Дерокове слике старог Београда

94, бројка која би могла понети наслов овог текста, односи се на животни век Александра Дерока. Толико година је поживео овај српски архитекта и писац, коме (у домену књижевности) – осим на стручним књигама, дугујемо много због његових живописних сећања. Та сећања нам могу послужити као материјал за реконструкцију једног минулог времена, упознати нас са његовим модусом живљења, обичајима и подсетити нас на грандиозне промене које су се десиле за само једно столеће.

Aleksandar-Deroko-0000020215243Александар Дероко (1894-1988.)

Примера ради, Дероко је живео у кући свог рођака „Ује“, оснивача Српског народног позоришта, познатог Јована Ђорђевића. Осим ситних марифетлука из детињства (крађа Ујиних књига са тавана и препродавање), Дероко се сећа Ујине куће у Кнез-Михаиловој улици (где је рођен), а која је оскудевала (као и цела Србија) са канализацијом. Када је имао 11 година, цео град је био прокопан како би цеви биле постављене, али о томе сазнајемо кроз Дерокову причу како су ти ровови били савршени за дечје игре. Осим тога, сећа се и убиства краља и краљице (а понајпре свадбе) чије је покривене лешеве видео враћајући се из школе. Дерокова прича сеже и до прве прашине подигнуте аутомобилским точковима на улицама Београда. То се десило 1905. године, када је господин Андрејевић, звани Џони, „донео“ први аутомобил у престоницу. Рана сећања покривају и године у којима је виђао Ђорђевићевог нећака, Стевана Сремца, који је Уји многе главобоље задавао (Уја га је називао „арнаутом“), и за ког је Дероко према призору са сахране (људи у црном са симболима налик на мистрију, шестар и троугао) сазнао да је био масон.

13457765_1127622423925693_2102753176_n

Сада то делује бизарно, али Дероко није могао замислити Бадњи дан без цике прасића по улицама Београда. Његова сећања су забавне приче, пуне ситних и занимљивих детаља, који читаоцу не допуштају ни помисао досаде: „Одрасли мушкарци су обично пуштали бркове, браде само баш старији људи. Ако су то били они брчићи увијени па уфитиљени на врху, она су мазани ‘бриљантином’, а ноћу се спавало са ‘брковезом’ који је на потиљку био затегнут еластишом (као што жене спавају са ‘папилотнама’ у коси)“.

Попут јунака популарне серије „Три Хил“, који су у налетима беса и туге на пролазнике бацали балоне пуне воде са врха зграде, Дероко и његови другари су исто то радили, само у мањој амбалажи – чашама. Појава аероплана и аеромитинга је оно што аутор са посебном пажњом описује, и што ће му на неки начин постати један од животних позива. Са братом је направио биплан, док су њихови другови Бане Нушић, син нашег познатог комедиографа Бранислава, и Србобран Станојевић направили моноплан. У недостатку правог материјала, послужили су делови грудњака њихових сестара и мајки.

13444306_1127622417259027_1601224910_n

Једна мрачна епизода коју је рат изрежирао у Дероковом животу тиче се његовог заробљеништва у логору на Бањици. Овај логор је био озлоглашен, јер није био под заштитом Женевске конвенције, и смрт се могла очекивати сваког часа. Више од могуће смрти, Дероку је сметао однос према заробљеницима:

„Међутим, како би му сада, чини му се, изгледала привлачнија свака барака неког замишљеног заробљеничког логора, 'под заштитом Женевске конвенције', од ове загушљиве и мрачне собетине у сутерену, са киблом на срдини... а из које ће изводити, по списку или на одбројавање... сваког петог или десетог. Зар није тако рекао доктор Пијаде, да је гледао како су му и сина одбројали, па кад је хтео он да пође уместо сина, фолксдојчер га је умирио смејући се: 'Ништа се не брините, доћи ће и на вас ред...' и тамо ће негде у студи и ноћи копати ров у смрзнутој земљи ашовом...  затим скидати са себе одело и ципеле 'да би било послато пострадалима од бомбардовања у Немачку'... и осетити гвоздену жицу како се урезује у зглавке руку укрштених на леђима, тако да ће се због свог неиздржљивог бола и оног због босих ногу у смрзнутој новембарској ораници пожелети да се све само што пре сврши... да би после они из друге туре затрпали овај и копали за себе нов ров... Дакле, и ту, пре свега, унижење оног најосновнијег човечанског у човеку“

13457632_1127622427259026_2015109141_n

Али, чак ни те горке епизоде нису биле без ведре стране: са својим сапатницима играо је шах помоћу фигурица прављених од хлеба, имали су часове гимнастике, свако је причао о ономе у чему је стручан, славили су крсну славу, он је чак појео писмо сакривено у пилету које му је жена послала. На тај начин су прекраћени и преживљени логорски дани, утолико болнији што су их проузроковали „наши“, квислинзи, сарадници окупатора.

Hram-Svetog-Aleksandar-Deroko-1938Храм Светог Саве, 1938

Дероко критикује бесомучни туризам и манију раскопавања старих споменика. На једном месту ће рећи да је за стари Сингидунум штета што је збрисан када су се млади археолози застидели његове старине. Управо он је написао прве историје архитектуре средњовековне Србије, а преко четири деценије био је професор Архитектонског факултета у Београду. О својим ученицима који су га превазишли (попут Шејке, Милића од Мачве) рекао је „Алал им вера!“ Био је шегрт Пери Поповићу у обнављању Жиче, 1956. постао је члан САНУ, а понео је и ласкаву Седмојулску награду за животно дело за уметност (био је необично срећан јер је награду добио „за уметност“).

Дероков најбољи пријатељ био је песник Растко Петровић. Није коментарисао спекулације које су постојале око његовог сексуалног опредељења  – остао је доследан свом стилу који подсећа на уводне рубрике Политикиног забавника, бавећи се занимљивостима и особеностима људи које је познавао. Из његове приче сазнајемо да је са Растком обишао целу Србију, да су то била „скромна“ путовања (што је еуфемизам за беспарицу), да су чак заједно приведени због непоседовања личних карата, да су због песниковог сујеверја пропустили возове (сусрети са црним мачкама и поповима), да су у Паризу били гости многих познатих сликара: Роденовом кућом су се непрестано шетали голи модели, а Дероко је Пикасовом шураку нашао посао у Суботици.

što si bre čiča toliko bolesan„Што си бре чича толико болесан?“

Дероко помиње и Саву Шумановића, заједничког пријатеља и великог сликара, „ретко насмешеног“, коме је помогао око прилагођавања машине за млевење кукуруза у машину за млевење боје. Растку, као и већини фудбалских лаика, никада није било јасно зашто само голман сме лопту да хвата руком. Дероко наводи да је Растко био масон, али да је то више била поза, због утицаја друштва, јер Растко је био патриота и верник – из његове заоставштине Дероку је тестаментом припала икона коју је Растко носио уз себе за време преласка Албаније. Прича о Растку има једну невеселу ноту: умро је у туђини, сахрањен на Рок крику где је само један у траву зарасли бели камен представљао сведочанство о томе чије кости су испод њега покопане. Године труда Александра Дерока су се исплатиле, и његов пријатељ је добио гробно место у својој земљи, у заједничкој породичној гробници Петровића у Београду. Док је био у дипломатији, носталгично је писао Дероку и његовој жени: „Како сте само срећни што можете да живите у својој земљи!“. И о сукобу Петровићевом са Српском православном црквом, Дероко се уздржава од полемика и коментара, називајући ту ситуацију „неспоразумом“. То је оно што је Миладин Шобић назвао „десетком из другарства“. Набрајајући своје животне позиве, каже: „У свему томе сам активно учествовао. Могао сам при том имати хладне, да тако кажем, професионалне односе са људима, али сам имао и друге присније, оне правога пријатељства“.

Овај свестрани човек који нас је задужио у најразличитијим пољима живота, оставио је своје трагове свуда по свету, а 1988. година је само година његове физичке смрти. Још увек је са нама, у припратама цркава, у косинама линија, у потезима оловке на цртежу, у сећањима на папиру.

  • Дероко, Александар (1983). А ондак је летијо јероплан над Београдом. Београд: Народна књига.
  • Дероко, Александар (1987). Мангуплуци око Калимегдана (нова сећања). Београд: Библиотека „Бата“

Ауторка: Маријана Јелисавчић

Извор: ДЕРОКОВЕ СЛИКЕ СТАРОГ БЕОГРАДА |КУЛТ

1 Response

  1. 5. јула 2016.

    […] Извор: ДЕРОКОВЕ СЛИКЕ СТАРОГ БЕОГРАДА |КУЛТ Дерокове слике старог Београда […]

Оставите одговор