Први филмски продуцент у Србији – Светозар Боторић

Prvi filmski producent u Srbiji - Svetozar Botorić

Светозар Боторић, први филмски продуцент на Балкану, Београду је поклонио и први стални биоскоп. У његовом хотелу „Париз“ прорадило је и прво српско хумористичко позориште „Орфеум“.

botoric

Први играни филм у Србији, „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“, касније кратко назван „Карађорђе“, који је снимљен 1911, продуцирао је Светозар Боторић. Ово остварење делимично је настало по народној песми „Почетак буне на дахије“, режирао га је Илија Станојевић – Чича Илија, глумац и редитељ Народног позоришта у Београду, сниматељ је био Луј де Бери, и то је био и први играни филм снимљен на Балкану.

Тако је Светозар Боторић (1857-1916), некадашњи конобар родом из Опаљеника код Ивањице, потом власник трговачке радње у Београду, а 1896. и власник кафане на Теразијама, који је са Јевремом Коларевићем касније закупио и хотел „Париз“, постао и први српски и балкански филмски продуцент. У хотелу „Париз“ прорадило је и прво српско хумористичко позориште, „Орфеум“ Бране Цветковића, а одржавале су се и друге приредбе и манифестације, да би од 1907. почели да се приказују и филмови. Светозар Боторић окупио је око себе групу београдских синеаста, са којима је деловао као „Удружење за снимање српских филмова“.

Поред пионирског рада везаног за филм, још у то време схватио је да будућност припада вештом маркетингу – рекламирао је свој филмски програм у 12 београдских листова, а француског сниматеља Луја де Берија ангажовао је да снима многе актуелне догађаје, које је касније приказивао у свом „Кинематографском позоришту у хотелу ‘Париз'“. Најстарији Боторићеви филмски журнали снимљени су у лето 1911, имао је властиту лабораторију и трговину кинематографским материјалом, а био је и истакнути члан Радикалне странке.

hotel pariz stara slika

Светозар Боторић отворио је и први стални биоскоп у Београду – у хотелу „Париз“, 13. децембра 1908. почео је да ради биоскоп „Гранд“. Како су записали хроничари тог времена, по угледу на Боторића убрзо затим, и други власници почели су своје кафане да претварају у биоскопе, тако да су се само две-три године касније наменски изградили „Модерни биоскоп“, „Касину“, „Колосеум“. Према писању Стевана Јовичића, до почетка Првог светског рата у Београду је отворено чак 18 сталних биоскопа. Биоскопи су постојали и у свим већим местима у Србији. Први, „Биоскоп Милосава Нешића“ отворен је 1907. у Ужицу, а постоје подаци да су тих година стални биоскопи радили и у Сомбору, Суботици, Новом Саду, Вршцу, Крагујевцу, Ваљеву, Смедереву, Пожаревцу, Неготину, Горњем Милановцу, Лесковцу, Параћину, Прокупљу, Врњачкој Бањи, Смедеревској Паланци, Јагодини, Шапцу.

Од 1911. до 1913, Де Бери је снимио за Боторића око 20 документарних репортажа, међу којима су „Свечана предаја старих и пријем нових застава“, „Одлазак краља, престолонаследника и принцезе Јелене у Петроград“, „Трке на Бањици“, „Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици“… Ту су и филмови из Балканских ратова, а уз Луја де Берија занат је изучио Славко Јовановић, и тако постао први српски филмски сниматељ. Он је за Боторића снимио неколико филмова, а радио је и за друге филмске продуценте.

Занимљиво је да је Боторић био продуцент и првог српског филма који је извезен у иностранство – Чича Илија Станојевић, по сопственом сценарију, режирао је за њега документарни филм „Циганска свадба“ илити „Бибија“, како гласи оригинални наслов, а откупила су га браћа Пате, за француски каталог за 1913. годину.

А све донедавно сматрало се да је највећи број филмова Светозара Боторића заувек изгубљен. Ипак, у Аустријском филмском архиву нађен је велики део његове богате заоставштине. Овај велики заљубљеник у филмску уметност, необичан, храбар, вредан и достојанствен човек који је умро у интернацији, чији су посмртни остаци после Првог свелског рата пренесени у Београд, ускоро ће опет „оживети“ – о његовом узбудљивом животу, и животној сторији његове породице, филмски теоретичар и редитељ Срђан Кнежевић направио је документарни филм, који се тренутно налази у постпродукцији.

После завршетка Првог светског рата, биоскопска мрежа у Србији се нагло развија и постаје значајна привредна активност – филм је за наше грађане постао излаз у свет, приказивали су се на „карту више“, а биоскопске сале биле су увек препуне. Пред почетак Другог светског рата, у Србији је радило 1514 биоскопа!

Најразвијенију мрежу, са близу 90 сталних биоскопа, имала је Војводина. У поређењу са временом од пре 100 и више година, слика Србије, без обзира на јаку традицију и прављења и гледања филмова, данас је апсолутно тужна – у Београду раде четири биоскопа – „Таквуд“, „Колосеј“, „Делта сити“ и „Рода“, од недавно и реновирана „Фонтана“, а филмови се приказују и у дворани Дома синдиката, Дому омладине, Културном центру Београда, Академији 28. Сви стари, култни биоскопи у међувремену су распродати, и сматрају се „жртвама“ транзиције.

Извор: srbijuvolimo

Оставите одговор