Завет Османа Ђикића

Непресушни извори песничког Мостара вековима су красили и богатили српски књижевни и народни језик. Весници лепе речи, припадници различитих религија, гајили су посебну љубав према родољубивој поезији и прози. Један од њих био је и лучoносац српске поезије краја деветнаестог века, неправедно заборављени гениј, Осман Ђикић.

Осман Ђикић

У временима када је колевка старих српских средњовековних земаља била под чврстим мачевима турских и аустријских сила, родио се великан поезије. Не кријући своја патриотска начела, у добу када је строго угњетавано свако национално опредељивање, Осман је, чојским пером, поносито проносио љубав према српству. Надахнут идејама слободе, стварао је стихове који су били наук и звезда водиља не само поробљених Јужних Словена, већ и будућих генерација. Склапајући, за неке, неспојиве ствари – ислам и српство – пробијао је ондашње предрасуде Босне и Херцеговине.

„Не, никад неће, ко се Србом зове,
Пред вама стрепет, нит се молит вама.
Нећете препаст очи соколове,
Овога свјета најжешћим мукама!”

Мостар

Своју бескрајну посвећеност српској белетристици крунисао је насловима посвећеним горостасима наше поезије – „Змај Јови Јовановићу”, „Вуку Стефановићу Караџићу”, ,,Бранку”. Не заостајући за својим књижевним узорима, Осман Ђикић је, мађионичарским компоновањем стилских фигура и опијајућих речи, допирао и до најнедоступнијих емоционалних кутака читалаца.

Вуку Стефановићу Караџићу

Са свију страна, гдје год Србин живи,
Твом помену ловор — вјенци лете,
Па и овај прими, славни Вуче,
Што га моја млада душа сплете!

У том вјенцу узалуд би било,
Тражит златом исплетених грана.
Јер тај вјенац ништа друго није,
Него моја душа раздрагана.

Низ година, штоно се је сплео,
У даљини изнад гроба твога,
Ко да бјеше ланац тешких мука,
Туђе легло — срца леденога.

Ал’ ти  гредеш својој земљи сада,
Своја земља лагана је рака,
На твом гробу неумрли Вуче,
Мирисаће српска ружа слатка!

Завет Османа Ђикића

На међи будућих окршаја идентитета, на „вулканском” поднебљу Херцеговине, Осман се неуморно рвао са својим сећањима и устаљеним друштвеним нормама. Истовремено је покушавао да новим нараштајима појасни да је мале разлике међу људима и њиховим друштвеним својствима, могуће и потребно превазићи. Оно што многи нису смели да опишу или искажу, Осман је храбро претакао у нити танано избрушених стихова.

Аманет од ђеда

У долафу мога дједа
С десне стране у претинцу,
Кад још бијах грјешно дјете,
Виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена,
Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак је.

Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: „Нека, нека!”

Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут,
Што љубљаху наши стари.

Ал’ ти нијеси пољубио,
Само хадер — илијаза,
и пољупце си пољубио
својих рахмет праотаца.

Тако ђедо, ал’ не оде
Већ одавно с овог свијета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.

Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто се држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета,
Да србујем како треба.

Поглед са моста Фрање Јосипа према северу и џамији Мехмед Ћетордан 1900-тих.

Своје умеће није успео да усаврши. Имао је само 33 године када је преминуо. Његове ће се родољубиве песме појати у ослободилачким борбама Срба од 1912. до 1918, не дајући времену да избрише његово дело. У аманет нам је оставио заборављене погледе једне генерације и једног напаћеног народа. Његовим стопама ишли су Муса Ћазим Ћатић, Авдо Карабеговић и, касније, Меша Селимовић. Њихове речи се не смеју заборавити, јер оне беху светионик вечито прогањаних људи.

аутор: Игор Марковић
извор: Српски академски круг

1 Response

  1. 4. септембра 2016.

    […] Завет Османа Ђикића […]

Оставите одговор