Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)

Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.

Мурал Десанки Максимовић у истоименој улици у Београду

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“

Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Десанка Максимовић важи за највољенију Српкињу, са разлогом. Доброту и мудрост исијавале су њене очи, а прелепи стихови обележили су одрастање многих.

  1. Није се много везивала за материјалне ствари. Волела је ситне ствари, волела је да иде пешке, у такси је није било могуће утерати.
  2. Десанка је увек писала на коленима, тако што стави јастуче на крило, па на њега писаћу машину. Никад за радним столом. Та писаћа машина једна је од главних успомена породице. Чува се у кутији, склоњена од погледа и прашине. Ретко се показује гостима.
  3. Није имала деце, али је њена породица била велика, имала је много сестара и браће и увек је све поштовала.
  4. Ко није читао Десину поезију, није свестан да је била изузетно природан човек и није много придавала важност формалностима. Према себи је била више него строга, а према другима блага.
  5. Деса је радила од шест сати ујутру. Није знала за умор.
  6. Била је веома скромна, није волела велике прославе, иако је повода било много – од јубилеја које је доживела, до бројних награда које је примила.

„Нисам узалуд написала књигу „Тражим помиловање“, која је, наравно, прво оптужба – не могу тражити помиловање од некога чије мане не знам. Ето, не омрзнем људе. Нисам наивна, знам да зло постоји, то сам знала и с осамнаест година, али није крив онај појединац. Или га је мајка родила таквим, па није крив, или га је друштво створило, па је целокупно друштво за то криво. А има једно страшно правило – »да волимо више оне којима добро чинимо, него оне који нам добро чине!“

Пред Вама је једна од њених родољубиих песма, необјављена песма славне песникиње, а због које је, као и још неких, била и затварана.

Десанка Максимовић – У ропству

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.

АНЕГДОТЕ СА ДЕСАНКОМ

Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм: „Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.”

Гостовали у некој сеоској сколи Десанка Максимовиц и Бранко Цопиц. Друзење с децом

кроз низање стихова било је прелепо, а после тога уследио је уобицајени ,,разговор с песницима“.

-Децо, сад мозете да питате песнике све сто зелите! – обраца им се њихова наставница српског језика.

Навикнути на вец класицна питања (,,Кад сте написали прву песму?“, ,,Колико сте књига до сада објавили?“ и слицно), оцекивали су да се ситуација понови. Но дозивели су изненадјење.

Устане тако један плавусан из прве клупе, па це као из топа:

– Цика Бранко, цика Бранко, кол’ко је 8×7?

Посто је оцекивао све, само не такво питање, Бранко Цопиц се на тренутак збуни и – занеми.

Деца, која оцекују да песник увек ,,зна све“, на то се узврпоље и разгламе се. Логицно песник на то потпуно ,,заблокира“ и поцрвени до усију.

– Аааа! Аааа! – чудила се деца толиком ,,незнању“.

После такве ,,бруке“ уследила је закуска у току које је Десанка Максимовиц покусала да оправда колегу Бранка, постидјеног и поразеног:

– Еј, људи, ја сам знала колико је ал ме било срамота да му сапнем!

Од многобројних анегдота, Рада Милакара-Петровић испричала нам је једну с кајмаком: – Пар сати седи Деса овде са једним песником који јој чита своје песме. Чита и чита… А она после каже: “Тешко је рећи надареном човеку да мора да се образује, да би све то што пише било и лепо, али ово кило кајмака сам заслужила поштено!”, мислећи на дар који је добила од песника.

1 Response

Оставите одговор