Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића

29. јануара 1412. године по новом календару, деспот Стефан Лазаревић издао је Закон о рудницима, познат као Новобрдски рударски законик, који по својој правној и историјској вредности превазилази српске националне оквире.

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из манастира Манасија.

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из манастира Манасија.

Текст су писали рударски стручњаци, њих 24, који су се на деспотов позив окупили на сабору у Некодиму. Када је текст усаглашен деспот Стефан га је на сабору у Новом Брду потписом и печатом издигао на ниво закона.

Иако није био први Закон о рудницима у средњовјековној Србији, у којој је рударство имало дугу традицију, текст Новобрдског закона једини је сачуван, а по начину увезивања корица, језику и садржини спада у српске правно-историјске споменике посебне вриједности. У склопу текста, поред Закона који се односе на рударство, налазе се и законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду, тадашњем највећем руднику на Балканском полуострву.

Zаkon o rudnicimа Stefаnа Lаzаrevićа (arhiva SANU)

Закон о рудницима Стефана Лазаревића (архива САНУ)

Сачуван ћирилични илустровани препис тог Закона, који је откривен 1959. године, потиче из 1580. године и чува се у Српској академији наука и умјетности. Текст Закона написан је мрким мастилом на 27 листова, а минијатура на почетној страни представља рударски судски колегијум. Минијатура има ред са по пет сједећих фигура. Оквир, заставица и иницијална слова су у плавој, златној и црвеној боји. Занимљив је „пут“ тог Закона од Новог Брда до Архива САНУ.

Године 1674. од попадије Стојне Законик је откупио поп Георгије за 120 аспри, а онда је доспио у руке хеким паше Алипашића, који га је 1707. године поклонио митрополиту београдско-пожаревачком Михајлу. Следећи власник био је патријарх Арсеније ИВ Шакабента. Према мишљењу Николе Радојчића, који је испред САНУ истраживао рукопис, из патријаршијске библиотеке доспио је у Беч, а после два вијека, након Другог свјетског рата, појавио се на једној аукцији антиквитета. Купила га је супруга др Францеа Хочевара, југословенског амбасадора у Букурешту, који је рукопис 11. априла 1959. године поклонио САНУ.

Латинични препис Закона о рудницима на 13 страна, који носи датум 26. јул 1638. године, пронашао је академик Петар Колендић у Градској библиотеци града Сплита. Рукопис је настао у бугарском рударском центру Ћипровцу. Турски превод Закона о рудницима пронађен је у склопу отоманског акта издатог 25. априла 1494. године, и садржи 35 поглавља која одговарају првом делу ћириличног рукописа.

извор; Архео аматери

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: