Данило Киш: Живео сам лепше и богатије од вас захваљујући патњи и махнитости

Живео сам лепше и богатије од вас, захваљујући патњи и махнитости, па желим и у смрт да одем достојанствено, како то приличи том великом тренутку после којег престаје свако достојанство и свака величанственост. Мој леш ће бити моја корабља, а моја смрт дуго плутање по таласима вјечности. Ништа у ништавилу.

14874995_1149817615098364_1316412597_nИ шта сам могао да супроставим ништавилу до то, ту своју корабљу у коју сам желио да сакупим све што ми бејаше блиско, људе, птице, звери и биље, све оно што носим у свом оку и у свом срцу, у троспратној лађи свога тела и своје душе.

Желео сам све то да имам крај себе, у смрти, као фараони у величанственом миру својих гробница, желео сам да буде све онако као што бејаше и пре тога: да ми у вечности певају птице. Желео сам да Харонову барку заменим једном другом, мање безнадном и мање пустом, да незамисливу празнину вечности оплеменим горким земаљским травама, оним што ничу из срца човекова, да глуву празнину вечности оплеменим кукањем кукавице и певањем шеве.

Ја сам само развио ту песничку горку метафору, развио сам је страсно и доследно, до краја, до консеквенци које прерастају из сна у јаву (и обратно), из луцидности у махнитост (и обратно), које прелазе из живота у смрт, као да нема међа, и обратно, из смрти у вечност, као да то није једно те исто. Тако је моја себичност само себичност људског бића, себичност живота, противтежа себичности смрти, и моја се свест, упркос привиду, противи ништавилу са себичношћу којој нема равне, противи се скандалу смрти кроз ову страсну метафору која жели да сакупи на гомилу оно мало људи и љубави који чињаху тај живот.

Данило Киш

Данило Киш

Желео сам, дакле, и још увек желим, да одем из живота са специменима људи, флоре и фауне, да све то сместим у своје срце као у корабљу, да их затворим под своје капке када се они последњи пут спусте. Желео сам да прокријумчарим у ништавило ту чисту апстракцију која ће бити у стању да се у тајности пренесе кроз врата једне друге апстракције, ништавне у својој неизмерности: кроз врата ништавила. Требало је, дакле, покушати згуснути ту апстракцију, згуснути је снагом воље, вере, интелигенције, лудила и љубави (самољубља), згуснути је у толикој мери и под таквим притиском да задобије специфичну тежину која ће је подићи увис, као балон, и изнети је ван домашаја мрака и заборава.

Ако не нешто друго, остаће мој материјални хербаријум или моје белешке, или моја писма, а шта је то друго до та згуснута идеја која се материјализовала: материјализован живот, мала, тужна, ништавна људска победа над големим, вечним, божанским ништавилом.

Или ће остати макар – ако у великом потопу потоне и све то – остаће моје лудило и мој сан, као бореална светлост и као далек ехо. Можда ће неко видети ту светлост, можда ће чути тај далеки ехо, сенку негдашњег звука, схватиће значење те светлости, тог светлуцања. Можда ће то бити мој син, који ће једног дана издати на свет моје белешке и моје хербаријуме с панонским биљем (и то недовршено и несавршено, као и све људско).

А све што надживи смрт јесте једна мала ништавна победа над вечношћу ништавила – доказ људске величине и Јахвине милости.

Non omnis moriar.

Одломак из романа „Пешчаник“, стр. 334-336; БИГЗ

АкузатиВ

You may also like...

Оставите одговор