Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761!!!)

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.

Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Аутор је и првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце,  и првих уџбеника латинског језика.

Свети Лазар, велики кнез српски, Орфелинов бакрорез из 1773., Википедија

Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик.

Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.

Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба.

Житје Петра Великог

Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику.

Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.

Плач Сербији (1762)

Захарије Орфелин је добро схватио свој задатак песника народа који је запао у велике невоље: притиснут зулумом напустио је своје огњиште, населио се у туђој земљи која га користи као штит, изложен је притиску да се одрекне језика и вере, запао је у чамотињу заосталости и незнања, обузет је носталгијом за завичајем. Цео живот је посветио раду на просвећивању свога народа, први је писац који штампа своје песме на народном језику.

Плач Сербији има две варијанте. Горестни плач има прозни облик и писан је на црквеном рускословенском језику – намењен је образованом слоју српског друштва. Плач Сербији има стиховани облик и писан је на народном српском језику очигледно намењен обичном српском човеку који је умео да чита. На тај начин Орфелин је одуживао дуг својој дужности свештеног лица у служби карловачког митрополита и дуг своме народу. Има ли се у виду садржина песме и чињеница да је објављена под псеудонимом (С.С.С.), јасан је још један разлог за настајање две варијанте исте песме – да је прочитају и црквени великодостојници који су у песми изложени осуди.

Плач Сербији је значајан и као прва штампана српска књига у којој је изражен антиаустријски дух и која изражава тежње српског народа за слободом.

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.

моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мечем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку му остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Кедма чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, — о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терезајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“

И сви моји пророци славу возљубили
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испушта своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија се плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за моју храбростју, прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.

Косе моје на сабљу в рази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасбим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог божда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
ноце бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале от слободе своје, —
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различиними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене само јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

Песма има облик монолога – исповести а средишња тема је јадање због беде и патње у коју су Срби запали после сеобе. Песник се послужио алегоријском сликом: Србија је предочена као ојађена и измучена жена која трпи многе муке и понижења и која тугује за прошлошћу своје моћи, богатства и славе. По томе је она врло блиска народној песми Маргита девојка и Рајко војвода: и Маргита девојка жали за славном прошлошћу коју су красили бројни јунаци, слободни градови и национално достојанство.

Плач Сербији садржи велики број мотива, слика, мисли, емоција. У њој је сећање на прошлост коју су красили слава, угодност, велики народ, силни цареви, храбри витезови и војници, богати и лепи градови.

Носталгија за том прошлошћу је утолико већа јер је садашњост претешка. Зато се Србија, лирски субјект песме, више пута враћа на светле слике своје прошлости: стално су супротстављене контрастне слике садашњости и прошлости.

Слике светле прошлости још више наглашавају суморну садашњост у којој:

Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.
А сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојој храбростју прегорко плачући.
Помрачи се и вид мој, руку ослабили,
згубила саи и снагу, сасвим ме сатрли.

У споју прошлости и садашњости јад и чемер постају још тежи. То изазива болне узвике;

Ах, Сербије пребједне
Ах, Сербије жалосне.

Ређају се увреде, понижења, болови, примери страдања и мучења.

  1. Пријатељи су је изневерили и напустили, оставили је саму и беспомоћну (Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, /сасвим мене презрјела, помоћи не јави). А неки пријатељи претворили су се у врагове који још више погоршавају муке.
  2. Увређено достојанство и част, грубо вређање и понижавање, злуради подсмех некада јакој и славној Србији која сада грца у ропству.
  3. Синови су јој расејани по разним земљама па је и то ослабило њену снагу јер су они у туђим земљама понижени и обесправљени – дакле слаби.
  4. Они који су остали &qуот;шарке пушке и бритке сабље положили&qуот; јер не могу да се снађу &qуот;нејмајућ свог вожда&qуот;.
  5. Многи су синови пошли за својим интересом заборавивши на земљу и на опште интересе – осуда оних који су примили туђу веру.
  6. Учени људи су „себе помрачили“; и не виде бреме ропства које их притиска – осуда интелектуалаца који заборављају свој језик и народ.
  7. Цркве су пропале „от слободе своје“; а намеће се туђа вера и црква – осуда политике аустроугарске власти.
  8. Црквене старешине, високи црквени достојанственици, не бране српске интересе, већ настоје да се нагоде са туђином – осуда политике српског високог клера.

Плач Сербији је снажан глас пробуђене свести о судбини и положају српског народа. Она је одговор на актуелни тренутак Срба у Угарској, али одговор који не штеди ни Аустроугарску, ни српски клер, ни српске трговце и интелектуалце. Један Србин је бацио у лице својим сународницима истину која боли.

Богородица која пушта сузе

Захарије Орфелин је на првом месту родољуб забринут за судбину свога народа. Последња строфа песме, закључак песника и лирског субјекта, потпуно је песимистичка слика будућности. Али то је резултат субјективног доживљаја стварности. Сама чињеница да је песник проговорио овако отворено и конкретно, указује на путеве који су отворени ка будућности.

Иако је песникова интенција родољубива и политички актуелна, Орфелин не запоставља чисто поетску и версификацијску страну своје песме. На том плану је остварио правилност строфе, стиха и риме. Песма је испевана у катренима (26). Стих је од тринаест слогова са цезуром после седмог слога (7//6). Рима је паралелна (АА – ББ) и доследно спроведена у целој песми. Овакав стих назива се пољски тринаестерац. Тако је Захарије Орфелин, средином 18. века, водио рачуна о версификацијекој страни своје песме успевши да оствари доследан склад и правилност у свим елементима.

СТИХ – Основна ритмичка целина (јединица) у песми, која заузима један ред (грч. стихос = ред, врста). Карактерише га графички (визуелни) облик. У садржинском смислу, стих може представљати целовиту слику мисли и осећања а самим тим и синтаксичко-интонациону целину: „Девојка је своје очи клела.“ (Стари Вујадин)  Али то није правило.

Целовита мисао или слика може да обухвати више стихова или да се делимично настави у следећем стиху (опкорачење): „Виторог се месец заплео у грању Старих кестенова; ноћ светла и плава.“ (Ј. Дучић: Село).

Стих је различите дужине. Најпопуларнији и најчешћи стихови су дванаестерац, десетерац, једанаестерац и осмерац. Стих се разлаже на полустихове а ови на стопе или акценатске целине као најмање ритмичке јединице.

Стопе су комбинација наглашених и ненаглашених слогова. Однос и распоред полустихова, стопа, акцената, гласова и пауза чине ритам стиха и песме. Организација стихова у песми је строфична (стихови се окупљају у веће смисаоне целине – строфе) и астрофична (стихови се ређају у непрекинутом низу – у десетерачкој народној песми, на пример).

Извори: Википедија; Опуштено.рс

1 Response

  1. 29. августа 2016.

    […] Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761!!!) […]

Оставите одговор