саобраћајним местима, на бродовима и т. д.

Новац краљаРадослава

Новац краљаРадослава

Као и раније, примао се у име царине десетак од вредности робе. Царина се обично наплаћивала онде где је вршена измена производа, а наиме на трговима, како би се лакше могао вршити надзор над трговцима. Цариници су трговачку робу која улази у државу пописали, а Царина би се наплаћивала на оном тргу где је роба Продана. Царину на сву робу платио би трговац само у случају ако је с робом хтео прећи српску границу.

У царинским односима Дубровника према српској држави опажа се код Дубровчана тежња да по сваку цену спрече увођење каквих новотарија. Тако, напр. у једном писму краљу Урошу I кажу Дубровчани: „коумерка да држимо кралевства ти оу законје господина ни отца ти“. У привилегији цара Стефана Душана за Дубровчане од 1349. истиче се да Ће Дубровчани плаћати царине по закону, како су их плаћали и раније.

Новац Стефана Душана

Новац Стефана Душана

За време деспота помињу се тргови у Плани, Руднику, Параћинову Броду, Новом Брду и т. д. Правила се даље разлика између великих и малих тргова. На великим продавала се скупа, а на малим незнатнија роба (мала коупла).

С обзиром на казивање Константина Философа да је деспот Стефан дао Београду нарочите трговачке повластице, рекао бих да је Београд, а можда и Смедерево, имао т. з. jus stapulie, по коме је роба, донесена из Угарске и преко Угарске, морала бити истоварена само у Београду одн. у Смедереву и ту продавана. Тако су страни трговци морали своју робу продати на велико у привилегованим варошима, а сву корист од трговања на мало уступити домаћим трговцима. Свакако се онда и царина од увезене чохе и других тканина наплаћивала не по мери дужине него по комаду.

Новац Стефана Душана

Новац Стефана Душана

Као и на западу, српски деспоти давали су царине и дажбине на трговима под закуп, и то највише Дубровчанима. Тако напр. царине шетоњску (код Браничева) и планску држао је Дубровчанин Живулин Станишић, добивши, 1399, разрешницу од кнегиње Милице и синова јој да је своја дуговања подмирио. Царину у Руднику држао је под закуп Дубровчанин Мароје Лебровић, а новобрдску Дубровчанин Тудро Мласковић и нешто доцније Бенко Гундулић. Рудничку царину продао је деспот Стефан Дубровчанима за 600 литара сребра. Бранковићи издали су на поч. XV века под закуп своје царине у Трепчи и у Приштини Дубровчанину Богиши.

Поред царине, помиње се у Приштини и ковница новца (цека). Помињу се даље царине побрешка, сребрничка, за тим у Бовану код Алексинца. Закупци царина, по истеку и исплати царина, добивали су од деспота исправе којима се утврђивало да су своје обавезе према деспотима у свему испунили.

Као и раније, деспоти су приходе од појединих царина уступали високим црквеним достојанственицима, црквама и манастирима. Тако, напр. 1423 митрополит београдски Исидор примио је од рудничке царине 40 литара сребра. Деспот Стефан уступио је, 1427, лаври св. Атанасија на Светој Гори 20 литара сребра годишње од новобрдске царине и мимоходну царину у Петрусу. Деспот Ђурађ Смедеревац дао је истој лаври св. Атанасија 80 литри сребра од прихода новобрдске царине у накнаду за изгубљене метохије које су прешле у турске руке.

Новац Урош I

Новац Урош I

Право расписа и убирања пореза припада деспоту као врховном господару земље. Порези беху редовни и ванредни. Редовни су се купили сваке године, а ванредни у особитим приликама. Непосредан порез на баштину био је соће који се давао у новцу и у природним производима. Плаћао се у два пута годишње.

У приморју давали су сељаци, у XV веку, по једну перперу од огњишта у име соћа, а у дубровачком и дукљанском приморју по један дукат од куће. Није јасно да ли је и у држави деспота побиран стари источно-римски данак на главу, димнина, или је он остао ограничен само на јужне крајеве који су, у доба деспота, пали били у турске руке.

Даљи приходи владалаца беху разноврсне дажбине поданика, које се зову „побирице мале и велике“, а које се изреком набрајају у једној повељи кнеза Стефана Лазаревића од 1395 г. Између ових истакнућемо оброк, намет за плаћање жупских чиновника, за тим приселицу, обвезу поданика да три пута годишње приме на стан и храну деспота и његову пратњу.

Новац краља Вукашина

Новац краља Вукашина

Напредовање Турака и тежак положај деспотовине између Турске и Угарске беху изазвали потребу увођења нових пореза. Новим порезима требало је, с једне стране, плаћати данак Турцима, а с друге појачати војну снагу земље.

Већ је Вук Бранковић после боја на Косову разрезао порез на своје поданике, од кога се плаћао данак Турцима („турска плата“, „телос царев“).

Кнегиња Милица и синови јој, Стефан и Вук, разрезали су такође 1395. порез за покриће турскога данка. Обвезу плаћања овога пореза распрострли су и на манастирске поданике, ослобађајући их од свих работа малих и великих „разве работе великога господара која кје прит на всу земљу српску“.

Господин Ђурађ с мајком Маром и братом Лазарем ослобађа поданике манастира св. Павла свих обвеза „разве телоса царева“. Господин Ђурађ Вуковић ослобађа 1414. поданике истога манастира свих дажбина и обвеза, па и војштатика, „разве тоурске плате“. За време деспота Стефана данак турски износио је 40.000, а за владе деспота Ђурђа Смедеревца 50.000 дуката.

Новац кнеза Лазара . ковница Ново Брдо

Новац кнеза Лазара . ковница Ново Брдо

У погледу војног уређења имао је деспот Стефан пред собом пример суседне Угарске, са којом је, од поч. XV века, био у тесним и интимним везама. У Угарској је, наиме, краљ Лудвиг Велики увео, 1351, за потребе војне нови порез деветак (попа). Тежаци су дужни били давати деветак од производа својим господарима, а ови су за то, према прописима, дужни били опремити прописан број војника.

Земљевласник могао је своје поданике ослободити од ове дажбине само уз пристанак владаоца. За владе краља Сигисмунда одлучио је земаљски сабор у Темишвару, 1397, да је сваки „племић и земљевласник дужан опремити на сваких двадесет поданика једног лако оружаног коњаника . Првобитно ванредне природе, војни порез постао је, за владе краља Сигисмунда, сталан порез.

Војни порез у Србији, који је завео деспот Стефан, звао се „вопиштатик“ или „оунче лјетние“. Тај се порез плаћа „да се тјемзи огправлја воиска“. Војни порез, који се покадшто назива и „ноужда“, био је општи. Плаћала су га и манастирска села, чиме је имунитетско право манастира било знатно сужено.

Новац деспота Стефана Лазаревића

Новац деспота Стефана Лазаревића

У даровној повељи лаври св. Атанасија на Светој Гори ослобађа деспот Стефан манастирска села свих обвеза и дажбина „кромје нужде господствоу ми“. Интересантна је даровна повеља деспота Стефана истој лаври од 1427 г. Ту се села манастирска ослобађају од свих дажбина сем војног пореза (кромје лјетних оунги). Манастирска села дужна су, даље, поћи ва војну дужност ако би деспот лично пошао у рат; дужна су, даље, ићи на војску с крајишким (пограничним) војводом и оправљати београдску тврђаву.

Имајући у рукама велике приходе од рудника и уведавши нови војни порез, стекли су деспоти моћно оружје за сузбијање сепаратистичких тежњи велике властеле. Угушење устанка војводе Николе Зојића и Новака Белоцрквића показује јасно колико је деспот Стеван био снажан да без велике муке сузбије сваки покушај отпора.

Тим се уједно и тумачи да је владалачка власт у XV веку далеко јача него што је била у XIV веку, чак и за доба цара Стефана Душана. Стари српски државни сабор, састављен од световне и духовне властеле, губи свој ранији значај. Деспоти, Стефан и Ђурађ, свршавају важне државне послове већином самостално. Тек доцније, непосредно пред пад деспотовине, за слабе владе Јелене, удовице деспота Лазара, истичу се видније поједини великаши, а особито велики војвода Михаило Анђеловић.

Др Јован Радонић (Историја Срба, 1924)

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: