Виљушке у средњовековној Србији

Sl.6

Тајна вечера, унутрашња припрата, Студеница, 13. век (?)

На западном зиду унутрашње припрате Богородичине цркве у манастиру Студеница насликана је несвакидашња фреска с мотивом Тајне вечере. За раскошним овалним столом чија плоча је направљена од најфинијег мермера полукуружно распоређени седе апостоли тако да гравитирају од Исуса Христа на левој страни ка Светом Петру на десној. Мирни ритам композиције на којој је свакој личности дата аутентична карактеризација лика, оживљавају наглашени покрети двојице. На левој страни је Јован Богослов кренуо да наслони главу на груди Христа који у једној руци држи обредни хлеб-нафору, док другом благосиља купу с вином која је постављена испред њега. Истовремено Јуда Искариотски, насликан у средишту композиције, смелим покретом граби рибу из чиније занимљивог облика која доминира столом достојним владара. И Христ и апостол Петар, насликан у часу када се спрема да ножем засече у округли хлеб, седе на високим столицама налик престолима са нарочитим подметачима за ноге. Но, оно што највише привлачи поглед на овој занимљивој, изузетно насликаној фресци јесу – виљушке. Чак два типа виљушака са два и три зупца готово разметљиво штрче међу хотимично распоређеним репама и комадићима хлеба.

Sl. 9 b

Тањир од мајолике, двозуба виљушка и нож, средњовековни археолошки налази са подручја Старог Раса, Музеј “Рас”, Нови Пазар

Тајна вечера из унутрашње припрате Богородичине цркве у Студеници јединствена је појава међу српским, али и византијским, па и западњачким средњовековним ликовним представама ове популарне теме управо због виљушки које видимо на трпези. Сликарство унутрашње припрате с почетка 13. века обновљено је 1568. године, када је предузета прва велика рестаурација Богородичине цркве у Студеници. До садашње анализе старијег и млађег сликаног слоја указују да су игуман Симеон и ондашње студеничко братство настојали да у другој половини 16. века с једне стране понове првобитни стилско-иконографски образац, али и да додају одређене елементе којих у ранијем живопису није могло бити. У том смислу, и фреска Тајне вечере из Студенице одсликава знатно старију схему у оквиру које виљушке, иако изузетне по себи у иконографском смислу, ипак стварају извесну недоумицу. Да ли су оне заиста део првобитне фреске или представљају додатак из 16. века?

Форма и место двозубих виљушки на студеничкој фресци сугеришу употребу виљушки у сврху конзумације хране. Две двозубе виљушке у пару с ножевима оштрог врха насликани су испред Христа и апостола Петра на начин како се поставља прибор за ручавање, док се велика трозуба виљушка, очигледно у функцији справе за сервирање јела, налази у средини стола. Управо овакав начин, очигледно индивидуалног постављања есцајга могао би, а на основу познатих образаца из средњовековне културе обедовања да нам сугерише да су и виљушке и ножеви познији додатак на студеничкој фресци. Наиме, пракса заједничког коришћења чаша, тањира и есцајга задржала се све до 16. века у европској култури обедовања.

Најстарије информације везане за виљушке у власништву српских владара и властеле потичу из прве половине 15. века. Међу наведеним предметима најексплицитнији је опис есцајга Стјепана Вукчића Косаче (1404-1466), херцега од Светог Саве, који је био начињен од сребра, корала и горског кристала. Косачин скупоцени есцајг, највероватније добављен из Венеције, описом подсећа на нож и виљушку од сребра и корала, израђене крајем 16. века у венцијанским радионицама, који се данас налазе у колекцији Уметничког института у Минеаполису (САД).

Sl. 8

Есцајг од сребра и корала, Венеција, 16. век, Уметнички институт у Минеаполису, САД

Виљушке са студеничке Тајне вечере неупоредиво су скромније од венецијанских примерака из Минеаполиса, међутим оне двозубе готово су идентичне гвозденим виљушкама пронађеним у манастиру Сопоћани у широком временском периоду од 1973. до 1986. године. Четири двозубе виљушке просечне дужине око 15,5 цм са зупцима просечне дужине 5 цм израђене су од кованог гвожђа, једноставне обраде без орнамената и врло фрагилне. Делују као прибор коришћен да би се њиме јело воће или колачи, пре него месо или нека друга, робуснија храна.

Прва виљушка (Музеј „Рас“, Нови Пазар, инв. бр. 3) из овог загонетног сета откривена је 1973. у слоју шута. Готово деценију касније у северном конаку пронађене су још две (Музеј „Рас“, Нови Пазар, инв. бр. 495 и 496), док је последња пронађена током археолошких истраживања манастирског комплекса 1986. у јужном конаку унутар сопоћанског утврђења (Музеј „Рас“, Нови Пазар, инв. бр. 1888). До сада нису публиковане, нити је на њима спроведена темељна стручна анализа, па је могуће изнети само неколико утемељених претпоставки. Према облику, материјалу и изради оне се с великом сигурношћу могу сместити у прибор за обедовање настао пре 1690. године која представља крајњу хорнолошку одредницу за уобичајену периодизацију средњег века на тлу српских земаља. Интригира претпоставка да су настале на тлу Србије, у домаћим радионицама, будући да није реч о предметима луксузне израде. Највероватније на ширем подручју средњовековног Раса.

Без обзира на чињеницу дислоцираности у односу на манастирску кухињу, односно трпезарију у тренутку када су пронађене, бројни елементи сугеришу да припадају истом комплету прибора за јело, и да су највероватније коришћене као дезертне виљушке. Упоређене са својим стилским, а можда и хронолошким паром са студеничке фреске, а на основу свега што знамо о пореклу и употреби конзумне виљушке у средњем веку, спонтано се намеће мисао да је појава виљушака на потоњој знак престижа који има за циљ да укаже на чињеницу да се овај призор налази у владарској задужбини, маузолеју родоначелника династије самосталних и врло моћних владара средњовековне Србије.

аутор: Тамара Огњевић

(Краћи извод из научног рада “Златне виљушке између мита и стварности – Прибор за јело и култура обедовања у средњовековној Србији у светлу гастрохеритолошких истраживања“)

Извор: artiscenter

 

2 Responses

  1. Dragoslav каже:

    Trozuba je svećnjak a ne viljuška.

Оставите одговор