Српски језик између немара и намере (проф. др Предраг Пипер)

Професор др Предраг Пипер је редовни члан САНУ, стални члан Матице српске и редовни професор на Филолошком факултету УБ. Члан је многобројних међународних удружења и организација и вишеструки добитник међународних награда за свој рад. Осим у Новом Саду и Београду, предавао је на универзитетима у Москви, Петрограду, Вороњежу и Иванову, Задру, Сеулу, Сапору, Нишу, Љубљани и Скопљу. Међу студентима је поштовани професор као што и он њих поштује.

piper

Професор др Предраг Пипер, фото: Политика (лична архива)

Држава путем сво­јих органа води или треба да води укупну политику у земљи, укључујући језичку политику, ослањајући се притом на мишљења водећих меродавних установа и појединаца. Језичка политика има за предмет, пре свега, питања статуса језика и писма, да би их штитила, и култивисала и усмеравала динамику њиховог развоја, а то су примарно идентитетска питања.

На основу утврђене језичке политике лингвистичке установе у сарадњи с појединим лингвистима баве се језичким планирањем, нпр. израда речника, граматика, правописа, уџбеника итд. Језичко планирање се односи првенствено на стварање корпуса неопходне литературе да би се, поред осталог, статусна питања успешно решавала.

За језичку политику је примарно одговорна држава, а за језичко планирање, пре свега, наука и струка, мада то није увек строго раздвојено.

Ако се држава не бави (довољно) оним што би морала, ако не води језичку политику у својој земљи и у њеном интересу, води је неко други у свом интересу, јер је област културе умногоме поприште испољавања меке моћи (Џ. Нај) у борби за сфере утицаја. Тако се такође обликује јавно мњење и, поред осталог, утиче на слику нације о себи и о својим стратешким циљевима. Језичка политика не може се успешно водити без њених јасно утврђених носилаца и без добре стратегије. У Србији тога немамо. Код нас се држава тиме одавно не бави. Да ли је то последица немара, или намере, или нечег трећег, или свега помало, то би заслуживало да буде темељно испитано.

2021286Међутим, колико није добро када у држави нема језичке политике, или када се ретким полумерама покушава створити утисак да она постоји, толико је такође штетно када о њој одлучују само политичари и државни чиниоци без лингвистичког знања, који следе искључиво свој тренутни политички интерес игноришући реч лингвиста (тако је, на пример, у наш образовни систем уведен „босански” језик).

С друге стране, погрешно је мишљење, доста раширено у нашем јавном мњењу, да су за језичку политику одговорни искључиво лингвисти и научне установе. Лингвисти треба да предлажу решења, да дају савете, да покрећу иницијативе, да подрже или критикују одлуке надлежних министарстава, да подучавају о питањима језичке политике, да учествују у остваривању утврђене језичке политике, али коначне одлуке у тој области доноси држава, она их спроводи и контролише па је њена одговорност ту највећа. Тачно идентификовање главног носиоца језичке политике јесте први услов њене успешности. 

Редовни сте члан САНУ, секретар сте Одељења језика и књижевности. Члан сте Управног одбора Матице српске. Како видите улогу ове две наше најстарије и најзначајније институције културе у очувању српског језика? 

cirilicaМатица српска је старија сестра Српске академије. Као што бива са сестрама, оне су сличне, али нису исте – једна је старија, друга је млађа, једна је мања, друга је већа, једна је у Новом Саду, друга у Београду итд., али њих две теже истом циљу на корист српског народа, али и других нама ближих и даљих народа. Оне се у томе одлично допуњују, а често се и заједнички труде на истом послу, као што је, на пример, капитални пројекат израде Српске енциклопедије, чији ће четврти том оне објавити почетком следеће године заједно са Заводом за уџбенике, уз помоћ надлежних министарстава.

Матица српска је најстарија словенска матица. И Матица српска и САНУ (на почетку: Друштво српске словесности) основане су првенствено ради неговања и унапређивања српског језика и писма, као и српске књижевности и науке у целини. И данас се у Матици српској и у САНУ тим питањима посвећује велика пажња (највише у оквиру капиталних лексикографских пројеката, али и на много других начина), што не значи да се на томе не би могло радити и још боље и још више.

Српски језик треба стално уређивати и неговати у целини његове реалности у простору, времену, друштву, науци и књижевности, како би се  његов изражајни потенцијал у целости сачувао и развијао. Што је српски народ бројчано мањи и што је више издељен државним границама, већи је значај Матице српске и САНУ као његових кровних културних установа (кров „на две воде”), које наткриљују свеколико Српство, подстичу осећање припадности истом народу, језику и култури и тежњу ка сарадњи у свему што је добро, лепо и племенито. 

Истовремено, бавите се и славистиком и србистиком. Где се проналазите у већој мери – у славистици или србистици? 

78Наука о српском језику је део науке о словенским језицима. Зато не бих одвајао србистику од славистике. На универзитетима у Србији те катедре су засебне, пре свега, из организационих разлога. Слично је и у другим земљама с њиховим матичним језицима. Наши највећи стручњаци за српски језик, да поменем само Александра Белића, Павла Ивића и Милку Ивић, бавили су се успешно и ширим славистичким темама.

Од свог првог објављеног рада до данас бавим се српским (раније српскохрватским) језиком, било у поређењу с неким другим словенским језиком, најчешће руским, или са свим другим словенским језицима, или без таквих поређења. Колеге које добро знају шта радим тако ме, надам се, и доживљавају, без непотребних класификација по већој или мањој припадности овој или оној грани славистике.

Сматрам да стручњак за српски језик теже може постићи високе резултате, ако нема добар увид и у друге области славистике и лингвистике, а да, с друге стране, сваки слависта треба да има релативно добар увид у науку о српском језику, као и о другим словенским језицима, поред оног словенског језика којим се тренутно највише бави.

У Политии сутра можете прочитати и други део

извор: Политика

Оставите одговор