Оглавља Косовског Поморавља и Сиринићке жупе

У српској народној традицији посебно место заузимају женска оглавља.

Поред естетске улоге, покривања косе и декорације главе, оглавља су у прошлости имала и важну заштитну (магијску) улогу у обредним церемонијама и битним догађајима у животу. По врсти и начину украшавања жена већ на први поглед могло се разликовати у којем је добу живота, брачном статусу и друштвеном и економском статусу. Девојчице су најчешће ишле гологлаве, или су косу покривале једноставним марамама. Девојке стасале за удају са статусом “удаваче“ почињу да косу чешљају на раздељак и крајеве уплићу у перчине-витице или плетенице. Када девојка буде испрошена она почиње да прави своје оглавље. Свака жена је сама украшавала своје оглавље, па се на оглављима која су углавном имала исте или сличне кројне одлике истицала маштовитост и креативност, али и умеће при изради. Капе су се у породици наслеђивале, а у случају лоше финансијске ситуације оглавља за свадбене потребе су позајмљивана у родбини.

Нарочито су занимљива свадбена оглавља која су украшавана и религијским и паганским обележјима. Поред неизбежних крстастих мотива који су означавали верску припадност, оглавља су украшавана огледалима, прапорцима и пауновим перјем. Ови елементи су имали заштитну улогу, а по народном веровању одбијали су “зле чини“ од невесте. Постојала су оглавља која су жене носиле након удаје о сваком битном догађају и појављивању у јавности, до првог порођаја. Улога поменутих оглавља је такође имала заштитну улогу.

По лепоти и разноврсности, те по богатству и врхунској изради посебно се издвајају оглавља српкиња са простора Косова и Метохије. Сваку регионалну целину на овом простору, у протеклим вековима карактерисало је по неколико различитих покривала за главу – све у зависности од брачног и економског статуса жена. У основи сваке капе је била плитка капица која би покривала теме и косу саплетену у плетенице. За основу су нашивани украсни пешкири, као и кићанке од разнобојних перлица, прапораца и кованица.

Власници старинске одеће су ретко продавали ношњу, најчешће се она у виду девојачке спреме наслеђивала са колена на колено.

Ношња Косовског Поморавља је сеоског типа. Најстарије покривало удатих жена јесте оглавље “крпа“. Жене су је носиле од удаје до смрти о сваком битнијем догађају. У основи је плитка капа купастог облика украшена пешкиром и перлама. Са обе стране од слепоочница спушта се до рамена кићанка од бућки, перлица и реса. За капу је на темену причвршћена крпа од чоје правоугаоног облика, црне боје, која сеже до испод струка, при крају су пришивени орнаменти црвене боје а изнад њих шљокице у облику куле или троугла на крају је реп поткићен дукатима и ресама. Крпа се причвршћивала испод браде.

Удата жена са превезом “Крпа“ (реконструкција аутора)

Под утицајем градске ношње невеста је почела да носи фес. Он се носио у кратком периоду крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, то је капа која је у потпуности прекривена низаним прелицама и новцем, а око лица се спуштају китке- гране од нанизаних перли. Фес је наслеђиван, или позајмљиван, није га свака невеста правила. У новије време када се изобичајило ношење феса, невеста носи низану мараму, украшену перлама и кованицама.

Невеста са оглављем фес (реконструкција аутора)
Свакодневно покривало за главу девојака и удатих жена “шамија“ (фотографија аутора)

У шарској жупи Сиринић насеља су углавном сеоског типа, па је према томе и начин одевања и украшавања условљен типом насеља и врстама послова којима се народ бавио.

Међу најлепше делове сиринићке ношње спада превез са капом. Најлепши су превези чији везови имају шаре без шљокица и срме. Превез се спушта са главе низ леђа до близу паса. Најчешћа шара која се у разним облицима понавља, зове се бистри крст, и опомиње на шаре старих свештеничких одежда.

Старији тип невестине капе из 19. века импозантан је по свом изгледу и минуциозности у изради. За плитку капу пришивене су плетенице од природне или вештачке косе, тако да падају низ леђа. Плетенице су међусобно повезане и у потпуности прекривене кованим новцем – низаним турским парицама (аспри). Капа има и поприличну тежину, те је у зависности од количине кованог новца који је пришивен за њу могла имати и по неколико килограма.

Капа “врсте“ коју су носиле “мланесте“ (скраћено од млада и невеста) захвата главу од чела до потиљка, украшена је старим сребрним новцем. Невесте су саме правиле капу, након просидбе, и у целој Сиринићкој жупи су биле истог кроја, само су се разликовале по везу и украсу. Још су ношене и капе “венчаник“ и “превез“, које су сличног изгледа као и капа врсте, само са ресама и богатије извезене.

Старији тип невестине капе 19. век (реконструкција аутора)

Превез се носио радним данима једноставнији, мање окићен, а за празнике богато окићен. Свака девојка је имала више превеза, за различите прилике. Невесте су превез носиле стално у току прве године од удаје. Трака којом се превез везује испод браде зове се “ремиче“ , украшена је манистрама и перлама.
Капа „врсте“ Сиринић крај 19. века (реконструкција аутора)

Аутор: Ђорђе Башчаревић

Извор: kmnovine

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: