Српски народ неће аутономију Босне! („Врбаске новине“ 1939.)

Став босанскохерцеговачких Срба је данас свакоме јасан и несумњив. Они неће аутономију Босне и Херцеговине и не допуштају да их ико игдје сврстава без њихове воље, а њихова воља је сада јасно изражена. Они се неће и не дају одвојити од Србије. Из тога става, треба свако да извуче поуку.

Главна је поука да је теза о Босни и Херцеговини скинута заувијек са дневног реда. Они који су покренули полемику у прилог Босне и Херцеговине као посебне бановине, нису то чинили из непознавања расположења Срба, него из жеље да спекулишу са нездравом политичком ситуацијом и партијском поцијепаношћу која је умртвила политичку динамику босанскохерцеговачких Срба.

Стога је декларација српских друштава била потребна да убједљиво означи вољу овдашњих Срба и да пресијече све махинације са средствима и апсурдима политичког живота.

Стара Бањалука

Резолуција бањалучких муслимана

Ми муслимани града Бањалуке, без разлике на партијску припадност и националну оријентацију, сматрамо својом грађанском дужношћу да преко свих својих друштава тражимо да приликом даљњег преуређења наше државе буде успостављена и Босна са Херцеговином, као посебна равноправна јединица, а у своме историјском опсегу.

За ову идеју ми смо се борили током стољећа, чували и очували национални карактер ових земаља, па се надамо да ће и остала наша браћа, нарочито из БиХ, разумјети и одобрити ова наша настојања.

Муслимани Бањалуке са жаљењем прелазе преко инсинуација које нам се подмећу алудирајући на Дрину као границу, па истичу да су границе наше државе одређене и да нису ни на Сави ни на Дрини.

Од почетка ове акције, босанскохерцеговачки Срби нису хтјели ништа друго него да утврде свој став, да укажу на своју вољу. Они нису говорили о Босни и Херцеговини, нису негирали мишљења муслимана ни Хрвата. Они су само указали да је ово ново уређење земље постављено на принципу трију народности. Ми, босанскохерцеговачки Срби, имамо само једна избор: са Србијом. Ово гледиште Срба не задире у слободу опредјељења ни Хрвата ни муслимана. Али као што Срби босанскохерцеговачки поштују ову слободу муслимана и Хрвата, тако траже да се поштује и њихова слобода опредјељења. Теза о аутономији Босне и Херцеговине, међутим, прејудицира став босанскохерцеговачких Срба и намеће им једно рјешење које они неће, нити би га икад хтјели. Они који заговарају ово рјешење знају добро да се аутномија Босне и Херцеговине може спровести само против воље Срба и свјесно желе да је спроведу против те воље. Отуда и толики отпор босанскохерцеговачких Срба.

Српска читаоница у Бањалуци 1868. године

***

Првак Самосталне демократске странке за Босанску Крајину, госп. Душан Кецмановић, прота и бивши народни посланик из Бањалуке, допутовао је у Београд. Пошто је један од првака Самосталне демократске странке, сарајевски инжењер г. Благојевић, изјавио своју сагласност са мишљењем о стварању посебне босанскохерцеговачке јединице, београдски новинари упутили су питање г. проти да ли се солидарише са том идејом.

– Не! Ни у којем случају. Босанска Крајина најенергичније се противи сваком таквом покушају. Ми из Крајине немамо никакве везе са Сарајевом, нити акцијом Благојевића, коју не разумијемо и осуђујемо. Без обзира на став какав по овом питању заузму прваци или појединци из наше странке, ми сви у Крајини борићемо се против сваког покушаја стварања аутономије Босне.

(„Врбаске новине“, 1939)

Извор: srbiubih

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: