Мислођин: Велико чудо мати Јустине

Манастир Светог Христифора, вековима зарастао у шикару, поново је светиња у Мислођину покрај Обреновца. Мати Јустина стигла је из Канаде, три и по године сакупљала папире, а за четири месеца сазидала цркву.

 Поново обновљени манастир Светог Христофера подигнут је на темељима ранохришћанске црквеПоново обновљени манастир Светог Христофера подигнут је на темељима ранохришћанске цркве

Бoг човека води ка циљу необичним путевима, а ако има вере ништа није немогуће, говори мати Јустина, игуманија и једина монахиња манастира Светог Христифора, задужбине краља Драгутина из 13. века, у Мислођину.

Она је пре четири године упућена из српског манастира у Канади да обнови светињу зараслу у трње и шикару на брегу изнад долине Колубаре, недалеко од Обреновца. Папире за обнову сакупљала је дуже од три и по године, а црква је уз помоћ ктитора стављена под кров за четири месеца.

– После бездушне кампање 1999. у којој су ширене лажи о Србима, било ми је тешко да живим у Америци – тихо прича мати Јустина, пре монаштва лекар специјалиста. – Тражила сам да ме пошаљу у неки манастир у Србији. Митрополит Амфилохије, администратор после смрти патријарха Павла, рекао ми је да идем у Мислођин, у задужбину светог краља Драгутина, манастир Светог Христифора. Кад сам рекла да нисам чула за тај манастир, климнуо је главом и рекао да треба да га обновим. Уплашила сам се, рекла му да у животу нисам ништа градила, да је то превелики подухват за мене. Митрополит је одговорио да имам благослов Мајке божје и да морам да идем у Мислођин.

Половином децембра 2010. по снегу и цичи зими монахиња је стигла у Београд. Чудно су је гледали док се батргала по сметовима ка брду Црквине над Мислођином, где су се налазили темељи древног храма из 13. века, које су шездестих година прошлог века истраживали археолози. После турске похаре у 17. веку то је било све што је остало од краљевске задужбине. Крај темеља старог манастира налазила се само започета зградица конака голих зидова и монахиња је морала да се врати у мали стан у граду.

– Дошла сам у Србију, била сам потпуно збуњена, без новца и икаквог искуства у грађевинрским пословима – сећа се мати Јустина. – Подигла сам своје заостале пензије да бих уредила конак колико-толико, да у њему може да се преживи. Коме год сам поменула обнову манастира, одговор је био исти – нема новца, ни пројектне документације, ни пута, а о струји и води да не говоримо.

Иако је ситуација изгледала безизлазно, монахиња није одустајала. Преселила се у конак и с првим лепим данима почела да уређује његову околину изненадивши уобичајене посетиоце Црквина.

– Ту су се сакупљали ловци, долазили су наркомани и дилери, тајни љубавници – сећа се мати Јустина. – Наркомани су ме питали где ће они сад да се дрогирају, а дилери су претили и дивљали су аутомобилима сваке ноћи, правили теревенке на светињи.

Прича о упорној монахињи се проширила и почели су да долазе први верници и на остацима краљевске задужбине после неколико векова су одржана прва богослужења.

– Једног дана су дошли комуналци и исекли шикару, а затим је направљен и асфалтни пут – каже мати Јустина. – Људи добре воље су помагали, али било је и оних других који су покушавали да зауставе обнову манстира. Један бирократа је пуну годину дана одлагао потписивање важне дозволе. Долазио је и играо се оловком над документом да би ме мучио. Почетком 2014. најзад сам сакупила све папире и пројекте, али новца за зидање цркве није било.

Добровољни прилози добијени од верника били су недовољни за подизања храма, а најављене веће донације отказане су због катастрофалних поплава у мају.

– Људима који су хтели да приложе цркви саветовала сам да прво помажу ближње који су у невољи – каже мати Јустина. – Већ сам се помирила да ће обнова цркве морати да сачека нека друга времена, кад ме је телефоном позвала непозната жена и рекла да је уплатила суму с којом смо могли да почнемо грађевинске радове на цркви.

Игуманија каже да је затим дошло до неочекиваних проблема са извођачима радова који су непрекидно одлагали долазак.

– Већ смо ушли у зиму и нисам веровала ће бити ишта урађено, а онда су се 12. новембра неочекивано појавиле грађевинске машине и радници – сећа се мати Јустина. – Питала сам их да ли знају који је празник, а они су слегли раменима. Рекла сам им да је њихов долазак Божји знак, јер тог дана светкујемо Светог краља Драгутина, у монаштву Теоктиста, чију задужбину треба да обновимо.

Радници су прионули на посао, а онда је багер наишао на људске кости. Огромна кашика није оштетила ниједан од осам скелета жутих као восак, највероватније мученика монаха који су страдали у турским уништавањима манастира.

– Те мошти су сада у крипти која штити темеље старог храма над којим је надзидан нови, који ускоро отвара врата верницима – каже мати Јустина. – Тек кад је црква стављена под кров појавила се тајанствена доброчинитељка и објаснила зашто је давала толико прилога. Кад је била на ходочашћу у Светој земљи, желела је да дарује једну од тамошњих светиња, кад јој је пришао непознати старац и упитао је зашто не помогне манастир Светог Христифора у свом родном месту. Жена је била затечена и рекла да не зна ни за какву светињу у Мислођину, али га је послушала. Кад се вратила чула је за мене и манастир и постала највећи ктитор, али није желела да ико зна за то.

ПОВРАТАК КРАЉЕВЕ ЦРКВЕ

Манастир Светог Христифора је једна од три задужбине које је краљ Драгутин подигао у између престонице Београда и резиденције у Дебрцу, каже мати Јустина. – Археолошка истраживња открила су да је црква била подигнута на темељима римске базилике. Турци су први пут уништили манастир после Косовског боја, али га је деспот Стефан обновио. После турске похаре у 17. веку, светиња је запустела до нашег времена. Прича о обнови манастира се брзо шири и Срби са свих страна долазе да виде светињу.

ХРИСТОВ СКЕЛЕЏИЈА

Свети Христифор је симбол и заштитник скелеџија, а недалеко до Мислођина налазила се још од времена краља Драгутина скела која је централну Србију повезивала са Сремом.

Хришћанско предање о Светом Христифору наводи да је био дивовског раста и да му је право име било Репровус, на латинском значи Проклетник. Лутао је по свету желећи да упозна Христа, а по савету једног духовника преносио је људе преко дивље реке да би спознао веру. Једног дана се појавио дечак и замолио дива да га пренесе преко бујице. Овај се једва с малишаном на леђима добатргао до друге обале. Упитао је: „Какво је то чудо с тобом, дете? Било ми је као да сам цео свет носио на себи!“ Као одговор зачуо је: „Ја сам Христос, Спаситељ света! Онај који је на себе узео сву тежину греха. Данас си ти на својим плећима носио оно најтеже на свету. Због тога ћеш се од данас звати Христифор, онај који носи самог Христа.“

аутор: Борис Субашић

извор: novosti.rs

You may also like...

1 Response

  1. 22. августа 2016.

    […] Мислођин: Велико чудо мати Јустине […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: