Јован Дучић – Сину тисућљетне културе

Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

ПРОГОЊЕН ЗБОГ ПАТРИОТИЗМА

Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.

Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запошљен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.

Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.

У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

О ХРВАТИМА

Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.

Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.

Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.

ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Утакмица Србија-Хрватска 2013. – „Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно, Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.“

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“

„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Верујем у Бога и Српство

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Поштанска марка Р. Српске

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“

Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.

Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.

 

Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.

ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА

Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!

То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.

Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.

КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?

Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.

У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.

„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“

Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.

Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.

СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР

Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.

Целу књигу „Верујем у Бога и српство“ можете преузети овде

извори: Јован Дучић – Верујем у Бога и српство, Пројекат „Растко“ – Истина о ЈугославизмуВикипедија, Новинар.де, Телеграф, Владислав Б. Сотировић

1 Response

Оставите одговор