Неугасива светлост српске Византије

Једна посета Солуну: Није ли поставка изложбе „Благо Свете Горе“, садржала и, грчки лукаво упућену, поруку Западу да „узалуд, кроз векове, тражи музику, толико нежну, толико страсну“

Пише:
Јелица
Роћеновић
Богородица Одигитрија (са наше насловне стране), Христ Пантократор, Богородица у мозаику пред којом се представио Свети Симеун – напустиле су ове иконе мир Хиландара, и пошавши до Солуна, као да су учиниле корак од славних предака, у сусрет нама, недостојним потомцима. И озрачиле свет својом лепотом и благошћу. Знајући да их можда више никад неће видети, кад се буду вратиле тамо где женска нога никад не ступа, наша сарадница пред њима ће изговорити молитву Јована Златоустог: „Теби појем, тебе благосиљам Господе…“ И прекрстила се пред њима, у солунском музеју где се људи не крсте. Имамо ли ми већу цркву од њихове лепоте?

Манастир Хиландар: детаљ фасаде Саборне (Милутинове) цркве

Кад ми је једног децембарског поднева прошле године, професор Драган Недељковић, поменуо да ће са Дејаном Медаковићем, славним историчарем уметности, путовати у Солун, на изложбу „Благо Свете Горе“, тог тренутка сам већ себе видела, макар као „слепог путника“ у авиону за град што је добио име по сестри највећег, фасцинантног владара старога света – Александра Македонског. Замишљала сам светогорске реликвије од непроцењиве вредности чуване хиљаду година у манастирима Атоса златне иконостасе, старе књиге, инкунабуле, чудесне иконе са безброј нијанси златног и плавог како накратко, као „чудо“, напуштају дубоки мир Велике Лавре, Хиландара, Зографа, Ивирона, Пантелејмона, Ставрониките, и многих других да би сишле у свет и на око 1600 квадратних метара Музеја византијске уметности биле изложене погледима „обичних“ људи или оних што пред тајном побожно поју „Све премудрошћу створио јеси“.

Атос је средиште целокупне православне екумене, златни ковчег Византије, и Хиландар, светлост тог нама завештаног ковчега. Зар златни сјај ове знамените задужбине не обасјава и нас, после толико векова, духовним висинама и лепотама једнога царства? Није ли Хиландар самим својим постојањем надомак грчког језика и његовог великог наслеђа предодредио трајање српског историјског бића? Мудри, лукави Грци! – размишљала сам док сам под пљуском хладне кише напуштала Београд са својим пријатељима. Не прича се ова „прича“ само због тога да би Солун био запамћен као културна престоница Европе. „Благо Свете Горе“, са и без наводника, схватала и као одговор Западу да „узалуд, кроз векове, тражи музику, толико нежну и толико страсну“, како би рекао песник.

Стожер византијске христијанизације Словена

Солун нас дочекује светлим, прозрачним и сунчаним јутром. У ресторану скромног хотела „Аристон“ где смо одсели и окупили се, питам Дејана Медаковића о другим српским везама са Солуном, предуго чекајући кафу.

of

– Па нормално да су дуге – рече Медаковић обраћајући се професорски свима, – јер је ово био други град по значају у целој Византији, и хрис која је ишла из Цариграда, имала је стожер у Солуну. Одавде су Ћирило и Методије ишли на север до Моравске и Чешке. Био је то византијски смер христијанизације Балкана. Латински је ишао преко Сплита и Далмације. Сукобљавали су се у Панонији. Било је то пре доласка Мађара. Мађари су се затим као клин забили, и разделили Словене.


Крсташи су из Византије понели све што се могло понети. Чак су и скулптуре коња који красе цркву Светог Марка, у Венецији, опљачкане и пренете са цариградског Хиподрома. Нису пљачкане само цариградске ризнице, него и светиње. Венеција ће у једном тренутку, бити права тржница моштију светаца, правих и лажних, којима ће се снабдевати све западноевропске катедрале.


– Отпорна нација! – не може а да не прокоментарише Драган Недељковић – У том словенском мору су издржали, чак су они нас претапали! Сентандреја је једном била светионик српства, а где је сада?

Разговарамо затим о две хиљаде година дугом трајању Солуна. Главни светац и заштитник овог града је Свети Димитрије. Штитио га је и од Авара и од Словена. Медаковић каже да је Солун био тако добро утврђен да чак ни цар Душан, који је освојио около цео Епир и Халкидику, није успео да га освоји. Види се то лепо из једног манастира на узвишици, показивао је руком Недељковић присећајући се ранијег путовања са Димитријем Богдановићем, Војиславом Ђурићем. Успомена на ове изузетне људе током целог боравка у Солуну пратиће нас као сена.

Крсташи су кроз Солун прошли на путу за Цариград, 1204. године и одмах почели да оснивају католичке манастире. Недовољно се зна о том разарању Цариграда много више о паду под Турке, 1453. године. Оба су била са кобним последицама за Европу.

Хиландарска икона Исуса Христа Пантократора (Сведржитеља)

– Прво, легитимни василеус је морао да напусти престоницу Византије и да побегне у Никеју – објашњава Медаковић и сви се претварају у „ухо“. – Исто тако легитимна цариградска црква и цариградска патријаршија преселила се у Никеју. Папа именује новога патријарха, Венецијанца Тому Морозинија, прекршивши канонско право једне легитимне цркве, која је протерана, тако да је настао обичан неред. Поремећена је владарска хијерархија. По веровању Византинаца, владар је намесник Божји цариус деи на земљи. Он се брине за поредак, и за тај поредак одговара Христу Пантократору.

Цареви су Божји изасланици на земљи, византијски василеус је на челу те поворке. Ословљавају се са „ти“, природно, они су породица. Није било никаквих шанси да се тај поредак титула поремети. Византинци су, истина, и странцима понекад додељивали титуле, али њих у Византији нико није озбиљно узимао. За Византинце су и бугарски и српски цар Душан били узурпатори са становишта легитимитета. Исти је случај и са Карлом Великим и са „западним варварима“. И његову титулу Византија прихвата реда ради, а заправо је уопште не признаје. Занимљив је и протокол проглашења византијског цара. Без оибзира како дошао на власт, он се у царству није признавао док га, у царској ложи, на Хиподрому, цариградски пук акламацијом не прихвати. Тек тим актом, којим се демосу давало неко, макар симболичко значење, „представа“ ће бити завршена.

Реагујем на Медаковићеву причу и кажем да су били моћни византијски цареви, чим се Византија одржала толико векова.

– Па, како кад, и како ко – каже Медаковић – Било је моћних, али било је и оних под којима су провинције падале једна за другом од Азијата и Арапа. Извесно је да се то царство временом сужавало. Али Јустинијанова епоха била је велика епоха. Ривалитет између источног и западног дела царства који је почео од Гргура Великог, расколом Источне и Западне цркве дефинитивно је растурио тај велики свет. Цела Равена је Јустинијанова.

Каква је морала бити та „царица међу градовима“, запљускивана таласима Босфора, како је морала бити богата кад је тако магично привлачила варваре са истока и са запада!

Пљачкаши блага и Светих моштију

– Крсташи су однели све што се могло понети. Треба рећи да најуноснији део плена нису биле само богате царске ризнице него и пљачка моштију. Венецијанци су се окомили на мошти, и што год су могли да покраду од моштију, доносили су у Венецију, тако да је Венеција у једном тренутку највећи трг Европе за њихову трговину. Тих лажних моштију светитеља са Истока било је пуно и њима су се пуниле европске катедрале.

А, тек глад за предметима из царских радионица – ускликну Медаковић – Она је била просто незајажљива. Византијски цар је имао своје радионице за израду драгоцености. Понекад је ствари које би у њему биле израђене користио као мито да одобровољи варваре који су опседали Цариград. Онда им Грци пошаљу тако дивне предмете, да ови „падну у несвест“, фине тканине… Рецимо, под претњом смртне казне било је забрањено да се производи пурпур. Замислите шта је онда значило добити једну пурпурну хаљину из Цариграда – заузврат би им се командовало: „Кући“!

„Откад ја сам? Па, Бог је са мном!“

Занимљив је да се забележи још један детаљ из раскошне приче Дејана Медаковића, непосредно пред одлазак на изложбу „Благо Свете Горе“. Да би се ослободили освајача Византинци су им понекад давали своје принцезе. То, међутим, никад нису чинили са принцезама из „првог“ царског реда. Ниједна од њих није била „за извоз“. Изузетак чини једино Симонида. Њена удаја са 12-13 година за краља Милутина на известан начин показује и трагедију са разних страна опседане Византије. Када је чула у Цариграду да јој је муж умро – замонашила се, верујући да је живела са свецем.

Коначно, из хотела „Аристон“ наше мало друштво креће према Византијском музеју.

У обилазак „Блага Свете Горе“ полазим са професором Драганом Недељковићм. Због гужве, и да хоћемо, не можемо да се крећемо у групи.

Док посматрам фотографије испоснице у врлетима, гласно се пропитујем шта може да нагна човека да живи тако оскудно, на суровој литици, суочен са силином мора и бескрајем неба, да се одлучи на такву самоћу.

– Да се суочи са самим Богом, са природом, да одмери снагу свога духа у самоћи – одговара Недељковић. Једном када сам одлазио у Милешеву, зачудих се што је тамошњи монах сам. Каже: „Откуд ја сам: Бог је са мном“. То је исто.

Богородица Умиљенија, над гробом малог Угљеше, Јефимијиног сина

Окренуто идеји трансцедентног, откровењу Божјем, православље као да се зауставило у тим далеким вековима на Светој Гори. Један зидни сат са звоника манастира Ватопеда као да је симбол тог заустављеног времена. За православље заправо и не постоји време, постоји вечност. Друге хришћанске цркве немају традицију испосништва. За разлику од православних, сваки католички ред има своју практичну мисију на земљи: бенедиктанци, језуити, часне сестре…

Из једне изложбене сале у другу поређане реликвије Ивирона, Хиландара, Есфигмена, Симонопетра, Светога Павла, Велике Лавре, позлаћене олтарске двери, илуминирана златом и сребром опточена јеванђелија, игуманске столице, владичанска жезла као симболи архијерејске власти, чудним путевима приспели у светогорски перивој предмети од чувеног венецијанског стакла, олтарска звонца којима свештеници упозоравају на неки важан тренутак еухаристије, када монаси посебно треба да се усредсреде на молитву…

Има се утисак да је земаљско време стало. Идући од експоната до експоната све чешће наилазимо на ознаку: Хиландар. Хиландар је Свети Сава и оставио не само „да буде Србима на поклон вечни“, задужујући сваког српског владара да бди над слободом манастира, већ и да буде самосталан и слободан од утицаја туђе цркве и туђе власти. Много је блиставих трагова остало када се има у виду кроз какве су све невоље и пустошења и Хиландар и Света Гора пролазили током векова. Колике су драгоцене књиге развлачене, пљачкане, нестајале у немилосрдним пожарима сведочи грчки научник Панајотис Христу. Турци су приликом најезде на Свету Гору хиљаде старих рукописа употребили као фишеке за барут, док је, с друге стране, многа рукописна драгоценост завршила у библиотекама великих европских владара.

„Хиландар је био висока национална школа“

Хиландарска икона Богородице Одигитрије (Путеводитељице, Наставнице) била је узета као заштитни знак изложбе „Благо Свете Горе“

Када су 1578. Турци убили богатог трговца Михаила Кантакузина, светогорски манастири имали су, без сумње, крупан заједнички разлог да откупе његове списе. Овде постаје јасно да је свако ко је нешто значио у православном свету пре или касније долазио у додир са Светом Гором. У полутами солунског Музеја византијске уметности отварају ми се неки непознати хоризонти: почињем да схватам речи које ми је једном приликом за микрофоном Радио Београда изрекао незаборавни Војислав Ј. Ђурић.

Ризнице Свете Горе причају једну непознату, паралелну историју српског као и народа читаве православне екумене.

Тако је по налогу Лоренца Медичија извесни Јован Ласкарис побегао са Свете Горе са драгоценим рукописима. Да ли су баш сви сачувани у библиотеци Лаурентијана?

Године 1544. неки Грк понео је са Свете Горе три стотине рукописа и предао их Карлу Петом.

И Луј 14. и Луј 15. дошли су у посед драгоценог плена са Атоса. Шта све од хилан-дарских списа није опљачкано, спаљено, истргну-то из свитака руко-писа и времена?

Боље је што не знамо, велим професору Недељковићу, како су завршила многа, животима чувана хиландарска завештања.

Он немо слеже раменима и жали што са нама није Медаковић да нам преведе по коју занимљиву реченицу из бројних златопечатних повеља што су даровали Хиландару византијски цареви и средњовековни, српски, бугарски, грчки владари… Чак је и руски цар Иван Грозни, који је био у сродству са Немањићима, до чега је особито држао, поклонио Хиландару завесу за царске двери високе уметничке израде на бордо брокату, на којој су поред јеванђеоских приказани и ликови Стефана Немање и Светога Саве.

Ђото пре Ђота, византијско плаво

Као да погађа моју мисао, мој сапутник кроз дворане солунског Музеја византијске уметности снажније се усправи и застаде:

– А Хрвати немају ни један доказ о постојању краља Томислава. Говорили су за један портрет у сплитској катедрали да је Томислављев, да би се на крају потврдило да је то Христос с круном, а ми у Хиландару имамо стотинак повеља које нас потврђују као народ јаког идентитета, да у националној самосвести не заостајемо за Енглезима или Французима! Само смо ми сада заборавили ко смо и шта смо. А ни школа нам није таква да би нам приближила те вредности, тај огромни духовни простор од Хиландара до Сентандреје, од Темишвара и Арада до Трста. Данас нас већ има на свим континентима.

Опсењена застајем пред величанственим иконостасима и иконама. Да ли је ико икада успео да одгонетне тајну иконе? Пре Ђота је осликана ова модра дубина, златно и плаво… Где је побожни сликар њену истину нашао? У сунчевој мистици боја? У бесконачном мора и неба?

Нижу се иконе из Кареје, престонице светогорске. Светитељи, светитељи… Апостоли Петар и Павле, 10. век, Цариград, један Свети Петар, из Протатона (12. век) могао би мирне душе да потпише и сам Пикасо. Свети Димитрије, прекрасна икона из Ивирона у јаркоцрвеном, Свети Ђорђе из руског скита Свете Ане (15. век), Јован Крститељ и Свети Никола, такође из Свете Ане; о какво византијско плаво! Руски Свети Јован ме је такао испод срца сетивши ме грачаничког, моћног, неупоредивог… Где су Руси сада? „Преображење Христа са Светим апостолима“: показује им Он своју божанску снагу, „Васкрсење Лазарево“ из Протатона, па импресиван вез новозаветних сцена златом и сребром на свили и брокату, затим, икона „Смрт Богородице!“ из манастира Кутлумуша, а онда једна грчка панаија: цео Нови завет испричан кроз безброј минијатурних слика на дрвету…

Иконе, иконе… и хиландарске су бројније и бројније. То је нешто сасвим наше. Плавет и сета.

Икона Богородице пред којом је издахнуо Стефан Немања

Хиландарци ипак нису хтели да дају „Тројеручицу“ из времена цара Душана коју су толики песници српске књижевности овенчали чаробним венцем поезије, али ту је смерна Богородица у мозаику пред којом је 1199. године издахнуо Стефан Немања. И диптих у сребру краља Милутина, опточен бисерима и, којом то врстом драгог камења?!


Икона Богородице Одигитрије и икона Христа Пантократора, уз Богородицу у мозаику пред којим је издахнуо у молитви Стефан Немања (монах Симеон, свети Симеон Мироточиви) учинили су поносним сваког посетиоца из Србије. Недостајала је само још највећа од свих хиландарских светиња – Тројеручица.


Ево и диптиха украшеног бисером и драгим камењем, који је Јелена, кћи цесара Војихне и жена деспота Угљеше Мрњавчевића, написала као плач за изгубљеним сином. Када се, наиме, Угљеши (брату Вукашина краља) родио син, митрополит серски Теодосије даривао га је на крштењу иконом – диптихом, правим ремек-делом у позлаћеном сребру. Но, убрзо по рођењу, дете је умрло и сахрањено у Хиландару. Погођена дубоким болом Јелена се замонашила као Јефимија. Исписала је, сребром на полеђини диптиха, своју дубоку тугу високе поетске вредности и послала је Хиландарцима. Дешавало се то, по свој прилици, негде између 1368. и 1371. године.

Шест векова касније такође Српкиња, угледни профсор београдског Филолошког факултета, Нада Милошевић-Ђорђевић била је толико ганута материнским болом деспотице Јелене, да јој је од узбуђења кад се нашла пред овом реликвијом, стао сат на руци. Очито, да је Јелена – причала ми је професорка Ђорђевић која је пре мене прошла одајама Музеја византијске уметности у Солуну – била жена изузетног образовања и ретке осетљивости, да се кретала међу властелом, познавала језике и старе текстове.

Али, мислим, колико их је данас који, као професорка Ђорђевић, с лакоћом могу да прочитају на старословенском исписане златопечатне царске повеље или записе у сребру и злату?

Богородица Одигитрија и Христос Пантократор

Икона у мозаику: Богородица пред којом је своју душу предао Господу Свети Симеон Немања

– Понегде се као детаљ на иконама појављује по која звезда?

– Једна је и довела мудраце са Истока да се поклоне Христу – каже Недељковић. – Она је симбол и Старог и Новог завета.

Наједном привиђење! Богородица Одигитрија и Христос Пантократор!

Саздане од такве лепоте ове хиландарске иконе из 13. и 14. века, доживљавају се као изненадни пролазак огромне нежности кроз подсвест.

Каква неугасива светлост српске Византије!

Када ово благо види неко са нашег тла, не може а да не осети понос својим прецима. Ошамућена благошћу и лепотом Одигитрије и Пантократора спонтано почињем да шапућем речи из „Божанствене“ Јована Златоустог:

„Теби појем, тебе благосиљам Господе – помилуј ме Господе из велике милости твоје, и због мноштва доброте твоје…“

Касније ће мој драги професор приметити:

„Ви сте били једини који сте се прекрстили“.

Неизрециви блесак те лепоте заувек се настанио у моме оку, и чежња да је поново видим – моју душу. А видела сам толике слике по европским градовима, Лувру, Британском музеју, Галерији Уфичи…

Лепота Богородице и Сведржитеља оплеменила је Солун. У тренутку када сам се пред њом поклонила престала сам да сумњам да ће православље, у посвећености Богу, напустити човека, и оставити да Зло, под маском Божјег присуства тријумфује.

Сетих се Црњанског:

„Невидлјиве су и огромне моћи наших напуштених цркава. Београд и живот наш, више од оног што по нашим новинама дречи, зависи од тих цркава, прошлости, времена, смрти.“

И изађох у мирисно пространство медитеранског ваздуха и вода.

Српско наслеђе – историјске свеске бр. 6. јун 1998.

You may also like...

1 Response

  1. 1. септембра 2016.

    […] Неугасива светлост српске Византије […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: