На огњишту Николе Тесле

„Некад давно, прије тог времена обавезно се ишло на сајам за Петровдан у Смиљан. Али, времена се промијенише. Крене група из Госпића за Смиљан, иако је ударила врућина. Успут стигоше их два попа у колима. Значи иду и они тамо. Некад их је долазило и по десетак. Сретоше их и затвореници, који су возили воз сијена за неког домаћина, који је то платио затвору. Пут опћинском цестом би добар. Види се да се одржава. Али кад пређеш „башку“ цесту и удариш пречацем равно према Богданићу стоји већ двадесет година локва која се мора опкалавати. Џаба писаније и молбе, када све тако стоји и даље. И то говори да је Србин грађанин другог реда. Покушавао је то покојни Остоја Вучковић док је био предстојник госпићког котара, али недаде му се. Оде Остоја а локва оста и даље.

На фотографији је коло пред смиљанском црквом снимљено 1904. године

Око црквице би разапето неколико шатора за продају пића. Око црквице мало народа. А у њој још мање. Скупио се ту народ око фотографа, око др. Симоновића из Сомбора. Био човјек у Приморју око Јабланца, навратио довде па ће продужити за Далмацију.

Чуди се писац текста како то да Симоновић, који је већ два дана био у Госпићу, да се није јавио ником од Срба. Да га случајно није овде срео, не би ни знао да је долазио. Био је с њим професор гимназије из Госпића Франић. Драго је и милина видјети да се неко из „доњијех крајева“ одважио и у Лику дошао, али би било још љепше да се Симоновић јавио и Србима, који овдје живе. Његова „збирка“ фотографских снимака била би потпунија, него што ће овако бити.

Мило ми бијаше, кад је г. Симоновић река, да је снимио цркву и свештенички стан – то огњиште великог српског сина, Николе Тесле. И, српство ће рећи: Ето, г. Симоновићу хвала, што ће у слици изнијети српском народу огњиште Николино. Мислио сам, да ће одлични путник остати и на збору, па послије подне снимити и коло наше. И збор сав,  али он је отишао с г. Франићем, баш кад је православни Србин на треће звоно пошао у цркву.

Бијаше Смиљан некад јака и велика парохија. Разлог је у томе што „синови овог села не љубише своје православне вјере и цркве“, као што су дужни, него се изневјерише ђедовском аманету и учењу цркве Божије, одадоше се мјешовитијем браковима“. И тако у Смиљану православна племена вјером су преполовљена. Зборио је тако и поп Гено питањем, колико ли је гробова непрекађених, те о крви српској одрођеној.

По подне на збору било је кола и пјесме. Није било свађе као некада. Послије вечерње молитве сједило се у дебелој ладовини повише црквице.“

Ето! Тако пише у госпићком листу „Србин“ од 16.7.1904. године.

Текст из листа “Србин“, Госпић, од 1905. године

У збирци фотографија Радивоја Симоновића се налазе бројне фотографије са Велебита и народа који је живио на њему и около њега. Па тако Радивоје наврати и у Смиљан.

А ко је био доктор Радивоје Симоновић?

Био је то заљубљеник у природу, који се родио у Сремској Каменици. Читав живот је посветио планинарењу по планинама, а највише по Велебиту. Као војни лекар код Чеха научио је фотографски занат, да би планинарио по Велебиту. Уједно и снимао, и иза себе је оставио велику збирку фотографија. Данас, кад се разгледају те фотографије има се осјећај да добар дио тих фотографија недостаје. И то управо оних које говоре о људима који су живјели на тим просторима. Радивоје би од Сења долазио бродом до Карлобага или Обровца а одатле би изнајмио водиће и коње са самарима, па правац у Велебит по неколико дана. Све је то и описивао. Сточари у Лици и на Велебиту, Велебит – најљепша планина, те бројне слике са врхова Велебита говоре о том пустолову и заљубљенику у природу. Мало је Личана који су тако добро знали и обишли Велебит од Завижана па све до Зрмање. Тако га је пут нанио и у Смиљан те 1904. године.

Уз њега најчешће су планинарили Илија Шаринић и др Мирослав Хирц.

У Госпићу су излазили листови „Хрват“ и „Србин“. Најчешћа тема у тим листовима била је прича о Србима и њиховим правима. Из једног броја „Србина“ је и следећи напис о Петровдану у Смиљану из 1905. године.

На доњој слици је изглед цркве и парохијског дома прије Другог свјетског рата.

Породична кућа Николе Тесле, Извор: Тесла, од Смиљана до вјечности, Милутин Тасић, Београд 2006.г.

Црква је подигнута 1765. године у византијском стилу, обновљена 1876. године, о чему свједочи датум уклесан у камену (на доњој фотографији). Након 65 година запаљена је од усташа.

„Земљаци су нашег славног учењака Тесле вољни, да се придруже опћој народној прослави осамдесетгодишњице рођења Николе Тесле па су одлучили, да у његовом родном мјесту, маленом селу Смиљану код Госпића, подигну неки видан знак у знак вјечите успомене“. Чак је оформљен и одбор за прославу. Предсједник тог одбора био је прота г. Матија Стијачић и секретар г. Милан Чубрило. Тим поводом путовали су у Београд у Српску краљевску академију код г. др. Богдана Гавриловића.

Све је остало на том покушају.

Извор: Личка слога 25.2.1936.

Натпис на православној цркви у Смиљану

Никола Тесла је имао живу преписку из Америке са рођацима. Тако увиђајући ратну опасност која се надвила, 1.3.1941. г. у телеграму Сави Косановићу стоји како је на прагу открића којим би могао заштити отаџбину. Каже: „Требати ће девет станица: четири за Србију, три за Хрватску и двије за Словенију свака 200 kw које ће осигурати неминовно нашу милу отаџбину против свијух врста нападаја“.  Извор: „Никола Тесла – преписка са родбином“.

Али, удари непријатељ и изнутра, па право на Смиљан. И цркву.

Порушена православна црква у Смиљану

Почетком Другог свјетског рата, 12.4.1941. г. усташе су пароха и протојереја Матију Стијачића одвели и сљедећи дан убили. На Светог Илију, 2.8.1941. г. усташе су убиле 506 Срба из Смиљана и околине. Тад су запалили и цркву Светог Петра и Павла у Смиљану.

Извор: Котар Госпић и котар Перушић у Народноослободилачком рату 1941-1945.

Посмртни остаци свих погинулих су сахрањени у заједничку гробницу петнаестак метара од цркве. Нове власти су уредиле заједничку гробницу, али је надгробна плоча уништена 1991. године. Зидине порушене цркве су доста дуго стајале и чекале да се неко сјети и да обнови цркву. Чекало се првенствено због негативног става нове власти према вјерским објектима, првенствено српским. Обнова цркве била је тема бројних састанака и обећања. О томе је и прилог из Личких новина од 1970. године.

Поводом 80 година рођендана Николе Тесле Марија Жаћкова, инжињерка из Прага, је дала занимљиво виђење Смиљана и Смиљанчана, те је написала: „И тек ту схваћамо личност Теслину. Човјек који је цијелог живота радио и радио само за науку, који је није никада искориштавао у своју особну славу, такав човјек могао се родити само у тој Лици, том чистом прозрачном зраку, међу тим људима чистог карактера, који су сви тако скромни и без наметљивости и при том тако тврдих чистих нарави без лукавства“. Тако је записао Грга Рупчић у књизи: „Тесли и завичају“, Госпић 1986. Преварила се Жаћкова.

У тој књизи стоји и ово: Послије протјеривања Турака из Лике концем 17. стољећа (1689) у Смиљан се насељавају Хрвати (Буњевци и Приморци) као и Срби. „Сви су ти насељеници заједно са затеченим старијим српским становништвом у прољеће 1686. године раздијелили између себе по броју чељади све те земље“ (С. Павичић: Сеобе и насеља у Лици“).

„Никола Тесла наслиједио је не само битна хуманистичка својства својих родитеља, већ је био од дјетињства окружен у породици и ужем завичају таквим одгојем да буде толерантан у вјерском и националном смислу“.

Исјечак из Личких новина из 1970. године, у којем је обећање о поправци цркве. Ту је и слоган некадашње творнице батерија из Госпића „Никад вас неће изневјерити“.

Меморијални центар „Никола Тесла“ је отворен 10.7.2006. године поводом 150 година рођења Николе Тесле. У склопу центра је родна кућа Николе Тесле, зграда музеја, црква, припадајући господарски објекат, гробље, камене клупе и споменик.

„Koncept Memorijalnog centra je koegzistiranje raznih sadržaja. Ranije su postojali rodna kuća Nikole Tesle (u kojoj se sada nalazi stalni postav dokumentarne građe) i pripadajući gospodarski objekt, Crkva sv. apostola Petra i Pavla (u kojoj je Teslin otac svojedobno vršio parohijsku službu), groblje, kameni spomenici i klupe“.

Обновљена Теслина кућа и црква у Смиљану

На свечаном отварању центра било je доста посјетилаца, који су дошли колима и аутобусима. Нико пјешке као прије 102 године. Одржани су говори, предсједник Хрватске Стјепан Месић и Борис Тадић, предсједник Србије. Послије говора предсједника, један од присутних је изашао на говорницу и поред осталог је изјавио да је Тесла Хрват. Није то нико порекао.

Било је ту и културно умјетничко друштво домаћина. Послије програма чланови тог друштва су посједали на камене плоче спомен гробнице, да одморе ноге.

Ушао је Тадић у цркву и кратко се задржао. Али гробницу није обишао. Није било свештеника, ни кола ни звона црквених. А ни Срба, који никако да се одлуче и гробницу да уреде. Да покажу да смо још живи и да не заборављамо своје претке. Наша је то морална обавеза. Ми да уређујемо, а онај ко ће да руши њему на брк. И на част.

Све је ту угланцано за путника намјерника и бројне туристе, који обилазе огњиште свјетског генија. Све је ту под конац. Чуће и звучни запис у којем се спомиње несносна главобоља великог генија која је на граници епилепсије. Откуд то, само домаћини знају, иако се она не спомиње у бројним књигама нити се види из бројних писама Тесле и фамилије.

Геније на споменику. Стоји, склапа супротне полове или стражари. Иза леђа му црква. И она мртва. У њој нико ни да наврати а камо ли да се неко крсти. Па и попови је заборавили. И од њих нико да наврати, да прекади, ако не цркву, оно макар гробницу и мртве у њој.

Да све није вјерна копија цркве говори звоник, који је другачије изведен. Онај ко је радио зна одговор. Као и за гробницу која је ван жице. Као да је то Николин други свијет. Ти убијени цивили од којих је геније потекао.

А његови потомци генија или су под земљом или расути свуда по бијелом свијету.

Тако је било прије двије године. Можда се неко од званичника сјети и Смиљана, а не да се сваке године театрално у Србу држе говори.

Гробница са српским жртвама поред обновљене цркве светог Петра и Павла у склопу Маузолеја Николе Тесле

Са звоника висе два ужета високо закачена, да не би неко звонио. А нити има ко звонити, а нити коме. Не би та звона и тако нико чуо. Ван ограде, заклоњена иза цркве је запуштена гробница жртвама из Другог свјетског рата. Чекају жртве да их се неко сјети. Или да буду заборављене за сва времена, па чак нико ни да спомене. Да се постиди или обиђе. Гробница је снимљена 2013. године.

До обнове гробнице нека се чека. Уосталом и Никола Тесла чека. Негдје у подруму чита, као што чита на доњем споменику. Само, како види у подруму, ако нема струје. Или му можда и не треба. Види он све. Види, како ни гимназија у Госпићу не носи његово име.

Аутор: Tомо Радусин

Извор: gospic

Оставите одговор