Дубровачка књижевност је српска

Сви дубровачки писци осећали су се Србима, а највећи међу њима Иво Гундулић је у „Осману“ од 11 000 стихова већину посветио Србима у Србији, Македонији, Херцеговини и Босни.

Данас, већина Срба зазире и од саме претпоставке да би припадници славне дубровачке властеле могли бити Срби и од тога да је Дубровачка Република била једна од српских средњовековних држава. Због тога је лако хрватској држави да својата целокупну баштину и Дубровника и Дубровачке Републике. Тиме је, из српске књижевне круне, украден највреднији драгуљ. Да би био враћен, српске просветне и културне установе морале би да отворе међународну расправу о томе. Доказа за крађу српских интелектуалних добара Дубровника има на претек.

Да не говоримо о српству у средњем веку, јер оно, тада, није било начето хрватском индоктринацијом. Осврнућемо се само на српство Дубровника у 19. и у првим деценијама 20. века. Било је и те како неговано. Тад су, под српским именом, цветале привредне, друштвене, просветне и културне организације у Дубровнику и околини.

1874. се у Дубровнику оснивају: Певачко друштво „Слога“, Дубровачко радничко друштво, Дубровачки глазбени збор, а 1887. и Задруга Српкиња Дубровкиња. Затим, следе: Српска дубровачка академска омладина – 1900, Српска зора“ – 1901, Гимнастичко – соколско друштво „Душан Силни“ – 1907. и Матица српска – 1909. Ћирилична издања књига и новина, издавана су у штампаријама Претнера и Мате Грацића.

Један од најугледнијих новчаних завода у Далмацији, била је Српска штедионица у Дубровнику, а важан допринос привредном развоју Дубровника долазио је из Савеза српских земљорадничких задруга. Најпознатије српске новине у Дубровнику биле су „Дубровник“. Овај српски лист пратио је, редовно, активности свих српских друштава и установа. Посебно је, сваке године, приказивао светосавске прославе.

Dzivo_Ivan_Gundulic_(1588-1638)Џиво Гундулић написао је најлепше српске стихове о слободи „дару ком сва блага вишњи Бог нам дао“

Градић Цавтат, недалеко од Дубровника, није заостајао у неговању српских културних и просветних установа. Цавтаћани су основали српско музичко друштво „Захумље“. Срби Цавтата су 1904. покренули борбу против хрватских праваша, предлажући да се овој странци супротставе, заједно, Срби и Хрвати. Цавтат је српској, касније, и југословенској култури дао: Валтазара Богишића, Луку Зореа, Људевита Вуличевића, Влаха Буковца, Франу Супила и друге. Без обзира на то што је већина Дубровчана била католичке вероисповести, нико од њих није доводио у сумњу своју припадност српском народу.

Најславнији Дубровчани су остављали писмене трагове о својој народности, посебно у књижевним делима. Тако је члан једне од најугледнијих дубровачких породица Лука П. Примојевић, 1514. молећи Сенат да му дозволи отварање штампарије, обавештавао да ће у њој штампати српском азбуком, онаквом какву употребљавају српски калуђери и онаквом каквом се штампају књиге у штампарији Црнојевића.

Хрватска, „врло далека земља“

Мавро Орбин пише о Војводству Светог Саве у Босни, а за Хрватску каже да је „врло далека земља“, посвећујући јој само десетак редова. Иво (Џиво) Гундулић, поред неколико стихова посвећених Хрватској, у „Осману“ све остале, а има их 11 000, посвећује Србима у Србији, Македонији, Херцеговини и Босни.

Дубровачки посланик у Паризу Антун Сорго-Соркочевић (1775 – 1841) штампао је у Паризу брошуру: „Постанак и пропаст Републике Дубровачке“, у којој је предложио да се уједине, у једну државу, Дубровник, Бока Которска, Црна Гора и Србија. Брошура је била забрањена у Аустрији.

Песник Дубровника Медо Пуцић рекао је да је „Српска вила надахњивала дубровачке пјеснике“, а сам је написао песму „Српској земљи старој“ – 1848. У то време је и Георгије Николајевић јавно рекао да Дубровчани говоре „српским, херцеговачким наречјем“.

Песник слободе и лепоте

Великом песнику Дубровника Џиву Гундулићу, споменик је подигнут 1892, на предлог Српске дубровачке омладине од 1880. Опћинско вијеће града је предлог усвојило и одлучило да организује одбор за прославу 300. годишњице песниковог рођења. У Одбор су ушли Срби католици и изразите присталице Југославије: Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво Казанчић, Мато Водопић и Луко Зоре. Одбор је, 15. августа 1892, упутио писмо следеће садржине Јовану Ристићу, намеснику краља Александра Обреновића:

„Нама Србима понос испуњава груди, кад год поменемо наш стари и толиком славом овенчани Дубровник. Некада беше овај наш град први међу нашим градовима: и просветом и трговином и политиком и богатством, али највише својим песништвом. И много већи народи нису, у оно време, имали града који би се мерио с Дубровником. Он не само себи, свом народу, него свету – даде неколико величина научничких. Али све то није пронело толико славу његову, као што га уздигнуше синови његови, познати у нашој књижевности по имену: дубровачки песници.

spomenikСпоменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

Читаво коло песника даде нам тај наш прослављени град; њихова имена светле светлошћу јарком, која се не тули и која се неће угасити, док је у животу и једнога Србина. Прва звезда на овом светлом небу јесте Гундулић, који угледа света пре триста година, и чију тристогодишњицу свечано прослависмо и ми у Београду, при крају 1887.

Рођен од Србина властелина, однегован у слободи и богатству, Гундулић се посвети науци. Из младачке душе његове почеше се одлегати песма у стиховима, најсавршенијим оног времена. Његов песнички рад беше обилат, али се издвајаху најзнатнија и најславнија два дела: „Дубравка“ и „Осман“. У првом слави слободу свог милог Дубровника; у „Осману“ пева победну песму крста над полумесецом и прориче бољу будућност свом српском народу.“

Како је то увек бивало, на ову српску прославу стигао је аустријски цензор, који је, из свечаних говора, избацивао све оно што је говорило о српству Дубровчана и српским династијама. Аустријском цензору помагали су чланови хрватске Партије права, претходници идеологије усташа из Другог светског рата. Они су ометали прославу.

Паљење српских застава

Сусрет представника Расена са Слободаном Јарчевићем приликом мећународна научна конференцији „Ка изворишту културе и науке“ 2012. године

Обрачун са српством у Дубровнику, уз прогоне Срба Дубровчана, почео је после атентата припадника покрета „Младе Босне“ на престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда, у Сарајеву 1914. године. Десила се „Кристална ноћ“ у Дубровнику, пре оне у Немачкој и после загребачког јуриша на Србе и њихову имовину 1902. године. Срби у Дубровнику били су у животној опасности. Хрватски јуришници, на челу са Никшом Свилокосим, уништавали су све што је било српско у Дубровнику: школе, новине, друштва, станове, привредне објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе. У просторијама „Душана Силног“, поломили су целокупни намештај.

Два дана касније, 16. јула 1914, ухапшен је песник Иво Војновић, писац драме „Смрт мајке Југовића“. Отеран је у Шибеник и тамо затворен са Србином Онисимом Поповићем. Поповић је у Шибенику обешен. За несрећу, две деценије касније, 1941, хрватски војници ће рашчеречити Онисимовог сина Мију. Иво Војновић је умро у Београду 1929. године и испраћен је у Дубровник, као цењени српски кнез.

Један од последњих дубровачких госпара Луко Бонић Боно умро је 14. фебруара 1940. у Дубровнику. Сахрањен је на Лападу, поред браће Пуцића. Српска грађанска музика Дубровника одсвирала је: „Хеј, трубачу с бојне Дрине“. Венац Српског културног клуба из Београда, носио је Србин Дубровчанин Рафо Марић.

Српска дубровачка грађанска музика утемељена 1878.

И тако, сем српског народа, нема ниједног другог који би се одрицао културног блага својих предака. Но, ни Срби то више неће чинити; њихове будуће генерације. Било би сулудо да се одричу таквог културног блага, каквог су Дубровчани подарили своме роду.

Никша Гради

ДУБРОВНИК

путнику који му доходи у посјете

Славног града из улице старе
Из далека, путниче, кад дође,
Немој пазит на данашње кваре,
Мисли само на сјај који прође.

Пук му јадан, све душманске даре,
Попут хљеба спасоносног глође,
А не види да душмани шаре
Да га свака срећа мимоиђе.

Гробље пусто, он ти каже сада
Вељих људи, и поштене сузе
Малог броја при опћему сраму.

Ал се сјети да се мачеш храму
Где мах, за час, лудило преузе
А кроз сузе да продире нада

(када је 29. јула 1893. отваран споменик Гундулићу у Дубровнику – венац цвећа из свих словенских крајева послао је краљ Александар Обреновић – хрватски праваши, предвођени Франком, желели су да искористе ту прославу, па је Франко чак и одржао говор у коме је рекао како је дошао да заузме Дубровник.
Запаљена руља праваши, претходница усташа, парадирала је дубровачким улицама, дерући се: „Србе на штрик!“, али, како је Срба дошло у огромном броју, франковци нису успели да заузму Дубровник, а улични рат избегнут је захваљујући томе што српске делегације нису одговориле на проусташке провокације. Том приликом спеван је овај сонет, објављен у српском листу „Дубровник“)

аутор: Слободан Јарчевић

извор: Српско наслеђе бр. 3, март 1998.

You may also like...

1 Response

  1. 8. августа 2016.

    […] Дубровачка књижевност је српска […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: