Предање о Стражевици

У источној Херцеговини једно од најпознатијих предања веже се за једно брдашце, односно куполасту гомилу, која се налази у дабарском крају, у планинском вијенцу Трусине, између општина Берковићи и Невесиње.

strazevica

Стражевица (1050 м) је црквиште које се уздиже изнад Дабарског поља и доминира над цијелим крајем. По народном предању, ту је прије ко зна колико вијекова била црква, која је касније затрпана. Међутим, неке „више силе“ не дозвољавају да се откопа.

На врху брда, испод једне стијене налази се извор живе воде. Постоји предање везано за Стражевицу и поток Брестовицу. Наиме, поток је некада текао поред поменуте цркве, те је по доласку Турака на тај терен нестао и „сакрио“ се у стијену испод самог врха. На том извору увијек има довољно воде за вјерне који долазе.

Стражевица

Према предању, Стражевицу су градиле три сестре, заједно са црквом Тројицом на Горици и црквом Тројицом у Кутима. Безимене сестре су биле племићког поријекла, како кажу, од Немањића. Предање каже да су цркве изграђене тако да се од сваке цркве виде оне друге двије и да се звоно с једне чује до оне друге и треће и обратно. Исто тако, у таквој симетрији су биле да, када се куршум опали кроз звоник Стражевице, он пролази кроз звонике Тројице и Горице, тако је тај правац прецизно израчунат.

Прича се да је Стражевица због турског зулума закопана под притиском њеног рушења, јер доласком Турака на ово тло порушени су многи православни храмови овог краја.

Предање каже да су у цркви склоњене црквене одоре, посуде с богослужења и драгоцјености из Манастира Требјесина. Поред тога, наводно, закопана су и три бадња (бачве) и то, бадањ биковог меса, бадањ проса и бадањ са златницима и над њима порука да ће бити проклет свако ко почне да цркву откопава, док не дође вријеме да бадањ меса буде вреднији од бадња злата. Причало се, потом, да мишеви из подземних рупа цркве Стражевице повремено извуку дукат или неку другу драгоцјеност.

Много пута се ту покушавало копати, али би страшни вјетар осујетио ту намјеру. Свјесни да је под земљом велико благо, не само мјештани Дабра, него и други који су за то знали, полазили су у походе. Али, када је неко кренуо да копа, дочекивала их је нека невидљива сила и сваки покушај је био неуспјешан.

Турци су покушавали два пута да копају, али нису могли то урадити јер је оба пута дунуо такав вјетар да су у журби и паници скакали на коње, који би, ако су претходно били привезани, умирали у ковитлацима вјетра са својим јахачима, а пастири су касније турске копоране налазили стотинама метара далеко од Стражевице.

StraževicaСтражевица

Посљедњи организовани покушај, који се памти, био је у љето 1936. године. Народ је у тој намјери предводио прота Владо Кундачина, парох дабарски. Дан је био без трунке облачка.

Када је почело откопавање, наједном је ударила страховита олуја која је све растјерала. Копачи су се морали држати један за другог да их вјетар не однесе доље у провалију. Њихови капути су летјели чак на другу страну поља. Потом су се појавили облаци, из којих су засуле необично велике и хладне капи љетне кише. Догађај је прошао без жртава, али народ је, оправдано или не, стављао у везу са тим догађајем то што је након неколико дана проти Владу Кундачини умрла супруга.

Послије тога десило се нешто још чудније. Чобаница из рода Бабића, из Горње Трусине, чувала је овце око самог врха Стражевице. У једном моменту видјела је миша како је изгурао из једне рупе златник. Узела га је и однијела кући. Њена ненадана срећа је била неописива. Пред зору, мајка је кренула да пробуди кћерку, али је млада чобаница већ била мртва!

Након тога покушаја нико није предузимао сличан поход, јер су се још тада мјештани овог краја заклели да Стражевицу више неће дирати.

Прву службу на Стражевици установило је Соколско друштво жупе Мостар – чета Дабар, између два свјетска рата. Прво богослужење на Стражевици, након Другог свјетског рата, обављено је 1978. године. Од тада сваке године, друге недјеље по Петрову дану, служи се Света Литургија. Од 2003. године уз гомилу на којој се јасно виде подзиде закопане цркве, направљена је омања црква, прилагођена том простору, гдје се служи Света литургија. Љетна црквица налази се у усјеку између стијена и покривена је каменом плочом која потиче из околине Невесиња.

Многа чуда и тајне, као и пророштва и предвиђања побожних људи везане су за Стражевицу. Нека су се обистинила, а нека још нису.

У народу постоје разна предања, како постоје услови који треба да се испуне да би се Стражевица дала откопати. Први услов је погибија дјетета на брду – што се и десило прије Другог свјетског рата (Ратко Шетка, под неразјашњеним околностима је дијете нађено мртво на врху Стражевице); други услов је да се са Стражевице могу видјети три цркве – данас се виде; и трећи услов је да се дванаест владика непрекидно моле три дана?!

Стражевица чува своје тајне и не дозвољава да се открију прије времена. А народ чека знак са неба, знак Божији, када их натприродне силе неће спријечити да откопају цркву.

Храм Силаска Светог Духа на Апостоле на Горици везан је за предање о Стражевици.

Обновљен је 1859. године на темељима старог храма. Налази се на узвишењу изнад Хатеља и уз њега је смјештено православно гробље. Звоно од старога храма, пошто га Турци срушише, бачено је у мочварни дио поља у подножју Горице и до данас није пронађено. Сваке године, на Велику Госпојину, 28. августа, окупља се велики број вјерника код цркве, да би послије у пољу, ниже цркве, био народни сабор.

Поред цркве на Горици исту важност има и Црква Свете Тројице у Кутима. Село Кути налази се на источном дијелу Дабарског поља. Према неким историјским подацима за цркву се каже да је „зидана 130 година прије Косова“, што паралелно доводи до сазнања о времену постојања саме Стражевице. Предање каже да је црква порушена у доба Турака и да је обновљена 1889. године, што се може сазнати из натписа уклесаног на плочи изнад улаза на западном зиду.

РАД НА ВЈЕРСКИ ПРАЗНИК

Да не ваља радити недјељом и „црвеним словом“ народ у Херцеговини се углавном ревносно придржавао. Мало је било оних који су радили у „силу Бога“, јер Бог је одредио дане одмора и дане посвећене Њему.
Међутим, памти се како су се дешавале разне Божије опомене, ако би се неко усудио да ради на црквени празник.

Један од таквих небројених случајева се десио шездесетих година двадесетог вијека у селу Орашје у Попову Пољу, код Требиња. Догађај се десио на Огњену Марију, а за тај дан је од памтивијека устаљено вјеровање да се ништа око жита не ваља радити. Организатор мобе је управо хтио да се тог дана врше његово жито. Дан уочи, један од мјештана је напоменуо да је сјутрадан велики светац – Огњена Марија и да је боље да пет дана, ако треба, раде умјесто тога, на што овај пркосно одбруси и опсова. Свану лијеп и сунчан дан, заврши се посао, кад одједном из ведра неба загрми и запали се жито, те власнику даде опомену у то тешко вријеме глади и немаштине. На сву срећу, ником од људи ништа није било.

Још један карактеристичан примјер, везан за поштовање вјерских празника, је предање које потиче из нама непознатог времена. Одувијек је било познато да гатачки муслимани поштују православни празник Светог великомученика Прокопија, који пада у јулу мјесецу, као и да нема те силе која би их натјерала да нешто у тај дан раде.

Предање каже да је све почело једног дана када су Турци (муслимани) радили око сијена. Тај дан, Прокоповдан, је био као и сваки љетни дан. Одједном из ведра неба поче да грми и гром погоди у једног од радника који се налазио на пласту сијена. Од тада, сви се завјетоваше да се на тај дан ништа не ради, односно да се поштује Свети Прокопије.

Вјеровања је много која се односе на поштовање одређених дана у години. У Херцеговини (нарочито у Билећи) позната је „несноваљка“, а што значи да од Благовијести до Ђурђевдана и од Велике Госпојине до Мале Госпојине не ваља наново започињати радове. Такође, на Јеремијевдан се не иде у поље и ништа се не ради, а све ради чувања од змија.

Аутор: Велибор Шиповац

Извор: istocnahercegovina

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: