Муслимански књижевници-пјесници декларисани као Срби

Овом при­ли­ком по­кло­ни­ће­мо па­жњу јед­ном бро­ју оних му­сли­ман­ских књи­жев­ни­ка-пје­сни­ка ко­ји су се сма­тра­ли Ср­би­ма му­сли­ман­ске вје­ре и свој књи­жев­ни опус пре­зен­то­ва­ли нај­че­шће ћи­ри­ли­цом. То сво­је вра­ћа­ње ко­ри­је­ни­ма по­твр­ђи­ва­ли су у свом лич­ном, сва­ко­днев­ном жи­во­ту и у сво­јим књи­жев­ним дје­ли­ма. Ме­ђу тим му­сли­ман­ским књи­жев­ни­ци­ма по­себ­но мје­сто при­па­да Омер-бе­гу Су­леј­ман­па­ши­ћу–Де­спо­то­ви­ћу, Ав­ду Ка­ра­бе­го­ви­ћу Ха­сан­бе­го­вом, С. Ав­ду Ка­ра­бе­го­ви­ћу Звор­нич­ком и Осма­ну А.Ђи­ки­ћу.

omerbeg

Ве­зу­ју­ћи се отво­ре­но и хра­бро за сво­је срп­ске ко­ри­је­не, Омер-бег Су­леј­ман­па­шић-Де­спо­то­вић ни­је крио да је ње­гов пре­дак био срп­ски вла­сте­лин Де­спот Ми­ха­и­ло. Тај ње­гов пре­дак је по­сли­је исла­ми­зи­ра­ња по­стао Али­па­ша. Ње­го­ва по­ро­ди­ца је да­ла де­сет тур­ских па­ша и јед­ног се­ра­ске­ра. Пре­дак му је био и по­зна­ти Су­леј­ман-па­ша Ско­пљак (то Ско­пљак је до­био по мје­сту ро­ђе­ња, Ус­ко­пље код Бу­гој­на). Омер-бег је ро­ђен 1870. го­ди­не у Оџа­ку код Бу­гој­на. Шко­ло­вао се у Бу­гој­ну и Са­ра­је­ву гдје је ду­го бо­ра­вио и ба­вио се књи­жев­ним ра­дом. Мно­го је про­па­тио и стра­дао због сво­јих убје­ђе­ња да при­па­да срп­ском на­ци­о­нал­ном кор­пу­су. Био је стал­но на уда­ру он­да­шњих му­сли­ман­ских фун­да­мен­та­ли­ста. Аустро­у­гар­ска оку­па­ци­о­на власт и лич­но Бе­ња­мин Ка­лај по­др­жа­ва­ли су на­па­де на ње­га. Јед­ном при­ли­ком оку­па­тор­ска власт га је про­тје­ра­ла из Са­ра­је­ва у Бу­гој­но и са­мо за­хва­љу­ју­ћи за­шти­ти моћ­не и углед­не по­ро­ди­це ни­је­су смје­ли да га осу­де и стр­па­ју у за­твор. И по­ред то­ли­ких на­па­да и про­го­на, па чак и про­гла­ша­ва­ња лу­дим, Омер-бег ни­је од­у­ста­јао од сво­јих увје­ре­ња.

Умро је уочи Пр­вог свјет­ског ра­та у 44. го­ди­ни свог бур­ног и те­шког жи­во­та. Он­да ка­да је мо­гао нај­ви­ше да­ти оти­шао је тај ро­до­љу­би­ви ин­те­лек­ту­а­лац и пје­сник. Са­хра­њен је по­ред џа­ми­је у се­лу Ве­се­лој код Бу­гој­на. За жи­во­та је оста­вио ама­нет да се на ње­го­вом ни­ша­ну, над­гроб­ном ка­ме­ну, из­над уоби­ча­је­ног арап­ског тек­ста на­пи­ше ћи­ри­ли­цом: „Омер-бег Су­леј­ман­па­шић, срп­ски пје­сник“. За ври­је­ме Дру­гог свјет­ског ра­та уста­ше су из­бри­са­ле тај ћи­ри­лич­ни нат­пис.

Омер-бег Су­леј­ман­па­шић–Де­спо­то­вић пред­ста­вио се ши­рој јав­но­сти 1897. го­ди­не са пје­смом „Срп­ству“ ко­ју је об­ја­ви­ла мо­стар­ска „Зо­ра“. Пје­сма је „си­јев­ну­ла као му­ња, њен бли­је­сак је до­про до Ца­ри­гра­да, Бе­о­гра­да, Вр­шца, Но­вог Са­да, Бе­ча“.
У тој пје­сми је срп­ству за­пје­вао пра­ви ко­ље­но­вић ко­ји је по­ти­цао из јед­не од нај­ста­ри­јих и нај­у­глед­ни­јих му­сли­ман­ских по­ро­ди­ца са про­сто­ра бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Омер-бег је, као и дру­ги пје­сни­ци Ср­би му­сли­ман­ске вје­ро­и­спо­ви­је­сти, си­гур­но био под сна­жним ути­ском „брат­ске то­пли­не“ ко­ју је ши­ри­ло Дру­штво „Све­ти Са­ва“ из Бе­о­гра­да.

То дру­штво је свој рад за­сни­ва­ло на по­ру­ци: „У ње­го­вом ко­лу мо­же да ра­ди сва­ки Ср­бин, жи­вио он на ма ко­јем кра­ју на­ше отаџ­би­не, био он ма ко­је вје­ре, ма ко­је по­ли­тич­ке ис­по­ви­је­сти“. Про­грам­ско на­че­ло Дру­штва „Све­ти Са­ва“ би­ло је она чу­ве­на кри­ла­ти­ца Ву­ка Сте­фа­но­ви­ћа Ка­ра­џи­ћа: „Брат је мио ко­је вје­ре био“. Дру­штво „Све­ти Са­ва“ у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни дје­ло­ва­ло је пре­ко свог Од­бо­ра за Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну и При­вре­ме­ног од­бо­ра за шко­ле, као и пре­ко раз­гра­на­те мре­же свјих по­вје­ре­ни­ка.

Срп­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, као већ и број­ни и афир­ми­са­ни срп­ски књи­жев­ни ли­сто­ви су „брат­ски и ра­ши­ре­них ру­ку“ при­хва­ти­ли са­рад­њу и књи­жев­не ра­до­ве сво­је му­сли­ман­ске бра­ће. Та пр­ва Омер-бе­го­ва пје­сма је ве­о­ма ка­рак­те­ри­стич­на па­три­от­ска пје­сма об­ја­вље­на у мо­стар­ској „Зо­ри“ под на­сло­вом „Срп­ство”. У књи­зи „При­ло­зи про­шло­сти Ста­ре Ра­шке” она је објављена у цјелини.

СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.
Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.
Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;
Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.
Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.
Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!

Зора, 1897, бр. 2

Збир­ка пјесама „По­бра­тим­ство”, ко­ја је пу­бли­ко­ва­на у Бе­о­гра­ду 1900. го­ди­не, иза­зва­ла је по­себ­ну бу­ру. У тој збир­ци су осим Омер-бе­го­вих штам­па­не и пје­сме Осма­на А.Ђи­ки­ћа и С Ав­де Ка­ра­бе­го­ви­ћа Звор­нич­ког. Искре­но ро­до­љу­бље мла­дих му­сли­ман­ских пје­сни­ка би­ло је по­здра­вље­но и хва­ље­но у срп­ској штам­пи. У му­сли­ман­ским ли­сто­ви­ма, ко­ји су би­ли под стро­гом кон­тро­лом ре­жи­ма Бе­ња­ми­на Ка­ла­ја, ови пје­сни­ци су на­па­да­ни због свог срп­ског на­ци­о­нал­ног опре­дје­ље­ња и па­три­о­ти­зма. У оштрим и гру­бим на­па­ди­ма ис­ти­ца­ли су се ли­сто­ви „Бо­шњак“ и по­себ­но „Бе­хар“. Оп­ту­жи­ва­ли су ове мла­де пје­сни­ке-па­три­о­те за из­да­ју и вје­ро­лом­ство иако они ни­ка­да ни­је­су на­пу­сти­ли сво­ју ислам­ску вје­ро­и­спо­ви­јест, а на­ци­о­нал­но су и би­ли Ср­би, што у њи­хо­вим по­ро­ди­ца­ма ни­ка­да и ни­је би­ло за­бо­ра­вље­но.

текст је дио фељтона “Салих Селимовић: Од исламизације до повратка коријенима“ урађеног према Селимовићевој двотомној књизи “Прилози прошлости старе Рашке“ који је за црногорски “Дан“ приредио Миладин Вељковић.

1 Response

  1. 27. августа 2016.

    […] Муслимански књижевници-пјесници декларисани као Срби […]

Оставите одговор