Логори за Србе у Северној Норвешкој

ПОДЕЛИТЕ
У јесен 1948. године, три године после завршетка рата, пред норвешким судом се појавио врло непријатан случај државне издаје. Судило се 23-о годишњем Хенрију Џорџу Хенриксену (Henry Georg Henriksen) из Ејестада у Ауст-Агдеру (Øyestad, Aust –Agder). Он је био члан Ваштбатаљона бр. 6 „Осло“ (Wachtbatallion nr. 6 „Oslo“), јединице коју су чинили норвешки војници – чувари у немачкој служби у Норвешкој. Он је оптужен за више убистава и тортуру југословенских заробљеника у северној Норвешкој (Nord- Norge) у ратном периоду.
Логор Беисфјорд код Нарвика у Норвешкој

Фотографија логора Беисфјорд код Нарвика у току мира 1945. Фото: Архив Нарвик центра у Нордланду (Јадовно)

То је био један од најозбиљнијих случајева у који су били умешани норвешки чувари у логорима смрти на северу. У току судског процеса обелодањене су информације о страхотама које су довеле до тога да је Хенриксен упркос својој младости осуђен на 17 година принудног рада.*1

Хенриксен није био једини Норвежанин у овој служби током ратних година. Рачуна се да је приближно 1000 Норвежана, дуже или краће време, службовало у различитим одељењима Батаљона чувара (страже) у годинама од 1942-45. *2 Кратак преглед указује да је њих тридесетак било из округа Агдер.

Ова група чувара из Агдера није раније била предмет научног истраживања. Ко су они били, шта су скривили и које су казне добили после рата? У овом чланку се наводи само неколико тачака из текућег пројекта који ће касније бити презентован као посебан научни рад о Батаљону чувара у Норвешкој.

Батаљон чувара заробљеника

Норвешки СС-Батаљон чувара је првобитно формиран као Хирдански батаљон чувара (Hirdvakt-bataljonen) пролећа 1942.*3 Тада је људство из Хирдена и партије Националног јединства (NS – Nasjonal samling) наводно регрутовано на добровољној основи за одбрану од потенцијалне саботаже норвешких фабрика.*4 С јесени 1942. године је ова јединица постала део који контролише немачки Waffen SS, и од 1943. је добила име СС – Батаљон чувара 6/Wachtbatallion 6 „Oslo“ (Батаљон чувара је потом добио скраћеницу ВБ)*5.

Током СС команде и контроле норвешки младићи су уместо првобитне намене послати у северну Норвешку да раде као чувари заробљеника. Прва група чувара заробљеника је послата у Северну Норвешку (Nordland) бродом и возом лета 1942.*6 Стражари су пре поласка прошли кратку обуку у тврђави у Фредерикстаду и Халдену.

Ова прва група чувара заробљеника је позната као најбруталнија. Каснији контингенти су обучени у СС – логору у Холместранд-Ботне и није им било дозвољено да носе бајонете пошто је прва група чувара тако злоупотребљавала ово оружје на заробљеницима да су сами Немци то сматрали претераним. *7

С пролећа 1943. године је ова служба са норвешким чуварима заробљеника у северној Норвешкој распуштена као последица њиховог бруталног понашања. *8 Уместо претходног задужења Батаљон страже је постављен као фабричка заштита за важне ратне фабрике у Норвешкој. Ова форма страже је постојала све до завршетка рата у мају 1945. *9

„Српски логори“ – Логори за Србе – логори смрти у Северној Норвешкој

„Српски логори“ у северној Норвешкој су често погрешно називани логорима за ратне заробљенике. Југословенски заробљеници у тим логорима су првих година рата били без статуса ратних заробљеника. Они су били политички заробљеници, партизани и таоци који су послати са Балкана у окупирану Норвешку да би били искоришћени као робовска радна снага и потом истребљени – убијени.

У првом периоду, од када су први југословенски заробљеници стигли у Норвешку током јуна 1942. и све до марта/априла 1943., ови заробљеници су били под командом немачке СС и окружени норвешким стражарима и чуварима реда.

Судбина затвореника представља праву хуманитарну катастрофу и скоро 70% њих је умрло.*10

Од 21. марта 1943. је одговорност за затворенике преузео немачки Вермахт (Wehrmacht). Немачки војници су преузели улогу стражара-чувара у логорима за заробљенике па су тада и лекари Црвеног Крста добили приступ у логоре. Тиме су услови били побољшани. *11

Ови норвешки чувари су радили углавном у логорима дуж државног пута 50 (данас Е6). У различитим временским периодима је постојало више такозваних „српских логора“ у Норвешкој, али норвешки чувари су радили у четири-пет од њих;

Lager 1 Beisfjord (Beisfjord) код Нарвика (са привременим логорем на Бјернефјел – Медвеђа планина (Bjørnefjell), Lager 2 Elsfjord (Elsfjord) (састављен од два логора Корген и Осен), Lager 3 Rognan (Botn) и Lager 4 Karašok (Karasjok). *12

Робовски рад се у највећем делу састојао од градње путева („Blodveien“ – „Крвави пут“), сечења дрва и пољопривредног рада као и чишћења снега у одређеним годишњим добима. *13

За управљање логорима у Норвешкој, немачка окупациона сила је послала потпуковника Ханс Бено Хутиг-а, (Hans Benno Hüttig) који је раније имао руководећу функцију у концентрационим логорима Саченхаузен (Sachsenhausen) и Нацвеилер (Natzweiler). Хутиг (Hüttig) је дошао у Норвешку заједно са СС-трупама из (тајног) удружења Лобања и са општим трупама СС. Тако је немачки начин поступања према заробљеницима уведен на норвешку територију.*14

Да би истакли зашто су „српски логори“ били логори за истребљење, треба ближе да погледамо на статистику смртности у њима. У прво време је у логорима северне Норвешке укупно преживело само 27% од свих заробљеника. *15

У логору Карашок (Karasjok) у Финмарку (Finnmark) је до децембра 1942. када је логор распуштен умрло око две трећине затвореника.*16

Тада је логор имао виши проценат смртности него многи немачки концентрациони логори.

Међу двадесет норвешких стражара у логору Карашок (Karasjok), налазила су се у сваком случају три из округа Агдер (Agder) међу њима и Хартвиг Д. (Hartvig D.) из Хисеја (Hisøy). Разлози за тако висок проценат смртности међу затвореницима су били комбинација лоше одеће и хладне климе, мало хране и тежак рад, болести и брутално понашање особља према затвореницима. Ово последње је као екстремну последицу имало стрељање или вешање.*17

Југословенски затвореници

Од 4268 идентификованих југословенских затвореника у Норвешкој у току II светског рата било је 3841 Срба (89%), док су остали били Босанци, Хрвати, Словенци и поједине друге националности.*18

Највећа група међу југословенским заробљеницима су били партизани или Титове присталице, односно присталице комунистичког покрета отпора у Југославији, али су међу њима били заступљени и припадници другог покрета отпора, српски ројалисти (краљеве присталице – четници).

Поред ових било је ту и Срба који су ухапшени као таоци или заробљеници од стране хрватских фашистичких присталица – усташа који су спроводили политику истребљења Срба.

Поједини заробљеници су били ухапшени због криминалних радњи које су починили, и више њих су били употребљавани као капои (другарска полиција: заробљеници који су Немци поставили да контролишу своје колеге – заробљенике). Најстрашнији међу њима је био Хрват Стефан Талисман, касапин и боксер по занимању из Загреба. Он је пре него што су га норвешки чувари одстрелили тврдио да је на своју руку убио преко 10 другова заробљеника.*19 Један други капо, Талсманов помагач, Алија Лелић из Босне, је наводно успео да побегне у Шведску када је видео како ће се рат завршити.*20

33 заробљеника радила су за нацисте и њих су ликвидирали други логораши. Стога нису урачунати у статистику смртности.*21

Одређени број српских заробљеника је успео да, под врло драматичним околностима, побегне у Шведску. Њих 89 успело је да побегне преко границе *22, али су неки од њих били ухваћени или убијени пре него што свог одредишта. Многи су успут добили помоћ од норвешких патриота.

Однос међу појединим групама заробљеника у логору није увек био јако добар. Најгора је ситуација била за оне који су били најнижи на хијерархијској лествици. Тада су дошле до изражаја политичке и етничке разлике. По речима норвешких чувара који су саслушани после рата, било је најчешће овако: „Хрвати нису трпели Србе и обратно. Хрвати су се боље котирали код Немаца у односу на Србе. Предрадници су увек били Хрвати.“

„ Шта је било са капоима?“

„Они су били искључиво Хрвати.“

„Да ли је било Хрвата који нису имали ове послове?“

„Једва да је било таквих, сви су они имали надређену позицију.“

„Како сте ви видели разлику међу њима?“

„Није било лако да се види, али се могло чути о дијалекту. Хрвати су имали и једну белу траку на надлактици.“

„Постојало је старо непријатељство међу њима за које су Хрвати добили добру прилику да га искористе.“*23

Иако су углавном Хрвати и Босанци (муслимани) радили као капои, било је међу њима оних који су гледали на затворенике као на јединствену групу. Они су рачунали да су сви они, пре свега југословени и партизани.

Чувари заробљеника из Агдера

Од девет идентификованих чувара заробљеника који су у првој групи 1942. године послати из Агдера на север, осморица су била припадници НС партије (Nasjonal Samling – Национално јединство – Нацистичке партије). Двојица међу њима били су чланови НС омладинске организације у региону (NSUF) од 1934. године, а један од њих је пре рата био председник НСУФ-а у Арендалу. Више њих је такође имало централне функције у НС-у током рата и то даје основу да се верује у њихову идеолошку мотивацију за поступања у улози чувара заробљеника.*24

Један такав пример представља младић из Лилесанда (Lillesanda), Ран Лике Химберг (Ran Lykke Himberg). Приликом избијања рата 1940. године је био морнар на страни савезника, али је крајем исте године променио страну. После тога се пријавио у НС и завршио у батаљону чувара. Руководство НС-а је у њему видело новог вођу у будућој НС држави па га је зато послало у официрску школу у Немачку. Химберг се касније борио на фронту и погинуо у Русији 1944 године.*25

Познато је да се неколико особа ВБ чланова на државној основи борило на фронту (Источни фронт), али су пронађене само три особе из Агдера које су службовале као борци на фронту, али и као чувари заробљеника у ВБ током окупације. Ово може да се повеже са чињеницом да је службовање у батаљону чувара сматрано мање пожељним. Један од бораца са фронта је, између осталог, испричао да њихов командант није дозвољавао да се друже са члановима ВБ-а и многи су посматрали норвешке чуваре заробљеника као банду варалица. *26

Иако је на почетку било одређено да Хирден регрутује особље за ВБ, руководство НС је са скепсом гледало на то да млади норвешки идеалисти раде ове „прљаве послове“ за Немце. Оловер Мејстад (Oliver Møystad), Хирденов шеф у Норвешкој је замолио Квислинга (Quisling) да распусти логоре за Србе у Норвешкој.

„Служба коју ови младићи врше је нешто најгрозније што сам икада чуо.“ – писао је он у једном свом писму Квислингу. Разлог за то је био млади Хирденов човек који га је потражио у канцеларији, поздравио нацистичким поздравом и рекао: „ Heil og sæl“ (поздрав из норонске митологије; прим. прев.) – „Здрав и срећан, ја сам образован да будем убица.“ Пре него што је испричао шокираном Мејстанду (Møystand) о свом службовању у логорима за Србе.*27

На основу извора који су ми били доступни, може се видети да је људство из Арендала највише било заступљено међу члановима ВБ-а из Агдера. Одатле је девет особа, скоро две трећине свих чланова било из Агдера. За поређење да наведем, да је само троје долазило из Кристиансанда, иначе исти број као из општине Фјере (Fjære) код Гримстада (Grimstad).

Ако се узму у обзир маргине грешке, чланови ВБ из Агдера долазе са једне широке области, али је највећи део њих из Арендала и припадајућих општина. Једно од могућих објашњења је да су водећи НС чланови из Арендала и Гримстада били међу првима који су се јавили у ВБ и тако допринели регрутацији младих добровољаца из околних области.

Поред могућих идеолошких мотива за службовање (НС – чланство), било је примера људи из Агдера које су учествовали у ВБ јер им је био потребан плаћен посао или пошто су се првобитно јавили у Норвешки Легион /Вафен СС (Den Norske Legion/Waffen SS) за ратовање против комуниста на Источном фронту, али су због година старости или здравља преведени у ВБ. *28

Ако се анализира старосна доб припадника батаљона, види се да је девет чланова било рођено између 1920. и 1925. године, док је најстарији био рођен 1900. године, односно 1903. године. Најмлађи је био рођен 1926. године и био је тинејџер када је службовао у ВБ-у. Већина је, ипак, била узраста између 20 и 30 година.

Логор Беисфјорд код Нарвика у Норвешкој

Оглас за регрутацију чланова ВБ. На њему стоји текст: Заштитите Норвешке фабрике од саботаже! Пријавите се у СС ВБ „Осло“ Фото: Јадовно

Рад у Батаљону чувара заробљеника

Од раније је познато мало детаља везаних за дејство чувара заробљеника из Агдера. Вероватно о томе постоје информације у правним документима Државног архива у Ослу.*29

Али много је оних којима никада није било суђено за ова недела и зато нису поменути у правним документима. То је вероватно повезано са жељом чувара да детаље везане за судски поступак држе у тајности и да тиме евентуално минимализују своју улогу у служби.

Пример за то је судски поступак против Алфа Р. из Флоста (Flost). Он је у градском суду у Арендалу осуђен на 6 месеци затвора 30. октобра 1945. године.*30 Иако је касније изашло на видело да је он био чувар заробљеника у озлоглашеном Корген логору у Нордланду, његов случај није поново покренут. Градски суд у Арендалу је закључио да је његово службовање у логору у Коргену био само „још један аспект кажњивих активности за које је он раније кажњен“ док је радио као обућар у ВБ-у у логору у Холместранду. Тако је казна потврђена.*31

За ово је вероватно заслужна чињеница да су логори у Коргену били забачени и да када се судски процес одвијао није било доступних преживелих сведока. Сјур Ф. из Гримстада је највероватније био подофицир највишег ранга међу Норвежанима који су службовали у логору Беисфјорд (Beisfjord). Он је био један од оних који је примио „Српски крст“*32 када се батаљон вратио у Холменстранд пошто је завршио службу чувара заробљеника.

Онај, на почетку поменути Хенри Џорџ Хенриксен (Henry Georg Henriksen) из Ејестада (Øyestad) достигао је степен Unterscharfürer (водник) као награду за своје учешће као чувар затвореника у логору Беисфјорд. Ако ћемо веровати судским рефератима после рата, изгледа да су воља и способност да се изврше брутални злочини као што су мучење и убиства били критеријуми за унапређење.*33

У Агдерпосту је после рата писало, а преузето из судских реферата у случају Хериксен: „ Неки од заробљеника који су радили голи до појаса, задобили су тако јаке ударце у леђа од стране оптуженог да је дршка његове пушке пукла тако да је он наставио да их удара металном цеви па су многи заробљеници добили дубоке ране и обилно крварили. Један Србин на радном пољу је пао без свести и добио од оптуженог више удараца дебелим колцем па је оптужени ставио Србину колац у уста и окренуо га неколико пута, а потом му избио очи. У различитим ситуацијама је оптужени са бајонетом нанео двојици Срба отпозади дубоке убоде у леђа тако да су обојица умрла непосредно после убода.“ Хенриксен је на крају осуђен за 5 убистава и за злостављање више заробљеника. *34

Син једног члана покрета отпора из Арендала је испричао да су чланови ВБ Од Х. (Odd H.) и Хартвиг Д. у току свог одсуства са службе у логорима, дошли у униформи у Гранд хотел у Арендалу и провоцирали госте. Члан покрета отпора и његов друг су започели тучу са чуварима заробљеника и то је завршило тако што је последњи поменут избачен из ресторана употребом силе.

Хартвиг Д. је касније прешао у државну полицију и учествовао у хапшењу више Норвежана. Код појединих хапшења се понашао тако брутално да је шеф полиције у НС-у био принуђен да се жали Гестапоу. Судска пресуда после рата је била 12 година затвора за Хартвига Д., и ту нису узета у обзир дешавања у склопу његовог боравка у логору Карашок (Karasjok) у Финмарку (Finnmark). *35 Августа месеца 1948. је он поново изведен пред суд, овога пута за недела која је починио као чувар заробљеника у логору Карашок. Казна је остала иста *36 што показује да је суд био врло национално оријентисан и није придавао важност неделима која су почињена према грађанима других земаља. Бројна недела сведоче о правим ратним злочинима, сличним онима у немачким КЗ – логорима широм Европе.

Данас знамо да су чувари логора из Агдера били распоређени по свим логорима смрти на северу 1942-43. године. Чланови из Агдера су наставили да буду део ВБ-а и након што је он распуштен пролећа 1943. године. Тада су постављени за ратне чуваре важних фабрика у Норвешкој. У Агдеру је ово особље постављено за чуваре рудника Кнабен у Фјотланду у Западном Агдеру и Фиско Верку (Fiskå Verk) у Никл фабрици (Nikkelverket) код Кристиансанда да би спречили саботаже.* 37 У току масивног америчког бомбардовања рудника Кнабен 1943. године је било присутно и особље ВБ-а, али су они прошли без тежих последица.

После рата

Већина ранијих чувара заробљеника из Агдера се добро снашла после рата. Један од њих је био сувласник темеља Гримстад фабрика, други је постао познати бродоградитељ, историчар обале мора и писац, док је трећи био учитељ средње школе у Агдеру. Ово је у несагласности са њиховим социјалним пореклом јер су дошли из врло сиромашних породица са малим могућностима напредовања у каријери. *38

Историја о српским заробљеницима и чуварима заробљеника је и данас непозната већини норвешког народа, али је то ипак најцрњи део наше ратне историје. Јако је непријатна чињеница да су норвешки чувари логора били подједнако подмукли, а у неким случајевима и гори од Немаца. Још је непријатније то да већина њих долази из Агдера и има исто порекло као ти и ја.

Професор криминологије Нилс Кристие (Nils Christie) закључује у свом високо цењеном истраживању норвешких чувара затвореника у логорима за Србе на северу (1952):

„чувари заробљеника у овим концентрационим логорима су били обични људи у једној необичној ситуацији. Неки од њих су тумачили ситуацију затвореника на такав начин да је то омогућило да заобиђу свој систем норми. Они под нормалним околностима не би повредили или убили друге људе. Али ово није било нормално, и они нису надзирали људска бића – затвореници су били животиње. Чак би и животиње жртвовали само када би морали да се прехране. Али ово нису биле обичне животиње, то су биле штеточине. Нисам уочио никакву правилност. Нашао сам обичне људе у необичним ситуацијама.“*39

Леиф Ј. Ејестад (Leif J. Øyestad) је био чувар у логору Корген и полиција у Арендалу га је саслушала фебруара 1947. године о ситуацији током његове службе:

„Истога дана када смо дошли у логор, постројени смо, а шеф, Немац, Хесе (Hesse) нам је дао инструкције како да се понашамо и опходимо према заробљеницима. Он нам је објаснио да су затвореници логора криминалци и убице и да треба да будемо опрезни, да им не прилазимо близу и да не причамо са њима – наше одстојање према њима је било постављено на 6 корака – ближе од тога не би требало да се приближавамо тим момцима, говорио је он. Ако би неко од затвореника покушао да побегне, наше је да га одстрелимо. Ако би неко од њих ишао ван пута и ван своје области рада, не би требало да чекамо него само да га устрелимо“*40

Многи од чувара заробљеника су после рата, дакле, били послати на издржавање затворске казне или послати на принудни рад због својих недела, али то није важило за све. *41 Они који су осуђени на дуге затворске казне су одслужили само делове те казне пре него што су ослобођени. Пошто већина људи није била упозната са њиховим злоделима, нису били стигматизовани као што су то били доушници или борци на немачком фронту. Раније поменути Хенриксен, који није само бестијално злостављао заробљенике већ и убио најмање петоро међу њима, одслужио је само шест година од досуђених 17. 1951. године је помилован и ослобођен из радног логора Бјеркеланген (Bjørkelangen) у Акерхусу. *42

Епилог

1996. године основан је норвешки НАТО-батаљон у граду Модрича у српском делу Босне (Република Српска). Норвешки капетан Јарле Елвемо из Северне Норвешке (Nordland) је случајно срео једног старца – Србина који је током II светског рата био заробљеник у Норвешкој. Елвемо овако описује сусрет:

„ Изненада се он диже и долази до мог стола. „Норвежанин?“- пита он. Ја потврдно климам главом. „Партизан“ каже он. Ја сам био заробљеник током рата у Норвешкој. Био сам један од Титових војника кога су Немци ухапсили и послали у логоре у Норвешкој. Захваљујући помоћи коју су нам пружили добри Норвежани ја сам преживео. Чак и деца познају историју о мукама партизана и норвешкој помоћи и подршци. Ви ћете бити високо цењени овде како од великих тако и од малих, младих и старих.“*43

Писац ових редова који је и сам као норвешки официр службовао 4 године на Балкану, може то да потврди. Врло ретко је била лоша атмосфера према норвешким војницима на Балкану, чак ни под НАТО бомбардовањем 1999.

У многим норвешким кућама се и данас могу наћи мале изрезбарене дрвене фигуре, лимене кутије, птице и слични ручни рад који су правили страни ратни заробљеници у Норвешкој током II светског рата. Предмети су дати као знак захвалности Норвежанима што су на различите начине помагали заробљенике са храном или током бежања. Пријатељства која су настала тада током рата између Норвежана и Срба, нису никада заборављена.

У послератном годинама су етаблирани норвешко-југословенски градови пријатељства, извршена је културна и научна размена и многа деца српских заробљеника су дошла на студије у Норвешку. Тито, председник Југославије је посетио Норвешку више пута и подвлачио добре норвешко-југословенске односе. Ово показује да пријатељске везе настале под посебним околностима могу да преживе генерацијама. Ова перспектива помирења може да буде корисна и када се анализирају и тамне стране норвешких дела током последњег рата.

Хвала Џону Хаугену (Johnny Haugen) из Агдерског историјског архива за корисне коментаре приликом писања овог чланка и за инфорамције о учесницима у ВБ из Агдера. Такође хвала и Микаелу Стокеу (Michael Stokke) и Свен Торе Аспелунду (Svein Tore Aspelund) у Нарвик центру за информације о логорима у Северној Норвешкој (Nord-Norge).

Биографија аутора

Кнут Фловик Тхоресен (1971), историчар, школован на Универзитету у Агдеру, официр по садашњој професији са дугачким службовањем у иностранству, између осталих места на Балкану и Авганистану. Широј норвешкој јавности постаје познат 1980. год. када је у популарном ТВ програму „Широм Норвешке“ приказао свој приватни ратни музеј у Неденесу. Као један од најмлађих писаца ратних књига у Норвешкој издао је књигу „Flight officer Tickners siste tokt“ 1990. године о савезничком авиону који се срушио у Арендалу. Последњих година је издао више ратних књига међу њима је и књига о двојици браће Алф и Бјарне Драмстад који су ратовали на две различите стране у рату.

Пише: Кнут Ф. Туресен (Knut. F. Thoresen)

Приложени текст је штампан у Годишњаку Историјског Ахива у Агдеру, број 87, година 2011.

Кнут Флувик Туресен у књизи У Норвешку, у смрт исписао потресну причу о српским заробљеницима. Најмрачније поглавље норвешке историје, каже аутор књиге.

Општи извори:

Christie, Nils:“Fangevokterne i konsentasjonsleiere“, Pax forlag A/S. Oslo 2010.

Elvemo Jarle:“Krigens ansikt. En FN-soldats dagbokopptegnelser fra Midtøsten og Bosnia 1986-1998“, Saeculum forlag, Gan 2004

Jaklin, Asbjørn: „De dødsdømte“ Gyldendal Norsk Forlag, Oslo 2011.

Jovanovic, Cveja: „Flukt til friheten“ Gyldendal Norsk Forlag, Oslo 1985.

Hansson Per: „Mamma Karasjok“. Gyldendal Norsk Forlag, Oslo 1970.

Rokic, Nikola: „Jugoslavia mitt land“ Forlaget Frank Haakerud & CO A/S, Oslo 1961.

Styrvold Sigurd: „Heil & Sæl, jeg er utdannet morder! Den norske SS vaktbataljon 1942-45“. Masteroppgave i historie, Universitet i Oslo, 2009.

Ulateig, Egil: „Jakten på massemorderne“. Forlaget Reportasje, Lesja 2006.

Veum, Erik og Brenden, Geir: „De som falt. Nordmen drept i tysk krigstjeneste“(2.utg) Vega Forlag/NRK, 2010.

Aviser: Afteposten, Agderposten, Fædrelandsvennen i Vestlandske Tidende.

Norsk Rettstidende 1945-50

Polititidende 1945-55

Objave Državnog advokata 1945-50.

Фусноте

1 Agderposten 22. Juni 1948.

2 Styrvold 2009, s.18, 36 og 42-45. У тренутку писања овог чланка постоји извесна несигурност о броју учесника у Стражарском батаљону у Норвешкој током II светског рата. Све говори да је тај број између 500-1000 особа. Надајмо се да ће то бити разјашњено у скоријој будућности.

3 Styrvold 2009, s8-9 og 25.

4 Styrvold 2009, s. 8-9 i Christie 2010, s. 85-86. Ова тачка је контраверзална и непоуздана. Мајор и борац Артур Квист (Arthur Qvist) тврде у саслушању после рата да је Батаљон страже био намењен као фабричка одбрана још 1942. године, док немачки извори и огласи у норвешким новинама индикују да су ови планови прво направљени 1943. године.

5 Styrvold 2009, стр. 10 и 34 i Christie 2010, s. 85-86.

6 Styrvold 2009, стр. 9-10.

7 Styrvold 2009, стр.11.

8 Styrvold 2009, стр. 15-16 и 26.

9 Styrvold 2009, стр. 15-16 и 26.

10-11  Статистика заробљеника је узета са листе направљене кроз норвешко-југословенску сарадњу базирану на Немачкој архиви о заробљеницима. Такође погледати Christie 2010, стр. 58-59.

12 Styrvold 2009, стр. 10 и Jaklin 2011, стр. 251

13 Styrvold 2009, стр. 10.

14 Styrvold 2009, стр. 32-33.

15 Jovanovic 1985, стр. 26.

16 Christie 2010, стр. 46.

17 Styrvold 2009, стр. 11 и Christie 2010, стр. 46-57.

18 Styrvold 2009, стр. 10.

19 Jovanovic 1985, стр. 64

20 Постоје опречне информације о Алији Лелићу. Поједини извори тврде да је убијен у логору Осен (Osen), али то у време писања овог чланка није познато.

21 У Малденовићевој листи мртвих Југословена не стоје имена ових затвореника. У КГТ у Норвешкој су сви урачунати. Младеновић иначе сматра да је 150 заробљеника радило за Немце. 33 међу њима је умрло. Информације су добијене од историчара Микаел Стокеа (Michael Stokke), вође пројекта у Нарвик центру.

22 Jovanovic 1985, стр. 25.

23 Christie 2010, стр. 155

24 Styrvold, стр. 54.

25 Veum & Brenden 2010, стр. 188 и NS Månedshefte бр. 1 јануар 1945, стр. 18. Погледати такође и Агдерпостен од 22.08.2008 и 23.08. 2008.

26 Ulateig 2006, стр. 147-148.

27 Jaklin 2006, стр. 264, Christie 2010, стр. 86-87 и Styrvold 2009, стр. 25-26.

28 Један пример за престарелост је био С.Ф. Бигландсфјорд (Byglandsfjord). Он је био старији од 40 година када је тражио пријем у борце на фронту (Den Norske legion). Но, његова престарелост је учинила да је пребачен у ВБ. Л – предмет 188/45. Исто је важило по свему судећи такође за С.Ф. из Гримстада који је био рођен 1908.

29 Око 20 особа из Агдера су идентификоване као учесници ВБ, названим српским распећем међу самим чуварима у ВБ.

30 Agderposten 30. октобар 1945.

31 Styrvold 2009, стр. 77-78 и Agderposten 2. фебруар 1949.

32 Српски крст, је вероватно био Немачка медаља у кругу учесника рата, назван српски крст међу особљем ВБ.

33 Погледај на пример Christie 2010, стр. 90 и Styrevold 2009, стр. 17.

34 Agderposten 27. септембар 1946.

35 Agderposten 17. јули 1947.

36 Agderposten 24. август 1948.

37 Погледај Agderposten 18. јули 1945.

38 Strvold 2009, стр. 42-93.

39 Christie 2010, стр. 197

40 Извештај Шефа полиције у Арендалу, саслушање Леифа Ј. датирано са 05. фебруаром 1947.

41 Christie 2010, стр. 61 и Jaklin 2011, стр. 264.

42 Polititidende 1951.

43 Elvemo стр. 243-245

Аутор: Кнут Ф. Туресен  (Knut. F. Thoresen) 

Извор: Јадовно

Сродни текстови:

Бертолд Брехт – Српска посланица
Један проглас српских устаника из другог светског рата
Шимоново бекство из немачког логора и дуг пут до Србије
Фридрих Гризендорф – О Српском витешком духу
Писмо Србина енглеском краљу због савезничког бомбардовања
Срби су највећи борци и демократе Европе – Рут Мичел
Светолик М. Драгачевац, човек који је послао писмо Хитлеру и због тога страдао у Матхаузену
Мајка православна – пјесма-врисак Владимира Назора о страдању Срба од усташа
Београд и Загреб 1941. кроз објектив немачког војника / ВИДЕО
Логори за Србе у Северној Норвешкој

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на страници Краткословље.


Поделите

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.