Муслимански књижевници-пјесници декларисани као Срби

Овом при­ли­ком по­кло­ни­ће­мо па­жњу јед­ном бро­ју оних му­сли­ман­ских књи­жев­ни­ка-пје­сни­ка ко­ји су се сма­тра­ли Ср­би­ма му­сли­ман­ске вје­ре и свој књи­жев­ни опус пре­зен­то­ва­ли нај­че­шће ћи­ри­ли­цом. То сво­је вра­ћа­ње ко­ри­је­ни­ма по­твр­ђи­ва­ли су у свом лич­ном, сва­ко­днев­ном жи­во­ту и у сво­јим књи­жев­ним дје­ли­ма. Ме­ђу тим му­сли­ман­ским књи­жев­ни­ци­ма по­себ­но мје­сто при­па­да Омер-бе­гу Су­леј­ман­па­ши­ћу–Де­спо­то­ви­ћу, Ав­ду Ка­ра­бе­го­ви­ћу Ха­сан­бе­го­вом, С. Ав­ду Ка­ра­бе­го­ви­ћу Звор­нич­ком и Осма­ну А.Ђи­ки­ћу.

omerbeg

Ве­зу­ју­ћи се отво­ре­но и хра­бро за сво­је срп­ске ко­ри­је­не, Омер-бег Су­леј­ман­па­шић-Де­спо­то­вић ни­је крио да је ње­гов пре­дак био срп­ски вла­сте­лин Де­спот Ми­ха­и­ло. Тај ње­гов пре­дак је по­сли­је исла­ми­зи­ра­ња по­стао Али­па­ша. Ње­го­ва по­ро­ди­ца је да­ла де­сет тур­ских па­ша и јед­ног се­ра­ске­ра. Пре­дак му је био и по­зна­ти Су­леј­ман-па­ша Ско­пљак (то Ско­пљак је до­био по мје­сту ро­ђе­ња, Ус­ко­пље код Бу­гој­на). Омер-бег је ро­ђен 1870. го­ди­не у Оџа­ку код Бу­гој­на. Шко­ло­вао се у Бу­гој­ну и Са­ра­је­ву гдје је ду­го бо­ра­вио и ба­вио се књи­жев­ним ра­дом. Мно­го је про­па­тио и стра­дао због сво­јих убје­ђе­ња да при­па­да срп­ском на­ци­о­нал­ном кор­пу­су. Био је стал­но на уда­ру он­да­шњих му­сли­ман­ских фун­да­мен­та­ли­ста. Аустро­у­гар­ска оку­па­ци­о­на власт и лич­но Бе­ња­мин Ка­лај по­др­жа­ва­ли су на­па­де на ње­га. Јед­ном при­ли­ком оку­па­тор­ска власт га је про­тје­ра­ла из Са­ра­је­ва у Бу­гој­но и са­мо за­хва­љу­ју­ћи за­шти­ти моћ­не и углед­не по­ро­ди­це ни­је­су смје­ли да га осу­де и стр­па­ју у за­твор. И по­ред то­ли­ких на­па­да и про­го­на, па чак и про­гла­ша­ва­ња лу­дим, Омер-бег ни­је од­у­ста­јао од сво­јих увје­ре­ња.

Умро је уочи Пр­вог свјет­ског ра­та у 44. го­ди­ни свог бур­ног и те­шког жи­во­та. Он­да ка­да је мо­гао нај­ви­ше да­ти оти­шао је тај ро­до­љу­би­ви ин­те­лек­ту­а­лац и пје­сник. Са­хра­њен је по­ред џа­ми­је у се­лу Ве­се­лој код Бу­гој­на. За жи­во­та је оста­вио ама­нет да се на ње­го­вом ни­ша­ну, над­гроб­ном ка­ме­ну, из­над уоби­ча­је­ног арап­ског тек­ста на­пи­ше ћи­ри­ли­цом: „Омер-бег Су­леј­ман­па­шић, срп­ски пје­сник“. За ври­је­ме Дру­гог свјет­ског ра­та уста­ше су из­бри­са­ле тај ћи­ри­лич­ни нат­пис.

Омер-бег Су­леј­ман­па­шић–Де­спо­то­вић пред­ста­вио се ши­рој јав­но­сти 1897. го­ди­не са пје­смом „Срп­ству“ ко­ју је об­ја­ви­ла мо­стар­ска „Зо­ра“. Пје­сма је „си­јев­ну­ла као му­ња, њен бли­је­сак је до­про до Ца­ри­гра­да, Бе­о­гра­да, Вр­шца, Но­вог Са­да, Бе­ча“.
У тој пје­сми је срп­ству за­пје­вао пра­ви ко­ље­но­вић ко­ји је по­ти­цао из јед­не од нај­ста­ри­јих и нај­у­глед­ни­јих му­сли­ман­ских по­ро­ди­ца са про­сто­ра бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Омер-бег је, као и дру­ги пје­сни­ци Ср­би му­сли­ман­ске вје­ро­и­спо­ви­је­сти, си­гур­но био под сна­жним ути­ском „брат­ске то­пли­не“ ко­ју је ши­ри­ло Дру­штво „Све­ти Са­ва“ из Бе­о­гра­да.

То дру­штво је свој рад за­сни­ва­ло на по­ру­ци: „У ње­го­вом ко­лу мо­же да ра­ди сва­ки Ср­бин, жи­вио он на ма ко­јем кра­ју на­ше отаџ­би­не, био он ма ко­је вје­ре, ма ко­је по­ли­тич­ке ис­по­ви­је­сти“. Про­грам­ско на­че­ло Дру­штва „Све­ти Са­ва“ би­ло је она чу­ве­на кри­ла­ти­ца Ву­ка Сте­фа­но­ви­ћа Ка­ра­џи­ћа: „Брат је мио ко­је вје­ре био“. Дру­штво „Све­ти Са­ва“ у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни дје­ло­ва­ло је пре­ко свог Од­бо­ра за Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну и При­вре­ме­ног од­бо­ра за шко­ле, као и пре­ко раз­гра­на­те мре­же свјих по­вје­ре­ни­ка.

Срп­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, као већ и број­ни и афир­ми­са­ни срп­ски књи­жев­ни ли­сто­ви су „брат­ски и ра­ши­ре­них ру­ку“ при­хва­ти­ли са­рад­њу и књи­жев­не ра­до­ве сво­је му­сли­ман­ске бра­ће. Та пр­ва Омер-бе­го­ва пје­сма је ве­о­ма ка­рак­те­ри­стич­на па­три­от­ска пје­сма об­ја­вље­на у мо­стар­ској „Зо­ри“ под на­сло­вом „Срп­ство”. У књи­зи „При­ло­зи про­шло­сти Ста­ре Ра­шке” она је објављена у цјелини.

СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.
Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.
Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;
Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.
Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.
Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!

Зора, 1897, бр. 2

Збир­ка пјесама „По­бра­тим­ство”, ко­ја је пу­бли­ко­ва­на у Бе­о­гра­ду 1900. го­ди­не, иза­зва­ла је по­себ­ну бу­ру. У тој збир­ци су осим Омер-бе­го­вих штам­па­не и пје­сме Осма­на А.Ђи­ки­ћа и С Ав­де Ка­ра­бе­го­ви­ћа Звор­нич­ког. Искре­но ро­до­љу­бље мла­дих му­сли­ман­ских пје­сни­ка би­ло је по­здра­вље­но и хва­ље­но у срп­ској штам­пи. У му­сли­ман­ским ли­сто­ви­ма, ко­ји су би­ли под стро­гом кон­тро­лом ре­жи­ма Бе­ња­ми­на Ка­ла­ја, ови пје­сни­ци су на­па­да­ни због свог срп­ског на­ци­о­нал­ног опре­дје­ље­ња и па­три­о­ти­зма. У оштрим и гру­бим на­па­ди­ма ис­ти­ца­ли су се ли­сто­ви „Бо­шњак“ и по­себ­но „Бе­хар“. Оп­ту­жи­ва­ли су ове мла­де пје­сни­ке-па­три­о­те за из­да­ју и вје­ро­лом­ство иако они ни­ка­да ни­је­су на­пу­сти­ли сво­ју ислам­ску вје­ро­и­спо­ви­јест, а на­ци­о­нал­но су и би­ли Ср­би, што у њи­хо­вим по­ро­ди­ца­ма ни­ка­да и ни­је би­ло за­бо­ра­вље­но.

текст је дио фељтона “Салих Селимовић: Од исламизације до повратка коријенима“ урађеног према Селимовићевој двотомној књизи “Прилози прошлости старе Рашке“ који је за црногорски “Дан“ приредио Миладин Вељковић.

You may also like...

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.