Муслимански књижевници-пјесници декларисани као Срби


Овом приликом поклонићемо пажњу једном броју оних муслиманских књижевника-пјесника који су се сматрали Србима муслиманске вјере и свој књижевни опус презентовали најчешће ћирилицом. То своје враћање коријенима потврђивали су у свом личном, свакодневном животу и у својим књижевним дјелима. Међу тим муслиманским књижевницима посебно мјесто припада Омер-бегу Сулејманпашићу–Деспотовићу, Авду Карабеговићу Хасанбеговом, С. Авду Карабеговићу Зворничком и Осману А.Ђикићу.
Омер бег Сулејманпашић

Лети пјесмо

Везујући се отворено и храбро за своје српске коријене, Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић није крио да је његов предак био српски властелин Деспот Михаило. Тај његов предак је послије исламизирања постао Алипаша. Његова породица је дала десет турских паша и једног сераскера. Предак му је био и познати Сулејман-паша Скопљак (то Скопљак је добио по мјесту рођења, Ускопље код Бугојна). Омер-бег је рођен 1870. године у Оџаку код Бугојна. Школовао се у Бугојну и Сарајеву гдје је дуго боравио и бавио се књижевним радом. Много је пропатио и страдао због својих убјеђења да припада српском националном корпусу. Био је стално на удару ондашњих муслиманских фундаменталиста. Аустроугарска окупациона власт и лично Бењамин Калај подржавали су нападе на њега. Једном приликом окупаторска власт га је протјерала из Сарајева у Бугојно и само захваљујући заштити моћне и угледне породице нијесу смјели да га осуде и стрпају у затвор. И поред толиких напада и прогона, па чак и проглашавања лудим, Омер-бег није одустајао од својих увјерења.

Умро је уочи Првог свјетског рата у 44. години свог бурног и тешког живота. Онда када је могао највише дати отишао је тај родољубиви интелектуалац и пјесник. Сахрањен је поред џамије у селу Веселој код Бугојна. За живота је оставио аманет да се на његовом нишану, надгробном камену, изнад уобичајеног арапског текста напише ћирилицом: „Омер-бег Сулејманпашић, српски пјесник“. За вријеме Другог свјетског рата усташе су избрисале тај ћирилични натпис.

Омер-бег Сулејманпашић–Деспотовић представио се широј јавности 1897. године са пјесмом „Српству“ коју је објавила мостарска „Зора“. Пјесма је „сијевнула као муња, њен блијесак је допро до Цариграда, Београда, Вршца, Новог Сада, Беча“.

У тој пјесми је српству запјевао прави кољеновић који је потицао из једне од најстаријих и најугледнијих муслиманских породица са простора бивше Југославије. Омер-бег је, као и други пјесници Срби муслиманске вјероисповијести, сигурно био под снажним утиском „братске топлине“ коју је ширило Друштво „Свети Сава“ из Београда.

То друштво је свој рад заснивало на поруци: „У његовом колу може да ради сваки Србин, живио он на ма којем крају наше отаџбине, био он ма које вјере, ма које политичке исповијести“. Програмско начело Друштва „Свети Сава“ било је она чувена крилатица Вука Стефановића Караџића: „Брат је мио које вјере био“. Друштво „Свети Сава“ у Босни и Херцеговини дјеловало је преко свог Одбора за Босну и Херцеговину и Привременог одбора за школе, као и преко разгранате мреже свјих повјереника.

Српска интелигенција, као већ и бројни и афирмисани српски књижевни листови су „братски и раширених руку“ прихватили сарадњу и књижевне радове своје муслиманске браће. Та прва Омер-бегова пјесма је веома карактеристична патриотска пјесма објављена у мостарској „Зори“ под насловом „Српство”. У књизи „Прилози прошлости Старе Рашке” она је објављена у цјелини.

СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.
Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.
Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;
Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.
Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.
Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!

Зора, 1897, бр. 2

Збирка пјесама „Побратимство”, која је публикована у Београду 1900. године, изазвала је посебну буру. У тој збирци су осим Омер-бегових штампане и пјесме Османа А.Ђикића и С Авде Карабеговића Зворничког. Искрено родољубље младих муслиманских пјесника било је поздрављено и хваљено у српској штампи. У муслиманским листовима, који су били под строгом контролом режима Бењамина Калаја, ови пјесници су нападани због свог српског националног опредјељења и патриотизма. У оштрим и грубим нападима истицали су се листови „Бошњак“ и посебно „Бехар“. Оптуживали су ове младе пјеснике-патриоте за издају и вјероломство иако они никада нијесу напустили своју исламску вјероисповијест, а национално су и били Срби, што у њиховим породицама никада и није било заборављено.

Осман Ђикић

Завет Османа Ђикића

текст је дио фељтона “Салих Селимовић: Од исламизације до повратка коријенима“ урађеног према Селимовићевој двотомној књизи “Прилози прошлости старе Рашке“ који је за црногорски “Дан“

приредио Миладин Вељковић

Сродни чланци

Горанци, добри људи са Шар-планине
Срби муслиманске вероисповести у срцу Албаније певају химну Светом Сави
Како је измишљено бошњаштво
Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком
Муслимански књижевници-пјесници декларисани као Срби
Српство Меше Селимовића
Сјећања Меше Селимовића: О поријеклу породице Селимовић
Салих Селимовић: Ми муслимани смо већином Срби
Салих Селимовић: Пропадамо јер смо се одрекли предака

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.