Старине и херцеговачке светиње у долини Неретве, Љубињу и Дабру

Долина Неретве је вијековно српско станиште, светилиште и страдалиште. На том подручју постојали су и постоје многи храмови, који су пустошени, рушени, па обнављани, па опет рушени…

Ако се вратимо у прошлост, може се рећи да у средњем вијеку није могуће говорити о граду Мостару, зато што се он појављује тек на крају тог периода. Могуће је говорити о мостарском крају у средњем вијеку, односно о простору који ће касније гравитирати према Мостару.

Оснивање Мостара дубровачки историчар Мавро Орбин приписао је Херцеговом вазалу Радивоју, наводећи 1440. годину као годину настанка града. То је једини изричит податак о његовој најстаријој историји.

Поглед са моста Фрање Јосипа према северу и џамији Мехмед Ћетордан 1900-тих.

Мостар је од самих почетака, у османском добу, напредовао највише на рачун Херцеговог града Благаја, који је по настанку старији и који је дуго кроз историју био сједиште Хумских господара. Управљало се из Благаја, а Мостар је у то вријеме био само једно мало насеље у коме су живјели чувари дрвеног моста преко Неретве. Временом, улогу Благаја преузима Мостар. Мостар је никао на лијевој, источној обали Неретве и до средине 16. вијека се раширио објема њеним странама.

Мостар је од самог свог постанка важио за једну од важних српских културних, просвјетних и пословних матица. Од половине 18. вијека постао је и сједиште Епархије Захумско-Херцеговачке.

Незаобилазан је помен надалеко познате мостарске Саборне цркве. Украс и симбол Мостара, монументална и живописна Црква Свете Тројице, грађена у периоду од 1863. до 1873. године, била је један од највиших и најљепших православних храмова на Балкану, па чак и у цијелом православном свијету. Новац за градњу дао је српски живаљ Мостара и околине.

Саборна црква у Мостару, фото: Wikipedia

Велики прилог послао је султан Абдул Азиз, а дио новца дарован је из Русије. Градитељи цркве били су Херцеговац Спасоје Вулић и на читавом Балкану познати неимар Андреј Дамјанов Зографски.

Величанствена богомоља, која је својим димензијама и уздигнутим положајем доминирала Мостаром, до темеља је срушена у рату 1992. године, а сада је у фази обнављања.

Поред наведене Саборне цркве, на овом подручју постоји велики број храмова и црквишта.

Према записима, стара црква у Мостару, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, која се налази изнад Саборног храма Свете Тројице, у Бјелушинама, на падинама брда Столац, веже се за постојање у првој половини 15 вијека. Изнад улазних врата сачуван је натпис на коме се види да је црква обновљена 1832. године.

Саборна црква у Мостару

Веома је интересантно предање о градњи Старе цркве у Мостару. Наиме, црква је саграђена захваљујући једној старици, која је била слушкиња код турског паше. Када је дошло вријеме да се отпусти са службе, за свој добар рад старица је добила да изабере своју награду. Она је тражила одобрење за земљу на којој би се саградила богомоља. Турчин удовољи старичиној жељи и усагласише се да богомоља буде димензија колико може обухватити воловска кожа. Али, старица је „скројила“ димензије цркве од коже и кад се то прострло дало је димензије за њену површину. Притужбе су почеле одмах да стижу, али папир одобрења је био потписан. На крају, да се не би видјела из Старог града, турска власт је наредила да се црква укопа у земљу и степеницама силази у њу.

Манастир Житомислић је током дуге историје свога постојања непрекидно био изложен борби за опстанак. Налази се у селу Житомислићу, јужно од Мостара и потиче из 15 вијека. Посвећен је Благовјештењу Пресвете Богородице.

Манастир је задужбина породице Милорадовића – Храбрена, чија се породична некропола налази на Радимљи, као и комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца.

У манастиру су се школовали знаменити Срби и од њега потекли бројни духовници и архипастири. Монаси манастира су у 17. вијеку значајне личности, тако да неки од њих стижу и до Свете Горе и постају хиландарски игумани.

Од старина везаних за локалитет Житомислића, неопходно је поменути да се изнад манастира налазе остаци тробродне ранохришћанске базилике из шестог вијека. Темељи базилике су санирани и заштићени 1971. године.

Манастир Житомислић

Љубиње је по предању настало прије неких шест стотина година, вјероватно именовано по властелину Љубину који је учествовао у Косовском боју. Подручје Љубиња је богато насљеђем надгробних споменика из средњег вијека. Некрополе се налазе у Дубочици, Влаховићима, Банчићима, Кртињу и другим мјестима.

Ако посматрамо старе цркве које постоје или за које се зна да су постојале, онда ћемо навести као занимљиве сљедеће локалитете: Градац, Грабље, Мишљен, Крајпоље и Влаховићи.

Градац је смјештен на сјевероисточном ободу Љубињског поља. Према народном предању, црква у Градцу је саграђена у вријеме Немањића у 13. вијеку. То је најстарија црква у овоме крају коју зову Матица црква и до данас је добро очувана. Обнављана је више пута, а посвећена је Светом Пророку Илији.

Село Грабље, које се налази на источној страни Љубињског поља, спомиње се 1445. године. На локалитету “Грубачев камен” налазе се остаци темеља цркве; види се полукружна апсида на источној страни темеља цркве.

Не зна се тачно од када потиче црква на Мишљену, али је познато да је у старој Цркви на Мишљену служио, као јеромонах, Свети Василије Острошки око 1660. године. Стара црква вјероватно потиче из доба Немањића.

У селу Крајпољу, које се налази на око четири километра од Љубиња, постојала је црква која је крајем 15. вијека порушена од стране Османлија. Према предању, вјерници су дали завјет да ће подигнути нову цркву, на што се чекало пет вијекова. Црква је посвећена Преображењу Господњем, а освјештана је 1990. године. Мјесто гдје се налази садашња црква је удаљено око 300 метара од мјеста постојања старе, гдје су и данас уочљиви темељи који су заштићени од даљег пропадања.

Предање овога краја је веома живо, а оно се преносило са кољена на кољено. Наиме, од времена рушења старе цркве причало се да ће у селу умирати мушка дјеца, све док се у селу не обнови или сагради црква. Од како се памти, то се нажалост и дешавало. Изградњом садашње цркве, услов је испуњен и нема више несрећних случајева!

За историју старе цркве у Влаховићима везана су многобројна предања и има их више него и о једној другој цркви на подручју Љубиња. Село Влаховићи се налази на пространој висоравни затвореној планинама: Радимљом, Ситницом и Дрченицом. Село се налази петнаестак километара од Љубиња према сјевероистоку. У селу постоји црква која је саграђена у периоду између 1370. и 1389. године. Црква је била у почетку посвећена Васкрсењу Лазаревом, а касније је посвећена Видовдану. Данашња црква је подигнута на темељима обновљене старе цркве 1864. године. При улазу у цркву и пред олтаром су уграђене двије велике надгробне плоче са једва читљивим ћириличним натписима. На једној плочи пише: „Асе лежи кнез Влах и Бјелић у својој цркви у Светом Лазару. Човјече тако да нијеси. Проклет не тикај уме“.

На другој плочи пише: „Асе лежи Вукосав воевода Влаћевић смом друговах дружином и загибох на размирној краине ко (са) мога господина и донесоше ме дружина на своу племениту баштину и да е проклет тко ће у ме такнути“.

Натпис Влаћа Бијелића на надгробној плочи

Према предању, Влаћ је цркву саградио, а Вукосав је био син Влаћа и зато се Влаћевић назвао. Народно предање каже да је војвода Вукосав Влаћевић са Влатком Вуковићем учествовао у Боју на Косову 1389. године и да је тамо тешко рањен. Војвода Влаћевић, по народном казивању, заклео је своје другове да га донесу у родни крај и сахране га у очевој Цркви. Жеља му је испуњена, а и данас се у Херцеговини прича о гробовима јунака који су учествовали у Боју на Косову, били тешко рањени и донесени у свој родни крај гдје су сахрањени.

Већ послије Косовског боја кнез Лазар је проглашен за светог. У једној повељи из 1405. године, Ђурађ Бранковић помиње светог кнеза Лазара, што говори како се кнежев култ брзо преносио. Од тада црква је посвећена Светом Лазару (Видовдану).

Много пута црква је рушена и обнављана. Интересантно је поменути народно предање које се веже за обнову цркве 1912. године. Наиме, када су мајстори копали темеље за цркву, из радозналости са стране отворише гроб војводе Вукосава Влаћевића. У њему су видјели шљем, штит са сабљом и металном рукавицом. Ту је био и литар вина зачепљен у флаши. Гроб затворише, јер нико то није смио дирати!

Црква у Влаховићима

Дабар се као град у Захумљу помиње још у десетом вијеку, као подручје насељено Србима. У Љетопису попа Дукљанина, Дабар се као жупно мјесто помиње под називом Дебре (податак везан за септембар 1283. године). На простору Дабра налази се велики број гомила које су најчешће само евидентиране, док опсежнија истраживања до сада нису вршена.

(Према Ердељановићу – „Стара Црна Гора“, Срби су се у предхришћанско доба сахрањивали под гомилама, као пагани).

У области Дабра има пуно некропола, остатака храмова и некадашњих манастира. Видљиви су остаци старог града Коштуна, који датира из раног средњег вијека (најкасније је грађен у 10. вијеку). Археолошка истраживања су открила трагове храмова из 13. и 14. вијека.

Видоштак је црквиште гдје су и данас видљиви остаци ранохришћанске цркве посвећене Светом Илији, као и православна гробница кћерке тадашњег свештеника из 1231. године.

По једној врсти предања, за Дабар се вежу приче о постојању три манастира. Први је манастир Ободина, на територији села Бијељана. Остаци некадашњег објекта налазе се у подножју брда Орловача, изнад сеоских кућа. По предању, други манастир се налазио у селу Струпићи. Видљиви су остаци средњовјековне грађевине.

Трећи манастир, како предање каже, налазио се у Требесину. Након рушења, на његовим темељима подигнута је џамија.

Друга предања, која не би могла бити спорна за аутентичност, говоре о постојању три цркве, међусобно испреплетене кроз једну мистичну причу. Од те три цркве данас постоје двије. По предању о Стражевици овај крај је познат.

Аутор: Велибор Шиповац

Извор: istocnahercegovina.com

2 Responses

  1. 5. септембра 2016.

    […] Старине и херцеговачке светиње у долини Неретве, Љубињ… […]

  2. 26. септембра 2016.

    […] Преузето РАСЕН […]

Оставите одговор