Како je изгледао живот наших предака пре 1.500 година

Када се у нашем народу говори о повратку коренима обично се мисли на период када су Црква и аристократија играли кључну улогу у друштву; национална носталгија резервисана је за период под Немањићима, када смо имали своје драгоцено царство, иако франачке карте из деветог века показују да смо само пар векова раније имали много већу државу, под династијом Властимировића, који су данас махом заборављени (иако постоји могућност да су и сами Немањићи тек млађа грана те лозе).

Заклетва омладине испод словенске липе, слика Алфонса Мухе. Фото: Wikipedia/Alfons Mucha

Редак је човек који носталгично гледа на период наше историје који је постојао пре примања хришћанства, и непосредно након, када је веровање у древне богове још увек било живо и снажно. Зато, хајде завиримо у то прастаро доба и да видимо како су наши преци живели пре више од хиљаду и петсто година.

Словени у својој прапостојбини, слика Алфонса Мухе. Фото:Wikipedia/Alfons Mucha

Наше рано словенско друштво је било егалитарно, било је заједница једнаких људи и базирано на породичним клановима. Владала је демократија словенског типа. Нико није држао сталну власт, иако су се храбри и одважни поглавари уздизали током времена кризе и конфликта. Они су падали са власти када су се ствари враћале у нормалу.

Градови на истоку Европе, попут Новгорода, најбоље сведоче о томе. Народ је бирао кнезове, а ако не би могао да се договори око избора или око другог нечег битног, онда су се странке тукле па ко победи доноси победу и ставу који заступа.

Садко у подводном царству, од Иље Репина. Фото:Wikipedia/Google Art Projekt

Наши су преци живели у насеобинама величине између пола хектара до највише два, и често су биле привремене, док се земљиште не би истрошило. Често су се налазиле на обалама река. Куће су махом биле земунице, до пола укопане у земљу. Имале су правоугаону основу и од четири до двадесет метара квадратних пода, довољно за једну породицу, односно обитељ. У једном углу увек је било огњиште, где је горела ватра предака.

Једно насеље је обично имало од педесет до седамдесет житеља, а имало је сасвим посебну структуру, са једним централним тргом који је служио као комунални простор на коме су се вршиле друштвене активности, верски обреди и друге церемоније. Насеља су такође била поларизована, па су економске зоне биле одвојене од стамбених. Док су Западни Словени касније развили облике утврђења, ми нисмо никада и наставили смо да живимо у отвореним селима.

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Места у којима су живели наши преци нису била униформно дистрибуирана, већ груписана у блокове између којих су били празни простори. Блокови су настајали ширењем првобитних насеобина, и обично су имали породичне и клановске везе; неколико насеобина чинило је једну жупу у којој је живело братство, а више жупа формирало је племе.

Свака жупа имала је свог жупана, који је биран од стране слободних људи, а свако племе изабраног кнеза. Готово да смо живели у једном прото-анархистичком друштвеном уређењу, без снажне централне власти већ са мноштвом мањих независних комуна. Касније је жупан постала наследна титула, а постојала је у Срба све до краја средњег века.

Жабља царевићка, од Васнецова. Фото: flickr/Виктор М. Васнецов

Много се полагало на гостопримљивост. Велики непријатељ паганских Балтичких Словена, хришћански свештеник Хелмонд, и у 12. веку пише: “Научио сам из искуства нешто што сам раније био чуо од других, а то је да нема народа који се више издваја у погледу гостољубивости од Словена. Да би забавили госте, они су сви за то једнодушно стрпљиви и орни, тако да уопште није потребно да било ко затражи гостопримство. До чега год да дођу узгојем стоке, риболовом или ловом, они то са најискренијом великодушношћу дају сматрајући најизадашнијег човека најмужевнијим.

Жеља за овим показивањем подстиче многе од њих на пљачку и крађу. У сваком случају, ови пороци су оно што може да им се опрости јер су прекривени огртачем гостољубивости. Према словенском закону, оно што украдеш ноћу, мораћеш сутра да поделиш са својим гостима. Али уколико је ико – а то је врло ретко – ухваћен како ускраћује гостопримство, њему се, по закону, може спалити кућа и власништво. Они се сви, исто тако, куну и изјављују да је онај који се плаши да да странцу хлеба достојан срамоте, грешан и заслужује да га се сви гадe“.

Словенски жреци врше обред својим боговима. Фото: Wikipedia/public domain

Он такође пише: „Иако мржња према хришћанском имену и огњило сујеверја пребива са више жестине међу Ранима него међу осталим Словенима, они се одликују многим природним даровима. Код њих влада гостопримство у изобиљу и они показују дужно поштовање према својим родитељима. Код њих се не може наћи особа којој било шта треба или просјак у било које време.

Чим немоћ или године учине било кога од њих слабим или оронулим, њега узима његов наследник и брине о њему са крајњом нежношћу. Обзир према гостопримству и поштовање према родитељима стоје као врховне врлине међу Словенима”.

Битка Словена и Скита. Фото:Wikipedia/art.1september.ru

У времену у коме причамо ратоборни су се Словени организовали у војничке дружине од око 200 ратника. Оне су брзе упадале у непријатељска подручја, и након обављеног посла се брзо и повлачила. Словени су такође били љубитељи герилске тактике и заседа, и често су нападали с бока. Носили су кратка копља и мале штитове, али не и оклоп. Били су чувени коњаници.

Наши су преци махом спаљивали мртве, а ломача се видела као начин да се душа ослободи из тела брзим, видљивим и јавним путем. Легендарни арапски писац Ал-Масуди, који је пропутовао цео свет у 10. веку, о Србима каже: “Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре кнез или жупан, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса…”

Стари Руси на Дњепру. Фото:Wikipedia/Стари Руси на Дњепру

Веровали смо у много богова, који су зрачили својом топлотом и природношћу, баш као и живот који смо тада водили. Храстови су нам били храмови, гајеви и лугови светилишта у којима смо вршили обреде, поштовали смо живот у свим бићима, осећали смо и поштовали природу на начин који је данас незамислив. Дисали смо ваздух на Земљи пуним плућима, и волели смо Земљу која нам је давала све што се пожелети може: она је била наша Мати Земља, богиња над богињама.

Баба Јага. Фото:Wikipedia/Ivan Yakovlevich Bilibin

Наша религија о којој је Десанка Максимовић и песме писала, била је анимистичка, антропоморфна и инспирисана животном силом природе која је свуда око нас. Стварали смо култове речних извора, дрвећа и стена, поштујући богове и духове који су обитавали у њима.

Веровали смо и у демоне, односно злодухе, дивове. Сва ова бића могла су бити или самостална или духови мртвих, заштитници наших домова, прагова, огњишта и природе. Шумски духови су били изузетно поштовани, а свима смо приносили дарове и жртве. Поменимо Баба Рогу, Баба Јагу, Водана и њима слична створења.

Наша стара вера је због тога била дуалистичка, односно, познавала је концепт добра и зла. Иако смо веровали у живот после смрти, нисмо веровали у пакао, већ само у рај.

Наш врховни бог је био давалац богатства (Бог – од ведског: Бага) а не громовник као код других Индоевропљана. По овоме смо идентични Старим Иранцима. Сармати и Скити, који су владали словенском масом, и од којих вероватно потичу и сами Срби и Хрвати, донели су са собом много штошта.

Бискуп Абсалон уништава храм бога Световида у Аркони, на острву Рујну, на Видовдан 1168. године. Фото: Wikipedia/hopegallery

У великим центрима имали смо и храмове, а свуда смо имали статуе богова и свештенство које смо звали жрецима; имали смо и пуно чаробњака, а неки сматрају да смо имали чак и писмо. Нажалост, све трагове те наше културе уништили су хришћански просветитељи.

Слављење Световида на острву Рујну, слика Алфонса Мухе. Фото: Wikipedia

За крај, поменућемо неке од наших древних богова, јер је ово питање око којих постоји највише спорења. Или Род или Сварог су били врховни; овај први је вероватно био бог отац свега, творац живота, онај који је све родио, по концепту сличан хинду Брахману; овај потоњи је био небеско божанство, бог ватре и ковача, те отац Дајбога, бога Сунца. Сварожић је или још неки син Сварогов или он сам, у деминутиву.

Жар-птица, Фото: Wikipedia/public domain

Перун је био громовник који је тутњао небом изнад наших глава, бацао муње и громове, и доносио олују; његови симболи су били ватра, храст, орао, секира, перуника.

У Перуновом храму у Кијеву писало је: “Ако устрелиш орла, устрелио си себе”.

Српски крст са четири оцила је његов симбол (симбол који је преживео културни геноцид покршавања готово је идентичан симболу громовника који можемо да видимо на Зевсовим одорама у античкој Грчкој; тај Зевсов симбол је идентичан српском крсту), као и двоглави орао који можда има везе и са другим индо-европским божанствима.

Апотеоза словенске историје, слика Алфонса Мухе Фото: Wikipedia

Велес је био бог подземног света, јесени, вода, земље, пашњака, пастира, сточара, змија, вукова, медицине и магије; од њега долази појам Влах. Световид је био бог рата, плодности и обиља, а Триглав тројно божанство у коме су стопљени Сварог, Перун и Дајбог.

Јарило је био бог вегетације и пролећа, а његова сестра и жена Морана богиња зиме и смрти. Весна је такође била пролећно божанство. Зорица и Даница су исто били поштовани, прва као јутарње божанство и сунчева сестра, друга као Венера.

Поред ових богова имали смо и читав низ других, што глобалних што локалних, што духова, што дивова, које смо славили, које смо поштовали и којима смо се молили. Слично као што сада имамо хришћанског бога, његовог сина, Светог Духа, Богородицу, и читав низ светаца.

Извор: telegraf

You may also like...

2 Responses

  1. Урбана Герила каже:

    Штета што многи који искрено желе да дођу у додир са исконом наилазе на овако збрда-здола скрпљене исечке из онога што се зна о Словенима (Србима, или које год од имена кроз историју да су нам давали). Пре свега, вера наших старих јесте била многобожачка, али се изнад свих уздизао један бог, рецимо као неко сећање на време кад су са Једним Богом општили лицем у лице. Стереотип о ,,геноцидном наметању Хришћанства” се провлачи зачињен причом о наметању латинско-немачке превласти, а притом се заборавља да су источни и јужни Словени прихватили Хришћанство својом вољом и на исто тако природан начин, насупрот претпоставци која се сугерише, а о томе да су се одвојили од сопственог духа и везе са природом.
    У ствари, природан прелаз у веру Христову православну је био пре испуњење и уобличење српског духа у пуноти Истине, при чему није ништа уништено. Срби су сачували свој однос према заједници, природи, своје бајке и митологију (али као митологију, а не религију), свој народни израз и дух. Све је почело да се разлаже кад су почели да некритички усвајају туђинску исквареност под видом ,,културе”, и да своју једноставност одбаце стидећи се ,,заосталости”. Наравно, необразовање и нечување предања и образовања је учинило своје.

  1. 31. августа 2016.

    […] Како je изгледао живот наших предака пре 1.500 година […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: