Јово Чаруга – Робин Худ из Славоније

Његов надимак Чаруга долази од турске речи „çарик“ што значи опанак. Такође се представљао као Никола Дрезгић и Миле Барић, као и Славонски Робин Худ.

Јован Станисављевић, дете Ике и Прокопија Станисављевића, рођен је 1897. у српској породици у селу Баре (данас: Славонске Баре) крај Нашица, у Славонији. У десетој години Јовану умире мајка, а отац се затим поново жени. Са маћехом се није слагао, а сем тога отац је одлучио да Јован неће наставити школовање. Будући најпознатији славонски одметник није хтео да се помири са судбином обичног сељака и одлази у Осијек на браварски занат.

У Осијеку добија позив за Аустро-Угарску војску те прекида школовање и одазива се позиву, но убрзо фалсификује своја документа и постаје потпоручник Фет, који по одобрењу капетана Хорвата иде на лечење и одмор. Тако је успео напустити фронт, а фалсификаторске способности му обезбеђују сигуран извор прихода. Ускоро затим започиње каријеру одметника тако што убија удварача своје девојке Катике. Због тог убиства сеоски кнез Станко Бошњак му прети хапшењем, на шта му Станисављевић одговора тако што га проглашава народним израбљивачем и убија га на кућном прагу уз гласне повике: “Правда је задовољена!”

Имао је само 22 године, и два убиства иза себе! Због својих година осуђен је на врло малу казну – четири године робије у затвору Сремска Митровица, где није третиран као дезертер-убица већ као обичан кримиланац, одакле и блажи затворски третман. Прилика за бекство му се указала када је одведен у зграду Општине да цепа дрва. Након бекства управник затвора Јосип Фурлановић расписао је за њим потерницу, и обећао новчану награду за његово хапшење. Чаруга се склонио у густе славонске шуме које су све до зиме биле одлично уточиште, али како је зима бивала све јача морао је да одлази у села ради хране. Након посете свом родном селу придружио се разбојничкој дружини ‘Коло горских тића’ под вођством Боже Матијевића (званог Црвени Божо) која је харала славонском планином Крндијом.

Чаруга након хапшења

Групу су чинили Срби и Хрвати, махом дезертери са фронта, који су под утицајем бољшевичке револуције у Русији пропагирали промену државног уређења, те стварања јединствене државе Јужних Словена, а своје пљачкашке походе правдали борбом против економске неправде и сиромаштва. Пљачкали су искључиво богате Славонце. Тако су се, касније, у лето 1920. преобукли у жандаре, и у селу Бокшић, опљачкали трговца Натана Шклосбергера, а затим га убили. Те исте године, напали су грофа Драшковића из Слатине и отели му 1000 круна. Неретко су пљачкали и свештенике, а након што је један од чланова дружине (Мијо Ребић) преварен од стране извесног свештеника, према интерном закону дружине, морао је бити убијен. Убио га је лично Чаруга.

Због све смелијих и учесталијих похода на градове, власти 1920. проглашавају ванредно стање у Славонији. У једној од жандарских заседа хватају и убијају Црвеног Божу, и тада вођство дружине преузима Чаруга. Од прикључења у ’Коло горских тића’ Чаруга је био позната личност међу сиромашним сељацима. Они су га поштовали и волели јер им је давао новац и храну, а врло често и гардеробу коју је украо. Често су га називали Славонским Робином Худом и горским тићом. Током ванредног стања, Чаруга одлучује да се примири. Настанио се у месту Доња Андријевица где се запослио у пилани као шумски радник. Међу шумским надничарима упознао је шаренолико друштво и тако врбовао нове припаднике за своју дружину. Крајем године пљачкају складиште фирме „Гутман“ код Нове Буковице, а током зиме у селу Пореч (код Доњег Михољца) пљачкају циганског кнеза Стеву Шајина, отевши му 16.000 динара и убивши му сина. Пљачкају затим и његовог брата Тошу Шајина коме краду 32.000 динара. Тада деле плен, и Чаруга распушта дружину до пролећа 1921. године.

Дружина се поново окупља крајем пролећа, сада још бројнија. Чаруга за потребе нових похода дружине, у Осијеку, у заводу С. Wеисс и Д. Херманн, купује нове војне и жандарске униформе. Тако обучени и наоружани крајем маја нападају кочију пакрачке фирме „Пакрац“. Одметници приликом тог похода убијају Бертолда Биндера и Павла Секељија, те беже на Папук са пленом од 32.000 динара. Крајем лета 1921.члан банде Јозо Матота издаје Чаругу жандарима за велику новчану награду, али овај открива издају и успева да избегне заседу. На основу члана 8. закона дружине, због издаје, Чаруга убија Матоту у селу Крешковић. Тог месеца је убио и Радета Ратковића који је пљачкао и сиротињу у околини Крешковића, представљајући се као Чаруга.

Poslednji portret, noć pred vešanje

Последњи портрет, ноћ пред вешање

Након све жешћих потера, Чаруга 1922. одлази у Загреб где се, захваљујући разбојничком плену, представља као богати господин из Винковаца. У Загребу је живео мирним животом и лечио се код доктора Мије Пешла од сифилиса. Био је посебно био омиљен међу женама. До 1923. променио је двадесетак девојака а са некима се и верио па је на руци увек имао бар један веренички прстен. Међутим, нова улога лојалног и добростојећег грађанина била је само маска јер се Чаруга повремено и даље бавио својим омиљеним послом.

Октобра 1923. у Иванкову (код Винковаца) напада посед вуковарског грофа Елтза и убија шумара Фрању Пиркмајера, али кочијаш Мато Кауфман успева да побегне и позове жандаре. Услед оружаног сукоба, пљачкаши беже, али без плена. Након овог злочина Чаруга је уцењен на 120.000 динара, жив или мртав, те није успео да избегне хапшење.Осуђен је на смрт вешањем, а у зору 27. фебруара 1925., преко 3000 људи чекали су пред вешалима да виде Јову Чаругу. Када га је општински чиновник прозвао: “Јован Станисављевић!”, Чаруга је додао: “Ја сам Јован Станисављевић Чаруга… Мој наклон, господине крвниче… Збогом народе, Чаруга путује!” Сахрањен је на осјечком Анином гробљу.

Извор: Princip

You may also like...

2 Responses

  1. 10. јула 2016.

    […] Telegram […]

  2. 11. јула 2016.

    […] Извор: Принцип, Расен […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: