Стрељање и вешање српских цивила у Панчеву 1941. године

 

Један од наjгорих нацистичких злочина у Другом светском рату у Србиjи jе онаj коjи се десио у Панчеву. Као одмазду за напад два немачка воjника, Вермахт jе насумично изабрао 36 људи са панчевачких улица, 21. априла 1941. године у преподневним часовима. Нешто касниjе, они су повешани и стрељани.

Жртве су подељене у две групе. Прва група jе одведена одмах поред улаза у гробље где су направљена импровизована вешала, а друга група jе поређана испред гробљанског зида. Пре егзекуциjе, овим људима jе “суђено”: 18 њих jе осуђено на смрт вешањем, а 18 на стрељање. “Ти уже, ти метак!”, говорио jе нацистички званичник коjи их jе “осудио”.

Једна од жртава била jе жена коjа jе продавала поврће на градском тргу. Међу настрадалима нашао се и петнаестогодишњи дечак, чиjи jе “злочин” било то што сабља његовог мртвог оца виси на зиду куће.

Оваj масакр наредио jе командант града Оберстлоjтнант Фриц Банделов, као одмазду за два убиjена немачка воjника у окршаjу са остацима jугословенске воjске, три дана после капитулациjе.

Герхард Гронефелд, немачки воjни фотограф, снимио jе егзекуциjу Срба.

Злочин у Панчеву, 22. април 1941. Убиство 36 грађана, које су на старом православном гробљу извршили припадници инжењерског вода Пешадијског пука „Велика Немачка“ и локални Фолксдојчери, као одмазду за напад на два немачка војника, и за девет Фолксдојчера погубљених раније због напада на југословенске војнике. Једна група жртава је стрељана а друга обешена, под лажном оптужбом да су наоружани побуњеници. Судио им је судија доведен из СС дивизије „Рајх“ – Рудолф Хофман – који је на суђењу у Немачкој после рата (1973) ослобођен кривице за злочин, чиме је покушано и оправдање самог масакра. На слици се види официр Пешадијског пука „Велика Немачка“ како докрајчује преживеле после стрељања; поред њега (са шапком) стоји и један официр СС дивизије „Рајх“.

Текст © Иван Ж.

Фотограф: ратни дописник Герхард Гронефелд.
Датум: 22. април 1941.
Место: Панчево, Србија, Југославија.
Оригинални натпис: непознат.

Извор фајла: Deutsches Historisches Museum.
Број: GG 388/16.
Opis: „Erschießung von Geiseln in Pancevo. Im Zweiten Weltkrieg meldete sich der Photograph Gerhard Gronefeld zur Propaganda-Kompanie der Wehrmacht. Als Kriegsberichterstatter kam er auch auf dem Balkan zum Einsatz, wo er 1941 nicht nur das Kriegsgeschehen, sondern auch militärische Säuberungs-und Vergeltungsmaßnahmen wie die Hinrichtung von Serben in Pancevo dokumentierte. Als Vergeltung für den Tod eines SS-Soldaten und von neun Volksdeutschen aus Pancevo erschossen Wehrmachtsangehörige in der serbischen Stadt am 21. und 22. April 1941 insgesamt 18 Männer. Auf dem Friedhof von Pancevo erhängten sie am 22. April weitere 18 Einwohner.“

Гронефелд који је забележио многе упечатљиве тренутке рата, после рата се посветио фотографисању птица и животиња у природи, објављујући свој албум ратних фотографија пред саму смрт, ставио је фотографију вешања Срба у Панчеву на прво место рекавши притом: „Ово је фотографија која је на мене оставила најужаснији утисак до краја мог живота. Гледао сам очи тих потпуно невиних људи који су осуђени на смрт, и тај њихов поглед прати ме и данас, као најстрашнији кошмар.“

Занимљиво је да су ове фотографије биле дуго ван очију јавности и да је Гронефелд објавио исте у поводу интернационалног скупа о прикупљеним доказима о учешћу војника Вермахта у масовним злочинима током рата, пошто се дуго говорило да су егзекуције цивила и друге масовне злочине по Европи, чиниле само СС јединице. Хватање Срба по улицама је извршила регимента Вермахта – дивизије „Gross Deutschland“ чији су војници извршили стрељање Срба поред гробљанског зида.

Међутим, вешање је добровољно извршио један Фолксдојчер, месарски помоћник који овај „језиви посао“ како је написао Гронефелд, „обавио са великом бруталношћу и очитим задовољством“, што се види на фотографијама. Овај злочин је забележен такође и филмском камером – филмом у боји, а филм је снимио немачки војни сниматељ Готфрид Кесел (Gottfried Kessel).

 

Немачки историчар Јозеф Франк је панчевачким архивистима својевремено помогао да дођу до драгоцених докумената из бечког архива. Он је пре пар година, истражујући околности које су претходиле убиству 36 Панчеваца, боравио у Панчеву, а повод да се упути у Србију и прекопа документа у архивима Београда, Новог Сада и Панчева је, према његовим речима, неколико негативних реакција у Немачкој које су уследиле после изложбе „Завичај на Дунаву“ и изложбе о Вермахту, после које су се појавили коментари „о наводном злочину у српском Панчеву. На обема, по мишљењу Франка, била су изложена или „документа“ сумњиве вредности или су, пак, фотографије стрељања и вешања у Панчеву коментарисане тако да се по сваку цену одбрани злочин.

Интересантно је да је отац Јозефа Франка из Сакула а мајка из Јабуке, помало разуме српски али га не говори. Аутор је монографије о Сакулама.

Франк помиње више повода за освету Немаца: 21. априла на Новосељанском путу пронађена су два мртва немачка војника, а тих дана извршен је и никада до краја неразјашњени наводни „напад“ на окупаторску војску из Православног гробља. Пре уласка Немаца у Панчево 1941. локални фолксдојчери покушали су да разоружају припаднике 8. пешадијског пука. У том окршају један Немац је погинуо а осморо их је одведено и после извођења пред преки суд стрељано негде код Сремчице.

Све, међутим, говори, каже Франк, да су у Панчеву, у знак одмазде, убијени невини људи и да су неке епизоде које су имале за циљ да оправдају недело потпуно измишљене. Он као пример наводи „документ“ који је приложио Готфрид Кесел, званични сниматељ Вермахта, који је омогућио да се филм о погубљењу у Панчеву први пут види 1997. године. Он је за изложбу о Вермахту приложио скицу наводног тунела који је повезивао гробље, из којег је пуцано на немачке војнике, са кафаном преко пута гробља. Непобитно је утврђено да такав тунел нити је постојао нити је могао постојати. Скица непостојећег тунела делује комично. Александар Тополовачки је, каже Јозеф Франк, обешен само зато што је био учесник демонстрација против Тројног пакта, 27. марта, а професора историје Јована Максина пријавила су два ученика да је наводно критиковао Хитлера. Испоставило се да су ђаци хтели само да заплаше професора, а он је због те дојаве завршио на губилишту. Професор Мирко Сковран је страдао јер је био председник панчевачког „Сокола“ чији су припадници пред окупацију били наоружани. Маријан Новак је стрељан јер је код њега пронађена парадна сабља.

Херман Брум, панчевачки Немац који се добровољно пријавио да буде џелат, каже Франк, због размирица са неким суграђанима јавно се хвалисао да ће када његови сународници дођу неке обесити. Примио је за обављени посао 33.000 ондашњих динара.

Читајући оно што је о овом догађају код нас објављено, Франк каже да се, зачудо, у нашим писаним и усменим причама о овом догађају углавном не помињу они који су били главни актери страдања ових невиних људи. На прво место, по кривици, немачки историчар ставља Михаела Рајзера, прво самозваног а онда стварног команданта панчевачке полиције. Показао нам је његову слику коју је пронашао трагајући за доказима о панчевачком масакру.

Frank-Jozaf

Јозеф Франк са фотографијом Михаела Рајзера за којег сматра да је највише допринео убиству невиних грађана Панчева (Фото М. Шашић), извор: Политика

Рајзер је, каже Франк, погинуо као припадник дивизије „Принц Еуген“, баш као и џелат Херман Брум.

Извори: telegrafbandenkampfpolitika

You may also like...

1 Response

  1. 22. августа 2016.

    […] Стрељање и вешање српских цивила у Панчеву 1941. године […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: