Манастир Копорин, задужбина Деспота Стефана Лазаревића

На само шест километара од Велике Плане, ушушкан у котлини и окружен шумом, налази се светиња од изузетног значаја за историју српског народа – манастир Копорин.

Посвећен је Светом Стефану, а задужбина је Деспота Стефана Лазаревића, сина Светог Кнеза Лазара, косовског мученика. Храм манастира посвећен је Светом архиђакону и првомученику Стефану, изграђен је у последњој деценији XIV, а осликан у првим годинама XV века. Манастир је у Бечком рату (1683-1699) запустео и остао без братства. Обновљен је у последњој четвртини 19. века, али тек у 20. веку он светли пуном снагом.

Велика обнова Браничевске епархије у другој половини 20. века почиње са епископом Хризостомом, који је на трон епископа браничевских устоличен 1952. године. Великим пожртвовањем и мисионарском делатношћу (између осталог, био је дугогодишњи уредник својевремено многочитаног Православног мисионара), владика Хризостом увећава монаштво и обнавља манастире.

Када је манастир Копорин у питању, већ 1953. године цело копоринско братство владика Хризостом премешта у манастир Тумане, а у копорински манастир доводи младе и образоване монахе. Један од најбитнијих догађаја за новију судбину манастира била је владикина одлука о претварању Копорина у женски манастир. Године 1958. у Копорин долазе девет монахиња из манастира Ћелије код Ваљева. За настојатељицу је постављена Сара (Ђукетић). О њој се данас у народу много прича, али је, чини се, мало написано. Под њеном управом, а касније и мати Серафиме, друге игуманије, и данашње мати Агније, манастир Копорин доживљава своју ренесансу: нов конак је направљен 1962, трпезарија 1966, зграда адаптирана у коначиште за народ 1969, главни конак 1977, дозидан анекс трпезарији 1988, „Прокин конак“ 1997…

И све то је много и битно, али један догађај се посебно издваја. Наиме, приликом замене подних плоча у храму у току 1977. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан Деспот Стефан, пронађене су мошти које су биле на дну гробнице. Протојереј др Радомир Милошевић, у књизи „Манастир Копорин 1402-2002″, наводи: „Помисливши да се ради о моштима Деспота Стефана, монахиње су кости опрале у вину и уљу, а затим их положиле у дрвени ковчег који је епископ Хризостом унео у капелу главног храма и поставио на свети престо… Према нађеним моштима испољена је извесна резерва и у Цркви и ван ње. То је природно, јер Српској цркви у целини или било ком њеном делу, није стало да по сваку цену има Деспотове мошти, већ само да их има ако су Деспотове.“ После детаљног антрополошког и палеопатолошког прегледа, који је извршио наш познати антрополог из Лондана Србољуб Живановић, закључено је да се ради о моштима Светог Деспота Стефана. Свечани пренос моштију обављен је октобра 1989. године. Неколико месеци пре тога, на Видовдан, о 600-годишњици Косовске битке, обављен је свечани пренос моштију Светог Кнеза Лазара у манастир Раваницу. Син следи свога оца. Опет.

Сан Деспота Стефана

Која је тајна Светог Деспота Стефана? Која је тајна личног и националног успеха човека који је у врло тешким временима уздизао свој народ и у државном, војном и књижевном погледу? Шта је то он носио у себи и шта га је толико одвајало од других људи?

Замишљени пред тајном тог човека, схватамо да је он живео један сан. Али то није било какав сан. Његов сан није несвесна и ирационална појава људског бића. Његов сан је био дубоко свесна и емоционално-рационална жеља и чежња сина за оцем.

Какав је то сан? Сања Деспот како се налази поред свога оца, обучен у витешки оклоп са часним крстом на грудима. Сања свога оца, себе и све друге српске витезове како присуствују Светој Литургији, како одјекују косовска звона и како се причешћују Телом и Крвљу Христовим. Сања на делу потврђено очево и народно заветно опредељење. Када се Литургија у цркви заврши, Деспот, заједно са оцем и другима, узима мач и копље у руке и одлази на бојно поље. Сања и као да чује ону злокобну тишину која настаје пре судара две силне војске, тишина која завлада читавом косовском и српском земљом неколико тренутака пре неголи ће читаво поље косовско бити до неба оглашено звекетом витешких оклопа, топотом коњских копита, звонким и потмулим ударцима мача о мач и мача о људско тело.

Кроз сан Деспот осећа саборни дух и у трену постаје свестан свевремене енергије и вредности свога народа. Стефан подиже мач и са својим добрим и верним народом креће да сече непријатеља бранећи слободу која нема цену, и крст који носи на грудима.

Тај не било какав сан, Деспот је сањао сваки дан. И када се борио на страни туђина у ратовима који нису били његови, он је био са својим оцем и бранио је своју Србију. И кад је писао, и кад је по европским дворовима шетао и својом физичком и духовном лепотом пленио све око себе, он у себи није чуо похвале и дивљења, већ косовска звона и звекет витешких панцира; он је имао прилике да види лепоту европских принцеза и богатство европских дворова, али је знао да је то пролазно а да је одлучан поглед његовог оца, препун светлости и непрегледних дубина, вечан и далеко лепши.

И само човек који је живео најчистију и најдубљу љубав, а то је она љубав која човека чини спремним да се жртвује за своје ближње, она љубав која се не надима и која својим одјеком плени као кимвал када звечи, само такав човек је могао да напише Слово љубве и да остави запис на мраморном стубу на Косову.

 

Аутор: Бранимир Нешић,православље.спц

2 Responses

Оставите одговор