Шта су нама Србима Јермени?

Када су медији као главну вијест објавили да се обновио стари сукоб у Нагорно-Карабаху, између Азербејџана и ове јерменске покрајине која тражи независност, многи у Србији су сматрали да их се тај рат на Кавказу не дотиче и да се бар ту не требамо политички опредјељивати.

ararat

Питао сам многе младе Србе ко су ти Јермени?! Нису ми углавном ништа знали одговорити… тај Нагорно-Карабах им је звучао као најгорња-кара-недођија, посљедње око чега треба и да се почешу, а камоли замисле.

Но, заиста ко су ти Јермени?

Jeрмени кажу да када се гледа из даљине планина Арарат, баш она на којој је Ноје ступио на тло послије Великог потопа, личи на трудну жену, која лежи и очекује пород. То је жена која у земаљским боловима рађа свог сина Хаја (Јерменин на јерменском језику, митски Нојев праунук од кога су настали Јермени). И заиста, та библијска планина, мајка је и утјеха овог древног народа који је поред ње дочекао и дане славе и своју чемерну пропаст. Но, опстао је! Ту је и данас загледан у сњежне врхове Арарата, док сања и моли се да дочека дан у загрљају Мајке-планине, од које је одвојише. Јер Арарат је данас изван граница Јерменије, у Турској је силом, У Јерменији срцем. Док ово пишем, сјећам се сњежних врхова Проклетија и Шар-планине које гледах из зелене Метохије. И ја сам Јерменин.

Дубоки коријен древног рода

Своју народносну свијест Јермени су изградили још у 4. в. п.н.е. , од када се њихова држава шири и јача, развија културу и језик и рађа велике владаре. Та њихова велика жетва стиче се у краљу Тиграну Великом, који је од 80. до 70. г. п.н.е., Јерменију учинио најмоћнијом краљевином југозападне Азије. Иначе, јерменска краљевина је прва признала хришћанство за државну религију, већ 301. године.

Та доминантност јерменске државе прекида се са доласком Константина Великог, који у Византиону полаже велики темељ. Та нова ромејска држава ставила је под своју контролу и јерменску краљевину, а касније је и потпуно утопила у сопствену вољу. Но Јермени су и у новој заједници сачували свој културни и језички лик, а знањем и радом успињали су се и до самог царског престола. Велики војсковођа цара Јустинијана био је Јерменин, царске архитекте, савјетници и сва она закулисна мисао двора увијек је једним дијелом била јерменска. „Многи византијски владари су такође били јерменског поријекла, попут царева Ираклија I, Нићифор II Фоке, Јован I Цимискијског, Василија II Бугароубице и Алексије I Комнина, а цар Василије I Македонац, чак је јерменски језик прогласио и за један од службених језика Царства.“ Од тих времена Јермени су научили да их само практично знање и лична способност могу сачувати. Учити и борити се, књига и рад, ушли су у јерменску свијест као једини сигуран ослонац у времену несигурних држава и порозних граница.

jermenija

А када је Византија почела да посустаје пред новом силом Османових синова, овај јерменски залог је добио на цијени. Као што су били цијењени у хришћанском царству и у муслиманском султанату вапиле су за њима исте потребе. Османски двор је увијек имао јак јерменски утицај, а љекари и архитекте су код Јермена увијек били на цијени. И саму султанову палату у Цариграду пројектовао је Јерменин. Но моћ и утицај који се гомилао у јерменском милету почео је сметати када је почело рушење Османског царствa, а кренула да се „циједи“ турска нација. Осјећајући да ће се сав бијес Турака због пораза од хришћанских државица на Балкану излити на њих као хришћане, Јермени су да би предуприједили тај гњев пораза затражили заштиту о Берлинског конгреса велесила 1878., молећи за аутономију. Но, њиховој делегацији нису дозволили ни да се обрати Конгресу (прије свега њемачки канцелар Бизмарк), већ су упутили писани апел Турској да буде пажљива са јерменским народом. Tо је код Турака отворило гњев и неконтролисану жељу да униште Јермене. У том, касније ће се показати првом геноциду, уништено је 200 000 Јермена, а 100 000 је протјерано. У Цариграду је убијено 6 000, протјерано 20 000 Јермена. Султан Абдул Хамид II пустио je да маса ужива у крви.

20a

Aли то је био само увод у велики злочин. У Првом свјетском рату, од 1915. – 1917., Турци су правдајући да су Јермени као хришћани склони Русима и да изнутра подривају сигурност земље, започели свјесни, испланирани и државно помогнут план уништења Јермена. Под надзором њемачких официра и уз њихове савјете направљена је мрежа сабирних центара широм земље и трасе изгона читавог једног народа! И то народа који је живио на својим историјским просторима (то је простор тзв. турске Анадолије – иначе древне киликијске Јерменије, коју су Османлије освојиле). Најприје су све војнике Јермене разоружале, а потом по унапријед направљеним списковима у свим градовима хапсили интелектуални слој, писце, политичаре, посланике, љекаре, педагоге, свештенике. По селима су прво хапсили мушкарце, а потом жене, старце и дјецу. У бескрајним колонама су их прогонили ка сабирним центрима, а онда су сви правци водили ка сиријској пустињи Дер Зор. Треба ли говорити да је све то пратило неконтролисано убијање, силовање, пљачка и пустошење њихових села и имања. Међу главним непосредним извршиоцима плана истријебљења били су Курди и сами мањина, али муслиманска.

children

Око 500 000 Јермена стигло је до пустиње Дер Зор и тамо на голој земљи и сунцу умирали су данима без воде и хране. Хиљаде су скапавале. Мајке су дјецу, да би их сачувале, нудиле Турцима, Арапима, трговачким караванима. То јерменско робље касније је стизало до Дамаска и Либана, Јерусалима и Египта, а она мала дјеца која су остала у турским породицама највећим дјелом ни данас не знају своје поријекло. У овом другом геноциду страдало је до 2 милиона Јермена. Тада су први пут виђени логори за дјецу, а Јерменке су дуж путева висиле на крстовима. Послије изгона народа, имена свих села и градова, планина и чесми и баш свега што је имало у имену јерменски језички коријен мијењано је и називано турским. Јерменске цркве и манастири су разорени до самих темеља, тако да је само по који камен свједочио о грађевини.

jerrrrr

Ово је била велика проба, чије искуство су њемачки официри однијели у своју земљу и већ у Другом великом рату искористили га за рјешење “јеврејског питања“. Но, ово искуство је најсличније примијењено за уништење српског народа. Ипак, Јевреји су страдали на туђим етничким просторима, једини који су страдали на својим етничким просторима, и по истом плану уништења, попут Јермена, били су само Срби.

Послије рата историјска Јерменија је подијељена између царске Русије и Турске, а за вријеме СССР-а тај руски дио постаје социјалистичка република Јерменија са главним градом Јереваном. У то вријеме стару јерменску кнежевину Нагорно-Карабах (на азербејџанском Црна башта, Јермени ту област зову Арцах) Стаљин припаја Азербејџану као покрајину. И та смутња до данас рађа зло.

Нагорно Карабах је прогласио независност и фактички је дио Јерменије, али у свијету нико нема одважности да је призна, највећим дијелом због великог утицаја Турске (заштитнице Азербејџана) и њене историјске савезнице Њемачке, а опет војни савез НАТО-а штити Турску као своју чланицу. Иначе, највећа НАТО војна база у Турској саграђена је на отетој јерменској земљи.

На чијој оно земљи је саграђен Бондстил???

Јермени, добри српски гости

Први судбински сусрет Срба и Јермена десио се 1218. када је Св. Сава српски обилазећи источне хришћанске земље, посјетио и киликијску Јерменију, баш ону гдје се 700 година касније десио тај велики геноцид. Задивљен јерменским црквеним градитељством и умијећем њихових неимара, он позива јерменске градитеље у Србију. Мајстори су дошли у Србију и саградили манастир Витовницу, поред ријеке Витовнице у близини Петровца на Млави, у источној Србији. О томе свједоче и натписи у камену на српском и јерменском језику. Јерменски стил у градитељству оставио је велики утицај на Моравску школу српског сакралног градитељства, тако да су истраживања показала да су и Студеница и Жича уградиле у себе насљеђе овог далеког, а нама духовно јако блиског народа.

Други судбински сусрет Срба и Јермена био је на Косову пољу 1389. године. Као вазали Османлија, јерменски војни одреди дошли су на Косово. Видјевши у даљини српске цркве, јако сличне њиховим јерменским, схватили су да су обманути и да ће се борити против хришћана (као вазалима било им је обећано да неће имати обавезу да ратују са хришћанима). Тада јерменски одреди прелазе на српску страну и боре се под српском заставом. Преживјели војници остају у Србији и насељавају се на планини Озрен у близини Сокобање. Иначе, Јермени кажу да тај дио Србије највише подсјећа на њихову отаџбину.

Ови ратници са Косова на планини Озрен граде јерменски манастир Св. Архангела – и данас спознат као Јерменчић. У каснијим вијековима јерменски монаси, бјежећи на запад, ту су се заустављали, неки и остајали. И данас је међу тамошњим Србима опстала прича да на пољима око манастира расте кавкаски шафран, чије су сјеме јерменски монаси донијели из отаџбине.

Трећи судбински сусрет десио се у Бечу. Јерменски монашки ред – мехитариста, прешавши из Трста у Беч, добио је дозволу од царице Терезије да оснују штампарију. И она се оснива 1818, а прво што се у њој штампа бил асу дјела Вука Стефановића Караџића за кога је штампарија излила српска ћирилична слова по његовој замисли. Захваљујући јерменским монасима тада су штампани Вуков Рјечник, Збирка србских народних пјесама (Пјесмарица) и Вуков превод Новог завјета. У истој штампарији, 1847, штампан је и први примјерак “Горског вијенца“, под Његошевим надзором.

И надаље, кад год смо долазили у сусрет са Јерменима, ако нисмо имали добра, лошег нисмо сретали.

Да ли памтимо ко су нам браћа?

Савремена српска државна политика ни најмање не поштује јерменску историјску наклоност. У августу прошле године, једна прометна улица у Београду свечано је и уз присуство азербејџанског амбасадора названа по Бахтијару Махмутоглу Вахабзадеу, истакнутом азербејџанском пјеснику, а 2011. Азербејџан је финансирао реконструкцију главног градског парка Ташмајдана и ту је подигнут споменик првом предсједнику независног Азербејџана, Хајдара Алијева. Гдје су споменици Јерменима? Шта је нама муслимански Азербејџан? То је начин наше захвалности Јерменима, чији је главни противник државности Азербејџан, најближи савезник Турске, исте оне Турске која оно што је радила на подручју Јерменије, данас ради на Косову и Метохији. Турска је, наравно, признала Косово и Метохију као шиптарску квазидржавуа, а ове године је у Призрену, граду испод српског Арарата, свечано отворила и конзулат!

Што се тиче Азербејџана и Јерменије, ниједна није признала Косово и Метохију. Азербејџан то не чини из личних интереса, јер би тиме дао за право отцјепљењу Нагорно Карабаху, а Јерменија јер истински сматра Косово и Метохију темељном српском земљом. Приликом гласања за чланство Косова у Унеску, Јерменија је била изричито против, а Азербејџан није присуствовао гласању!

Српско дјело љубави

8. децембра 1988, разорни земљотрес је погодио Јерменију и њен главни град Јереван. 25 000 људи је погинуло. На апел за међународну помоћ одазвала се и тадашња Југославија и већ 11. децембра, кад су се стекли услови за транспорт, посада од 7 чланова (сви су били Срби) узлетила је ка Јерменији. Приликом слијетања, пола сата иза поноћи, десио се квар и авио се морао прије времена приземљити. Дошло је до експлозије, свих седам чланова посаде је погинуло. На том мјесту Јермени су подигли диван споменик захвалности и са великом пажљом памте тај чин српске пожртвованости, а као знак нераскидиве везе са Србима из Јерменије су послата два хачкара (јерменски назив за крст у камену). Један је постављен у Земунском парку испред манастира Св. Архангела Гаврила, а други у Новом Саду на мјесту гдје је била јерменска црква.

И послије свега, патриотизам је знати ко су ти браћа и ко те плаћа да то не би знао! Јер није свеједно коме седлаш коња и под чијом сабљом твоја мис’о живи. Испод нечије сабље Милош губи главу, а под неком другом Његош штампа “Вијенац“.

Горан Лучић

извор: slobodnahercegovina

13 Responses

  1. gost каже:

    armeni su sarbeni, i antisrbski je armene nazivati jermenima

    • Andro Mošić каже:

      Јермени или како их сви други називају Армени, себе зову народ Хај, а државу Хајастан. НАзив Јермени долази из турског и зачудило ме када ми је професор доктор србистике Бабкен Симоњан објаснио да је српски назив Јермени семантички исправан. Нисмо се сложили ни да ли је он на српском Симонјан или Симоњан, што је он тврдио. Наставак -јан на јерменском значи син, али они немају гласове Њ и Љ, те ми није јасно како би се писало на пример презиме Данијелјан или Данијељан?! Но то су проблеми транскрипције страних имена, што је потпуно друга тема.

  2. пре пар дана био на Озрену у сред средишта. свима препорука да оду… и пошто знам биљке загледао се био у шафран на врх планине где му место није макар колико је мени познато. Сад кад прочитах све ми је јасно. А народ тамо доиста има неке мало другачије црте Јермени пореклом биће.

  3. Ilija каже:

    Хвала на овом дивном тексту !

  4. Đorđe каже:

    Šta reći? Hvala…!

  5. Миро каже:

    Никада већина срба неће ништа знати о јерменима, јер, како поред турских пјесама које арлаучу ко хоџе из уста тзв. новокомпонованих пјесама или поред серије о сулејману, или, што рече, поред Ташмајдана уређеног по муслиманском укусу.
    Ми смо испраних мозгова још из комунистичког времена. А докле тако?

  6. Andro Mošić каже:

    U Jermeniji – Hajastanu boravio sam u pet navrata i upoznao njihovu bezrezervnu podršku i prijateljstvo prema nama Srbima. I dan danas osećam ogromnu ljubav prema jermenskom narodu i njihovoj borbi da ujedine Arcah. Na prvoj slici prikazana je crkva u Hor Virapu neposredno pored turske granice, reke Araks i predivnog jermenskog Ararata na turskoj teritoriji. Imaju azbuku staru milenijum, oju je sastavio Mesrop Maštoc. Po njemu se danas zove glavna ulica Jerevana. Pišu fonetski koristeći 40 znakova (39 slova i znak za veznik i). Iz poštovanja i radoznalosti naučio sam jermensku azbuku, ali jezik je vrlo težak, mada spada u grupu indo-evropskih jezika. Kao turis i poslom odlazio sam svakodnevno na Cicernakaberd, gde se nalazi Muzej holokosta i veliki Sportsko-poslovni kompleks.

  7. Gaspar каже:

    Sjajan tekst , osetio sam jezu po koži dok sam čitao . Zaista je sramota koliko je vlast u Srbiji kratkog pamćenja i potpuno prodata za šačicu siće . Ti ljudi opkoljeni muslimanima vode večitu borbu za opstanak i gledaju možda prema nama kao braći na koju mogu da računaju a masa ljudi u Srbiji ne zna ni na karti da pronadje Jermeniju . Hrišćani na Balkanu treba da ojačaju veze izmedju sebe inače ih neće biti u doglednoj budućnosti . Srbija je jednu bitku dobila pri tome mislim na Republiku Srpsku ili Zapadnu Srbiju kako god da je nazovemo , to treba da se sačuva mudrom politikom i da bude pocetak ujedinjenja pravoslavnih Hrišćana na Balkanu i onih koji se nalaze na istoku izmedju Evrope i Azije . Ojačajmo naše granice , povežimo se sa našom braćom sa ljudima koji nas vole i poštuju , gradimo puteve prema njima a ne prema šiptarima .

  8. Драган каже:

    Под надзором њемачких официра и уз њихове савјете направљена је мрежа сабирних центара широм земље и трасе изгона читавог једног народа!
    Тада су први пут виђени логори за дјецу…
    Зашто ли ме ово подсећа на нешто виђено у нашим крајевима у прошлом веку (другом св. рату и ратовима деведесетих)… и зашто ли је сваком нормалном јасна сличност Турака и Хрвата и њихових вечитих спонзора и идеолога Немаца…

  9. Dragan Stojković каже:

    Najpre, hvala na divnom tekstu. Uživao sam u čitanju.
    Medju silnim prezentacijama o raznim delovima sveta, jednom prilikom sam dobio prezentaciju hrišćanskih crkava u Jermeniji, koje spadaju medju najstarijim hrišćanskim crkvama. Bio sam zadivljen onim što sam gledao, zbunjen da takvo nešto postoji i razočaran sobom da nisam ništa znao o tako starom i čistom hrišćanskom narodu. Naravno, preko interneta sam se kasnije podrobno informisao.
    Moram da podelim sa čitaocima jedan susret sa Jermeninom na pijaci u Bodrumu (nadam se da sam pravilno napisao).
    Kada je čuo da smo Srbi, sagnuo se iza tezgi da ga ne vide Turci, prekrstio se tri puta, a onda ustao i izgrlio se sa nama kao da smo najveći rod. Pola sata je pričao sa nama, oduševljen što je sreo Srbe. I sad mi emocije naviru dok ovo pišem.
    Verujem da smo jako bliski, ali niko u Srbiji nije ništa konkretno uradio na našem zbližavanju…kao ni sa Srbima u Turskoj…

  10. Не волим да остављам податке каже:

    Мислим да треба поштовати свако добро дело, а посебно се сећати онога што је неко учини за наш народ, али у вери Православни нису исти са Јерменима, мада их многи као и Копте и Етиопљане монофизите наводе као Православне. Јермени су монофизити, нису православни како многи тврде. Значи да су из Православног угла гледања јеретици као што су сви монофизити сматрани и раније у историји.

Оставите одговор