Хорхе Луис Борхес: Умеће стиха

Себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем; али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли – а пише не оно што би желео, него што уме да напише.

Борхес

Хорхе Луис Борхес, Сицилија 1984.

Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“:

nightingaleЗа смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама.

Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија.

Борхесl

Хорхе Луис Борхес

Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом. Претпостављам да је Јуда, када је пољубио Христа (ако је то стварно учинио), осетио у том тренутку да јесте издајник, да је његова судбина да буде издајник, и да је одан тој злој судбини.

Сви се сећамо Црвеног ордена за храброст, приче о човеку који не зна да ли је кукавица или храбар човек. Онда дође тренутак кад спозна ко је. Када сам чуо ове Китсове стихове, изненада сам осетио да је то величанствено искуство. И тако се непрестано осећам после тога. Можда од тог тренутка (претпостављам да претерујем због предавања које држим) себе сматрам „књижевником“.

Хорхе Луис Борхес (Jorge Luis Borges)

„Умеће стиха“; Предавања у част Чарлса Елиота Нортона

Cinematic Poems

Човек и славуј; фото: Cinematic Poems

ПРИЛОГ

Џон Китс – Ода Славују
(Превод: Марко Вешовић)

1
Срце боли, мучи утрнулост снена
Моје чуло ко да кукуте сам пио,
Ил искапих мутан опој, прије трена
Када сам у Летин затвор уронио:
То не због зависти на твој удес срећан,
Већ што ме пресрећним чини срећа твоја –
Кад ти, лакокрила Дријадо дрвећа,
У неком мелодичном сплету
Зеленила букви, и сјенки без броја,
Лако, пуним грлом, пјеваш пјесму љету.

2
О да гутљај бербе, што у дубинама
Земље хлађена је дуго, и што даје
Окус Флоре, селске зелени, пјесама
Провансалских, плеса, весеља под сјајем
Сунчаним, да пехар, топлог југа што је
Пун, са хипокренским* руменилом правим,
С бисерним мјехурјем што искри уз сами
Руб и уста пурпурне боје,
Испијем и свијет, невидиљв, оставим
И с тобом у шумској да нестанем тами.

3
Нестанем, ишчилим, посве заборавим
То што ти у лишћу никад нећеш знати:
Клонулост, грозницу, бригу што се јави
Ту гдје један другог слушамо стењати,
Гдје кљенут сиједе, задње власи худе
Тресе, млади блиједе, ко авет се тање
И мру, и гдје мислиш – да пун туге будеш,
Очаја с оком од олова,
Гдје око Љепоте брзо губи сјање,
За њим тек до сјутра чезне љубав нова.

4
Бјежи! јер теби ће донијет ме сила
Не с пантерама Бахове кочије
Него поезије невидљива крила,
Премда тупи мозак смета и кочи је.
Већ сам с тобом! Ноћ је блага, и на трону
Можда је Краљица Луна, и све њене
Звјездане је виле окружиле, али
Ту нећеш наћ свјетлост, сем ону
Којом, с неба, лахор мракове зелене,
Кривудавих стаза маховину, зали.

5
Не могу цвијеће видјет под ногама,
Ни какав благ тамјан лебди око грања,
Али сву сласт слутим, сред мирисних тама,
Коју у то доба годишње поклања
Мјесец трави, чести, и глога бијелог
Грму, дивљој воћки, шипку пасторалном,
Љубицама чија свенућа су лака,
Првоме чеду маја зрелог:
Мошус-ружи, с росним вином, зујном стално
Стјецишту кукаца за љетњих сумрака.

6
Ја у тами слушам; и често бјех прије
Напола заљубљен у смрт-олакшање,
И именом њежним у многој пјесми је
Звах да узме у зрак мирно ми дисање;
Сад више но икад чини се да мрење
Раскош је: у поноћ издахнути лишен
Свих болова, док се све у твојој души
Излива с таквим усхићењем!
Још бих ти пјевао, но залуд ми уши –
Бус посташе за твој реквијем узвишен.

7
За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама;
Тај што чарна окна затрави,
У пјени погубних мора отворена,
У изгубљеним вилинским земљама.

8
Напуштен! ко звоно већ је сама ријеч:
Отргну од тебе и себи ме врати.
Збогом! Машта тако, какав глас је бије,
Вилењаче варљив, не може варати.
Збогом! Тужна химна гине сврх ливада
Близих, над потоком тихим, уз брегове
Стрме, пут сусједних долинских дубрава
Дубоко се загњури сада:
Је ли то визија, ил сан будан? Ове
Глазбе је нестало: – бдим ли или спавам?

—————
*Хипокрена – извор на Хеликону у којој су се купале музе.

извор: Службени Гласник

 

1 Response

  1. Branka Vlajić Ćakić каже:

    Čovek treba da jede i pije da bi mogao da funkcioniše, s tim što neki ljudi imaju i posebne potrebe i žele da jedu sasvim određenu hranu, iz uživanja, a ne samo da bi utolili glad. To je u redu. Nismo isti. Čovek još ima razne želje, za raznim stvarima. I ima potrebu da zadovolji razne svoje potrebe (da ih ne nabrajam) i to je u redu. Različiti smo. Ja nisam baš disciplinovana kada je hrana u pitanju, preskačem obroke, jedem u nedoba, i to je također u redu, jer još uvek mogu da funkcionišem tako. I potrebe moje, nisu kao potrebe drugih. Bez nečega mogu, a nešto mislim da mi je nužno. I želje moje nisu, kao želje drugih. I to je valjda u redu. Ali ja ne znam kako bih nekome tko nije na putu sličnom mom, objasnila koju moju potrebu ili želju, zadovoljava – poezija, kad je ona sama po sebi – želja. Uz nju, ili sa njom moj život nije samo jedenje, spavanje odmaranje, i svih ostalih mogućih i nemogućih stvari i potreba – zadovoljavanje… Nije banalan… Pozdrav Rašku i raškoj oblasti! 

Оставите одговор