На данашњи дан 1914. године Аустро-Угарска упутила ултиматум Србији

На данашњи дан 1914. године Аустро-Угарска је упутила ултиматум Србији, захтевајући одговор у року од 48 часова, окрививши је за атентат у којем је 28. јуна 1914. у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник Франц Фердинанд.

Услови ултиматума били су понижавајући и унапред се рачунало да их Србија као суверена држава неће прихватити. Уз подршку Немачке, Беч је одлучио да Србију војно казни, највише због јачања њеног ауторитета у јужнословенским деловима Аустро-Угарске. У ноти је затражено објављивање изјаве у којој се индиректно признаје кривица за атентат, уклањање свих официра противника Аустро-Угарске и дозвола српске владе да аустроугарска полиција води истрагу на територији Србије. Српска влада је формулисала одговор који је, чак и према суду немачке дипломатије, био ремек дело. Имајући у виду крајњу исцрпљеност балканским ратовима, српска влада је прихватила све захтеве, осим да аустроугарски органи воде истрагу у Србији. Аустро-Угарска је то искористила да 28. јула 1914. Србији објави рат, започевши тако Први светски рат.

Месец дана након Сарајевског атентата, 23. јула 1914. Аустро-угарска монархја је поставила српској влади ултиматум који је британски министар иностраних послова, сер Едвард Греј, окарактерисао као „најтежи икада упућен једној држави од стране друге“.

Скоро месец дана од атентата, аустро-угарски посланик у Београду, барон Гизл од Гислингена, предао је Лази Пачу-у, заступнику министра иностраних дела Србије, ултиматум који је директно пребацио одговорност за атентат на Србију и поставио влади веома дрске захтеве чије би испуњење обесмислило суверенитет Краљевине Србије.

Аустро-Угарска је ултиматумом од 23. јула 1914. затражила од Србије следеће:

Да спречи издавање публикација која подстичу мржњу и непријатељство према Аустро-Угарској.

Да моментално распусти организацију Народна одбрана, и да исто постпупи и са другим оргнизацијама које учествују у пропаганди против Аустро-Угарске.

Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустро-Угарске.

Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустро-Угарске, а имена тих официра доставила би власт Аустро-Угарске.

Да прихвати учешће аустро-угарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустро-Угарске на територији Србије.

Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустро-угарских органа.

Да моментално ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустро-Угарска.

Да ефикасним мерама спречи нелегални пренос оружја и експлозива преко границе.

Да упути Аустро-Угарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству, који су изразили непријатељство према Аустро-Угарској.

Да без одлагања обавести Аустро-Угарску о испуњавању ових обавеза.

Најспорнији захтев Монархије, под бројем 6, подразумевао је да Србија погази свој закон о судском поступку у кривичним делима тако што би препустила аустро-угарским органима власти “угушивање превратничког покрета против триторијалног интегритета Аустроугарске монархије”.

Телеграм Аустроугарске Србији након одговора на ултиматум .“Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја, ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у стању рата са Србијом.

Достојанствен одговор српске владе на јулски ултиматум

Два дана је имала српска краљевска влада да одговори на тешки јулски ултиматум Аустро-Угарске 1915. године. Одговор је предао лично председник владе, Никола Пашић. Само што се вратио у уред, стигло је и писмо барона Гизла о прекидању дипломатских односа између две државе.

Одговор српске краљевске владе на аустро-угарски ултиматумнаписали су Стојан Протић и председник владе Никола Пашић, који га је лично уручио барону Гизлу. Одговор је окарактерисан као крајње попустљив али и достојанствен јер српска краљевска влада није прихватила учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустро-Угарске на територији Србије, али је ипак понудила арбитражу суда у Хагу или комисије великих сила за решење спорног захтева у тачки 6.

Међутим, Монархија није мислила тако, као ни барон Гизл, коме је требало нешто мање од сат времена да закључи да Србија није дала повољан одговор и са целим посланством демонстративно напусти Београд и пређе у Земун.

У одговору који је разљуито барона Гизла и који је повукао окидач Првог светског рата, стајало је:

Краљевска српска влада се обавезује у првом редовном сазиву Народне скупштине унети одредбу у закон о штампи којом се најстроже казни изазивање мржње и презрење Монархије, као и сваки натпис коме је општа тежња управљена против територијалног интегритета Аустро-Угарске. Она прима на се да приликом измена уставних, које су блиске, изведе измену и члана 22. Устава тако, да се горепоменуте публикације могу и конфисковати што сад не може бити по категоричној одредби члана 22. Устава.

Народна библиотека Србије представља јавности текст Аустроугарског ултиматума Краљевини Србији објављен12. јула 1914, по старом календару

Српска влада нема никаквих доказа, нити јој такве пружа нота царске и краљевске владе, да су „Народна одбрана“ и друга слична друштва учинили досад ма какво кривично дело ове врсте у лицу кога од својих чланова. Па и ако то не постоји, ипак ће краљевска српска влада изићи на сусрет захтеву царске и краљевске владе и распустиће друштво „Народну одбрану“ и свако друго које би радило против Аустро-Угарске.

Српска краљевска влада прима на себе да уклони одмах из јавне наставе све што служи или би могло послужити стварању пропаганде против Аустро-Угарске, а кад јој царска и краљевска влада пружи факта и доказа за то.

Српска краљевска влада пристаје исто тако уклонити из војске и администрације оне официре и чиновнике, за које би српска истрага показала да су криви за дела која иду продив интегритета територије Аустро-Угарске монархије и очекује да јој царска и краљевска влада саопши накнадно имена и радње или дела тих официра и чиновника ради даљег поступка.

Српска краљевска влада мора признати да јој није јасан сав значај и домашај захтева царске и краљевске владе да се Србија обавеже примити на својој територији сарадњу органа царске и краљевске владе, али изјављује да ће примити сарадњу која би одговарала међународном праву и кривичном судском поступку као и добрим суседским односима.

Телеграм у којем Аустроугарска обавештава председника Владе Николу Пашића да Србији објављује рат

Српска краљевска влада, разуме се по себи, сматра за своју дужност отворити истрагу противу свих оних који су или који би били евентуално умешани у злочин од 15. јуна а налазили би се на територији Краљевине Србије. Што се тиче учешћа у тој истрази, органа аустро-угарских власти, које би царска и краљевска влада за то делегирала, српска краљевска влада не може примити њихово учешће, јер би се тиме погазио устав и закон о поступку судском у кривичним делима. Међутим, у конкретним случајевима могли би се органи Аустро-Угарске упознати са резултатима дотичне истраге.

Српска краљевска влада је одмах, још исте вечери, притворила мајора Воју Танкосића, а за Миланом Цигановићем, који је аустро-угарски поданик и до 15. јуна је био званичник (аспирант) Железничке дирекције, наређена је потера, јер се он до сада није могао пронаћи. Моли се царска и краљевска влада да изволи уобичајеним путем саопштити што пре остале сумње досадашњом истрагом у Сарајеву, ради даљег поступка.

„Аустрија је изабрала рат“ – Вашингтом тајмс

Српска краљевска влада појачаће и прошириће предузете мере да се спречи недопуштени пренос оружја и експлозива преко границе. По себи се разуме да ће одмах наредити истрагу и строго казнити пограничне чиновнике на линији Шабац-Лозница, што су се огрешили о своју дужност и пропустили кривце Сарајевског злочина.

Српска краљевска влада ће радо дати објашњења односно изјава које су њени чиновници у земљи и на страни после атентата чинили у интервјуима који су, по тврђењу царске и краљевске владе, били непријатељски према Монархији, чим јој царска и краљевска влада укаже на дотично место тих изјава и чим се утврди да су употребљени изрази заиста изрази дотичних чиновника – о чему ће се она сама старати да прибави доказе и уверење.

Што се тиче извршења мера, које се у горњим тачкама помињу, уколико то овом нотом није учињено, српска краљевска влада ће одмах извештавати царску и краљевску владу, чим се која мера нареди и изврши.

Након реакције барона Гизла на одговор, истог дана (25. јула) уследио је Манифест српске владе којим се народ упознаје са ситуацијом и могућношћу рата. А рат је сасвим извесно куцао на врата Краљевине Србије али и готово целог света. Већ следеће вечери пали су први плутони на Београд.

Извор: Serb.rs

You may also like...

1 Response

Оставите одговор

%d bloggers like this: