На Руднику се бакар вадио пре 6,5 миленијума

Тајне древних цивилизација које су археолози открили на „крову Шумадије“. Људи из Старчевачке културе први рудари. Пре 6.500 година почео извоз из Шумадије: у Бугарској пронађени предмети исковани од овдашње руде

Рудник планина

фото: Туристичка организација општине Горњи Милановац

Рудник, централна српска планина, „кров Шумадије“ је светски феномен, сматрају археолози. Они су нашли доказе да људи у континуитету већ 6.500 година неуморно сврдлају и ломе стене рудничких висова и јаруга у потрази за сребром, оловом, бакром и квалитетним каменом.
– Ископавања на локалитету Прљуша потврдила су да је руда бакра овде експлоатисана у доба енеолита, пре 4 до 4,5 хиљада година – каже др Драгана Антоновић из Археолошког института. – То Прљушу сврстава међу најстарије руднике света, али није коначан резултат. Наиме, досадашњи налази потичу из најмлађих окана на врху локалитета. Сигурни смо да се овде рударили винчанци у исто време кад и у Рудној глави, до сада најстаријем познатом руднику бакра, а можда и раније.

Рудник планина

фото: Туристичка организација општине Горњи Милановац

Саговорница „Новости“ објашњава да су праисторијски рудари копали од дна према врху брда, запуњавајући стара окна јаловином. Разлика у висини окана на Прљуши значи да су рудари у подножју Прљуше копали вековима пре наследника који су оставили трагове на врху.

– Већ у праисторији Рудник је и, како би данас рекли, извозни центар бакра – открива др Драгана Антоновић. – У енеолитској некрополи у Долнославу у Бугарској пронађени су предмети произведени од руде с Рудника! Али ни то није почетак увозно-извозне рудничке приче. Људи из Старчевачке културе су 7,5 хиљада година пре нове ере долазили на Прљушу по горски кристал.

рудник планина

фото: Туристичка организација општине Горњи Милановац

Нажалост, како ствари стоје, археолози већ сада могу да се баве и многобројним напуштеним сеоским кућама на Руднику. Пустош се види већ од скретања с Ибарске магистрале на средњовековни „пут сребра“ којим је руднички драгоцени метал, познат по изузетној чистоћи извожен широм Европе.

Он пролази кроз село Заграђе, на простору некадашњег великог подграђа-трговишта под Острвицом, најтврђем северном српском упоришту од Немање до пада деспотовине.

Српски владари вековима су зидали и одржавали силни град, центар острвичке власти, чије су зидине опасивале стрми вулкански брег. Стражари с куле последње одбране на расцепљеном врху Острвице осматрали су целу Шумадију чувајући драгоцену планину. Одатле је вероватно и цар Душан 1354. гледао угарску војску пре него што ју је сломио под Рудником. С Острвице су деспоти Стефан Високи и Ђурађ Бранковић заустављали Турке и Угаре. Бојеви око Острвице и богатства Рудника нису вођени само са страним завојевачима. За њих су се тукла браћа и краљеви Драгутин и Милутин, њихови синови Стефан Дечански и Владислав Други, кнез Лазар и Никола Алтомановић, деспот Стефан и Никола Зојић.

У време деспота Ђурђа Бранковића, Рудник остаје једини извор привредне моћи Србије. Чим су 1458. Османлије освојиле Острвицу следеће године пало је и Смедерево. Од тада Острвичке власти нема над Заграђем, а моћни град је опустео.

6

фото: Туристичка организација општине Горњи Милановац

Подграђе у селу Заграђе на стотинак метара од Ибарске магистрале је тада опстало, а у пустош се претвара данас. О његовој некадашњој многољудности сведочи само споменик у центру села зарастао у траву, на коме су имена стотина Заграђана изгинулих у светским ратовима. Крај њега пролази пут ка Острвици кроз сеоски атар поред пустих кућа и отежалих воћњака које више нема ко да бере. Кад се заврши асфалт, почиње шумска стаза из које вире старе камене плоче.

– Реч је о остатку старог великог северног караванског пута који је био на траси данашње саобраћајнице кроз Заграђе и поред Острвице је водио у велику варош Рудник – каже археолог др Дејан Радичевић са Филозофског факултета у Београду. – Био је то значајан град с великим и богатим кућама, трговинама и црквама, православним за Србе и католичким за Дубровчане који су овде имали и конзулат. На Руднику су живели и трговали Срби, Саси, Дубровчани, Которани, Барани, Угари. Пронашли смо фајанс из Шпаније и пломбе с пошиљки тканина из Чешке, што говори о богатству града и размерама трговине.

По речима археолога, цела планина је била живо подручје, на коме нису цветали само рударство и трговина већ и култура.

– То нам откривају ископавања која смо започели пре само пар година – каже др Радичецић. – Нажалост, археологија је веома касно стигла на Рудник, иако је реч о правом феномену људске цивилизације, месту где живот и рударство у континуитету трају од најраније праисторије до данас.

Кашњење је утолико парадоксалније, ако се зна да је српска археологија рођена у јулу 1865. пре тачно 150 година, кад је прва археолошка истраживања у Србији обавио др Јанко Шафарик, управник, односно „чувар Народног музеја“. Историчари објашњавају гурање Рудника у запећак политичким разлозима. За Карађорђевиће је планина са које је почело ослобођење Србије била симбол Обреновића, а за југословенске комунисте симбол српског национализма и хегемонизма.

НЕМАЊА У ПУСТОМ СЕЛУ

Према попису из 2011. у селу Заграђу, на простору средњовековног трговачког насеља тик уз данашњу Ибарску магистралу, остало је само 385 људи који у просеку имају више од 47 година. Али, на пустом путу кроз село срели смо потпуно нетипичног Заграђанина, Немању, отреситог дечака од 9 година. Испричао нам је да је завршио други разред и пожалио се да нема с ким да се игра, јер је његов једини друг из одељења негде отишао. Испратио нас је путем крај црквене порте са закључаним храмом до школе у којој учи одељење од два ђака.

ИМПЕРАТОРСКА РИЗНИЦА

У јулу 1865. Рудничани су пронашли необичну камену плочу с лепо уклесаним словима и о томе известили Београд.

– Тадашње Министарство просвете и вера наложило је др Јанку Шафарику да оде и провери о чему је реч – каже др Дејан Радичевић. – Кад се чуло да је реч о ктиторском натпису императора Септимија Севера који је у Руднику наложио изградњу храма Мајке земље, заштитнице рудара, на лице места дошао је и Кнез Михаило.

Какав је однос потоњих власти био према рудничкој баштини говори податак да је Шафариков извештај о плочи и ископавањима која је предузео објављен тек после Другог светског рата.

ДЕСПОТ И ТРАГАЧИ ЗА БЛАГОМ

Деспот Ђурађ Бранковић и деспотица Ирина, „проклета Јерина“ сахрањени су на Руднику, а стара предања о њиховим скривницама још увек пале машту трагача за благом. Срећом она су забележена на време, док рудничка села нису опустела.

– Одоше Рудничани неки у град, а више на гробље – рече нам Драгомир Михаиловић, чија је кућа у подножју Острвице. – Имао сам кафану, али муштерија нема. Последњи живи немају пара, могу само на црту да пију. Зато сам их позвао, попили смо што се имало и затворили смо радњу. Немам где да одем, могу само да чекам ред за онај свет.

извор: Новости

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: