Јeзик и писмо у средњовјековној Босни

Прве ћирилске библијске књиге коришћене на простору средњовјековне Босне (без Хумске земље и јадранског приморја), прихваћене су у Босни крајем XI вијека, у већ формираној српској редакцији. Тада је и успостављена Босанска бискупија која је у црквеном погледу била под јурисдикцијом Барске архиепископије, а у политичком, у оквиру српске државе са центром у Дукљи. Ово потврђује њихова језичка, палеографска и ортографска подударност са споменицима насталим у тадашњој српској држави прије формирања светосавске редакције.

Плоча нађена у гробу на локалитету Лиштани – Подворнице, Ливно 12. век, са натписом на Ћирилици

Библијске и остале црквене књиге у Хуму неколико вијекова настајале су директно у окриљу библијске књижевности Српске православне цркве док је Хумска земља била под влашћу Немањића. У Хуму је настала и једна од највреднијих српских црквених књига, Мирослављево јеванђеље, написано за кнеза Мирослава брата Стефана Немање. Данас се Мирослављево јеванђеље, као и сам Мирослав, квазинаучним методама својатају а за Мирослава се чак негира да је био рођени брат Стефана Немање. Сам Мирослав на натпису на цркви у Бијелом Пољу каже да је син Завидин, а именом раб божији Стјепан Мирослав, кнез хумски…, а приликом зидања цркве светога Козме и Дамјана у Подграђу код Благају Мирослав пише да се то десило у дни велијега жупана славнога Немање. Мислимо да  ово свједочанство самог Мирослава да је син Завидин који је и отац Стефану Немањи, може да побије све злонамјерне квазинаучне конструкције.

Хумачка плоча; Хумац око 1185. г.

Босанску библијску књижевност са српском библијском редакцијом  поред српског језика повезује и ћирилица и у цјелини исти преводни репертоар и иста кодиколошка и литургијска форма библијских књига. Средњовјековна босанска библијска књижевност била је преписивачка, а тако су настала и сачувана многобројна јеванђеља и остали рукописи богослужбеног карактера: Дивошево јеванђеље, Чајничко јеванђеље, Зборник крстјанина Радосава, Хвалов зборник и многи други.

Молитвеник „Наук карстиански“, фра Матија Дивковић, Венеција, 1698. г., писан ћирилицом

Код настанка Чајничког јеванђеља имамо примјер сарадње припадника „цркве босанске“ и припадника српске православне цркве. Први дио Чајничког јеванђеља писао је неки непознати крстјанин, а остатак јеванђеља су довршили вјероватно монаси из манастира Добрун. Један од споредних писара јеванђеља сматрао је важним да на једном мјесту напише да је ово књига Исуса Христа сина божиа великога бога а на другом мјесту овојесте књига Исуса Христа бога живога,  супростављајући се вјероватно босанским фрањевцима који су их оптуживали да одбацују божанску природу сина божијег.

Хвалов зборник, средњевјековна српска рукописна књига из Босне, коју је написао крстјанин Хвал за херцега сплитског и војводу босанског, Хрвоја Вукчића Хрватинића 1404. године

По својој функционалној намјени босанске библијске књиге се дјеле на оне употребљиване у крилу старе босанске бискупије, затим оне у крилу „цркве босанске“ и оне у крилу српске православне цркве. Структурална и тематска подударност ових књига са библијским књигама источног огранка јужнословенске књижевности указује да им је заједничка матица у Охридској књижевној школи, а непосредно исходиште у библијским књигама старије српске, зетско-хумске редакције, а једним дијелом и рашке редакције из првих генерација ћирилских преписа. Ово доказује нпр.  јеванђеље бана Матије Нинослава које се језички и текстуално подудара са Вукановим јеванђељем писано углавном у рашком стилу. Нинослављево јеванђеље садржи исту литургијску подјелу према обрасцима источне цркве као и Чајничко јеванђеље или Зборник крстјана Хвала. Из сусједних српских крајева ширио се утицај у световној књижевности, као и у једној врсти идеолошки неутралне црквене књижевности. Дијак из Полимља у складу са политичком идеологијом двора Котроманића саставља прве босанске родослове у циљу повезивања династија Котроманића и Немањића.

Надгробни натпис Вигња Милошевића (1410. г.) из католичке цркве у Кочерину код Широког Бријега

Док је већина  босанске библиографске књижевности  чинила језичку, писмену, структуралну и идеолошку цјелину са осталим српским областима, дотле је утицај са хрватског глагољског подручја био немогућ због глагољице и чакавштине које су биле стране у средњовјековној босанској држави. Глагољачка писменост се дакле ограничавала само на западне области босанске државе. Те области су оне територије које су крајем XIV вијека ушле у састав босанске државе и оне су остале везане за своју књижевну глагољску матицу.  Тако нпр. Хрвојев мисал преписан у римокатоличкој средини Сплита по закону римског дворасамо својом посветом припада босанској књижевности.

На хрватском глагољском подручју структуралност библијских књига била је другачија него на босанско-хумском, а на овом простору имамо и потпуно одсуство четвороеванђеља, праксапостола, псалтира и цјеловитих текстова Апокалипсе. Ове чињенице говоре да хрватски глагољаши нису били ни посредни ни непосредни изворници босанској библијској књижевности.

Што се тиче епиграфских споменика на територији средњовјековне босанске државе, имамо двије главне области на којима су они настајали, а то су ужа Босна и Хумска земља. Овде треба правити разлику између споменика из ове двије области и времену њиховог настанка. Најстарији епиграфски натпис из Хума јесте позната Хумска плоча, настала крајем X или почетком XI вијека. Иако је настала на српској етничкој територији, више од три вијека прије него ли ће Хум ући у састав државе Котроманића, а само нешто више од пола вијека од кад се распала уједињена српска држава под кнезом Чаславом (933-943) у чијем саставу је била и ужа Босна, данас се често ненаучно назива „старобосанским натписом у камену“. Са друге стране, такође квазинаучним радовима, Хумска плоча се сврстава у најстарије споменике писане „западном или хрватском ћирилицом“. Послије Хумачке плоче ту је Благајски натпис пронађен 1912. у Благају код Мостара, који је још недатиран.

Печат хумског кнеза Мирослава, XII ст.

Први надгробни споменици са натписима су такође са подручја Хумске земље. На средњовјековној некрополи у Полицама код Требиња, нађена је гробна плоча требињског жупана Грда (умро између 1151. и 1178. године) и жупана Прибилше  из 1241. године. Ови натписи су настали у доба када су Хумом владали Немањићи, а традиција из времена Немањића се задржала у начину покопавања и у доба Котроманића. Оно што веже све хумско-босанско мраморје, јесте ћирилично писмо и српски језик којима су уклесивани натписи над њима. Нема разлике између гробних споменика и натписа на њима из времена владавине Неманића и оних споменика из времена босанске владавине у Хуму.

Са простора уже Босне један од првих натписа је онај бана Кулина,  на цркви коју је подигао сам бан Кулин. Натпис на цркви писан ћирилицом и народним језиком, говори да је бан Кулин цркву подигао 1193. године. Црква се налази у селу Мухашиновићима код Високог. Цркву посвећену св. Георгију у близини Зенице, подигао је у вријеме бана Кулина судија Грдеша. Ћирилски натпис говори нам, да је цркву осветио епископ , а натпис саставио поп Про(копије).

Гроб на локалитету Лиштани – Подворнице, 12. ст. Ливно

Ова два натписа из уже Босне, језички, палеографски и ортографски се подударају са ћирилским споменицима насталим на тлу тадашње српске државе, са којима је Босна до првих деценија XII вијека повремено, дуже или краће времена, чинила државно-политичку и црквено-управну цјелину. Натписи се по дијалектима разликују у зависности од области средњовјековне босанске државе у којима су настајали. Облици ћириличних слова преузети су из српског минускулног писма, али су, вјероватно због ниског нивоа писмености у неким областима средњовјековне босанске државе, доживјели неке мање деформације.

Све горе изложено свједочи о језичком, палеографском и књижевном јединству средњовјековне босанске државе са осталим српским областима средњег вијека.

аутор: Борис Радаковић

ИзворПлеменито

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: