Петар Пајић: Имитирамо туђе, заборављамо своје

Добитник награде „Десанка Максимовић“, за свеукупни допринос српском песништву: Ускоро ћемо плаћати да нам бебе проговоре прво на енглеском

Свако време, свако доба, па и ово наше је пуно сензација, промена, новина. Скоро свакодневно се превазилази оно што је јуче било чудо незамисливо, а данас је нешто сасвим обично. Ово је време компјутера, робота, сателита, интернета. Сутра ће то већ бити прошлост. Често смо склони да хвалимо прошлост и да говоримо како је била боља. То нам се чини јер смо у прошлости били млади, а младост је увек лепша – каже за „Новости“ песник Петар Пајић, овогодишњи добитник награде „Десанка Максимовић“ за свеукупни допринос српској поезији.

Петар Пајић

Петар Пајић

Током целог свог стваралачког опуса Пајић је неговао завичајну и националну линију, написавши неке од најбољих родољубивих стихова и песама у 20. веку. Он је, како је истакао жири ове награде, чист лирик, који на најбољи могући начина спаја традиционално и модерно, историјско, интимно и метафизичко, тежећи ка савршенству и беспрекорном језичком изразу, чистоти и хармонији.

* Како су у време ваше младости живели песници, да ли је поезија била популарнија, провокативнија и важнија или су се песници увек жалили да имају мали број читалаца?

– Поезија је увек била намењена посвећенима. По мом мишљењу, она скоро увек има исти број читалаца. Не верујем ни да је и у доба романтизма била популарнија него што је сада. Онда нису постојали ни телевизија, ни компјутер, ни интернет, па су људи били више окренути ка уметности. Властодршци су се тада више плашили уметничке речи него сада. Ипак постоји разлика између онда и сада. Данас чини ми се има више песника него читалаца. Сви пишу песме, нарочито романе. Доста се говори и пише да живимо у времену поремећених и померених вредности, да на површину излазе разне „сапунице“, а о правим вредностима мало се говори. За поезију не би било добро да се по популарности нађе заједно са тим „сапуницама“.

* Шта вас данас подстиче на писање?

Резултат слика за Петар Пајић– Свако стваралаштво, па и песничко јесте чин ослобађања унутрашњих стега. Да ли сте гледали онај филм у коме двоје младих, девојка и младић, одлазе повремено под мост преко кога тутње возови и вриште. Вриште из свег гласа надјачавајући се са возовима и тако избацују из себе сва незадовољства. Исто тако човек кад му је лепо пева. Поезија је и крик и песма. Све су то начини ослобађања. Песницима је најтеже, како је рекао Брана Петровић, кад почну „у јатима“ да га „напуштају речи“, а то се са годинама дешава. Ослобађајући просторе у себи, песници и уметници уопште, ослобађају и просторе у свима нама.

* Да ли је савремена поезија изгубила везу са живим језиком и животом? Ретко се „нови“ песници уче напамет.

– Мислим да је код нас права поезија затрпана оном помодном која збуњује читаоце. Објављује се све и свашта. Свако ко може да плати, може и да објави књигу и код најцењенијих издавачких кућа. Читалац остаје збуњен пред песмом коју често не разуме ни сам аутор. Нормално је да се читалац осећа превареним. Међутим, наравно да у том хаосу није све тако. Поезија која се данас код нас пише на нивоу је европских вредности. Наши песници улазе у светске антологије поезије управо осећајући данашњу жилу куцавицу и савремени песнички израз. Исте речи које се употребљавају у различитим временима најчешће имају и различита значења. Сито времена просејаће све то. Поезија личи на народ и друштво у којем се ствара.

* Неки кажу да је нестанком кафана највише изгубила поезија.

– Нестанком култних београдских кафана, највише је изгубио сам Београд. Уверен сам да се то није случајно урадило. Учињено је то да бисмо се ослободили традиције, прошлости, сами себе, да бисмо „променили свест“. Замислите да се са Монматра отерају сликари а да се у том делу Париза отворе продавнице ципела! Не можете да замислите. Наравно, не могу ни ја. Није дозвољено да Београд или било који други град у Србији остари, добије патину. Наши градови су увек на самим почецима стварања градова.

Што се тиче песника и кафана, погрешно је везивати поезију за кафане. Она се није стварала у њима. Због разних анегдота и шаљивих згода везаних за уметнике и кафане у којима су се окупљали, погрешно смо изједначили појмове пијанца и боема. Београдска боемија увек је само доприносила шарму града.

* Слажете се са онима који мисле да поезија није ни уметност ни филозофија. Шта је онда она?

Резултат слика за Петар Пајић– Поезија је поезија. Тако је било и у старој Грчкој. Аристотел у својој „Поетици“ расправља шта је старије: филозофија или поезија. Поезија је, у ствари, и уметност и филозофија. Једну кратку песму можемо доживети као да смо прочитали роман. Свака реч у песми нешто памти и открива своју архетипску дубину. Ако је реч права онда је и песма права и тада можемо рећи да је поезија истина. Поезију треба умети читати. У школама би били корисни часови како се чита и тумачи поезија. Човека је увек више унутра него споља и да бисмо се спознали, читајмо поезију.
* У каквом свету данас живимо?

– Живимо у времену у коме је човек као појединац све више сам, а све мање самосталан. Контролисан је са свих страна као у Замјатиновом роману „Ми“. Светом не влада правда већ сила. Заборавили смо речи светог Јована Златоустог: „Христос је са мном, кога да се бојим?“

* Памти вас читаоци и као врсног сатиричара. Шта бисте сада рекли из тог угла?

– Ова стварност је сатиричнија од сатире коју би измислили писци и сатиричари. Она превазилази машту писца и због тога није смешна већ је трагична.

* Све мање пажње придаје се култури и језику. Докле ће нас то довести?

– Култура и језик, уместо да буду тачке ослонца у свему што радимо, нашли су се на маргинама, уместо да буду наши брендови са којима се представљамо свету, ми као да их кријемо и од самих себе. Укидамо часове српског језика, а ускоро ћемо плаћати да нам бебе проговоре прво на енглеском. Имитирамо туђе а заборављамо своје. Разумемо зашто су други народи патриоте, само нам није јасно зашто бисмо ми то били.

* Колико вам значи награда „Десанка Максимовић“?

– Она ми потврђује да нисам залутао и да сам на истој „стражиловској стази“ на којој су и Бранко Радичевић и Ђура Јакшић и Милош Црњански, као и многи песници који су ову награду добили раније. Добро ми је у њиховом друштву.

* Да ли овакве награде терају песника да подвуче црту или имате још неиспуњених снова?

– Ниједна, па ни ова награда није прашак за успављивање.

Бане Ђорђевић

извор: Новости

Оставите одговор