Јелица Беловић Бернаджиковска, први српски етнограф и предани чувар српског веза

30. јуна ове године, навршило се тачно седам деценија од смрти Јелице Беловић Бернаджиковске (1870-1946). Нажалост, неупоредиво је више оних који ће се упитати а ко је, заправо, била та жена него оних за које ће тај податак бити само подсећање на жену првог српског етнографа, најбољег познаваоца и чувара српског ткања и веза с краја 19. и у првој половини 20. века, плодног писца, националну просветитељку…

– Госпођа Беловић је сахрањена на новосадском Успенском гробљу, али јој се данас, нажалост, не зна ни гробно место. То је велика неправда и према овој изузетној личности и према њеном драгоценом, трајном и импресивном делу – каже Душанка Марковић, виши кустос Музеја града Новог Сада.

Беловићева је, наставља наша саговорница, рођена у угледној српској породици у Осијеку, а учитељску школу је завршила у Загребу. Доцније се усавршавала у Бечу и Паризу, да би, потом, уследила њена дуга и плодна педагошка каријера – од Руме, преко родног Осијека, Мостара, Сарајева и Бањалуке, у којој је била управница Више девојачке школе, до Новог Сада, у који је дошла непосредно по завршетку Првог светског рата и ту остала до краја живота.

У том изузетном опусу неколико дела је и данас капитално. То су, пре свих, књиге “Грађа за технолошки ријечник ручног рада” (1906), “Српски народни вез и текстилна орнаментика” (1907) и алманах “Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна уметност до данас” (1913).

– Јелица у свом добу није била само најбољи познавалац српске народне домаће радиности, превасходно веза и ткања, него и њен предани чувар, а ту непоновљиву уметност афирмисала је и далеко изван српских граница – наглашава Марковићева.

Тако, захваљујући њој и њеним књигама, и данас знамо како је још 1864. године настао српски банатски вез популарно назван “бибер-грана”, како су српске везиље у Лици и Босни и Херцеговини, такође у 19. столећу, на сукну “зврковале” или “прошвићкавале” прелепе орнаменте, како се некада радио гајтанли вез у српском Срему…

Велика љубав Јелице Беловић Бернаджиковске биле су и српске народне ношње, па је, захваљујући одавно пожутелим фотографијама сачуваним у фондовима Музеја Војводине, Музеја града Новог Сада и Матице српске, у различитим периодима њеног живота, видимо у Мостару, Сарајеву, Новом Саду… У овом последњем су, управо у њено време и њеном иницијативом, одржаване и тада веома популарне смотре народних ношњи.

– Неправедно би било не поменути и њен рад на просвећивању деце и младежи – казује нам, на крају, госпођа Марковић. – У низу дела која је томе посветила, свакако, издваја се прелепо илустрована публикација “110 игара за младеж” из 1901. године, која би и данас могла правим вредностима да поучи не само наше најмлађе, него и њихове родитеље.

Говорила девет језика

Беловићева је, уз остало, била изузетан полиглота, пошто је, поред српског, наравно, говорила још осам језика и писала на њима. Још у породичном дому у Осијеку, уз изузетно образоване родитеље, “проговорила” је и на немачком, француском и енглеском, да би доцније сама научила италијански, руски и мађарски и, најзад, од супруга Пољака – и пољски.

Борба за незаборав

Коло српских сестара Епархије бачке, чија чланица је некада била и Јелица Беловић Бернаджиковска, недавно је упутило иницијативу ЈКП “Лисје” и Савету за културу града Новог Сада да се пронађе и на одговарајући начин обележи њен гроб, а у граду постави њена спомен-плоча. Одговор се још чека.

Помогла отварање четири музеја

Колико је Јелица била поштована у свом времену, најбоље сведочи чињеница да је, као врхунски стручњак, учествовала у формирању чак четири музеја. То су Етнографски и Обртничко-умјетнички музеј у Загребу, Музеј у Сплиту и, најзад, Музеј Матице српске, данас Музеј Војводине, у Новом Саду.

Ђорђе Вукмировић

Извор: Вечерње новости

1 Response

  1. 20. јула 2016.

    […] Јелица Беловић Бернаджиковска, први српски етнограф и … […]

Оставите одговор