Мирјана Бобић – Мојсиловић: Лола Новаковић није заслужила овакав испраћај!

R-2813284-1302186371.jpegУ друштву спектакла у коме је све подређено рејтингу, количини простора заузетог на насловним странама и могућој добити с тим у вези, нажалост, значај свачијег живота подлеже тој језивој и неумољивој утакмици која мери специфичну тежину човека.Пало ми је то на памет када ми је неколико пријатеља, глумаца, са разложном огорченошћу јавило да је Лола Новаковић, жена која је деценијама била и симбол Београда, али и симбол једног доброг времена, једне добре земље, сахрањена малтене као општинско дете.

iuz

фото: Телеграф

Велику Лолу Новаковић на последње путовање испратио је комшија, уз присуство педесетак пријатеља и поштовалаца. Није било великих говора, није било никакве комеморације, нити се ико из Града појавио на сахрани, нити се потрудио да Лолу испрати не само како доликује, него и како би је испратио сваки други Београд, осим овога у коме данас живимо. Није сахрањена у Алеји великана. На испраћају, са звучника, чула се њена легендарна песма „Само кап весеља тражим“.

Њена смрт заслужила је неколико реченица у информативним емисијама, и зачуђујуће мали простор у новинама.

А све што је у свом животу стекла, Лола Новаковић је оставила Београду.

„Мој Београд, срце има,

и у срцу љубав чисту

Београд руке шири свима,

сваком радост пружа исту.“

Певала је Лола генерацији наших родитеља, обележила је једно велико време, представљала нас је часно и успешно на једној давној Евровизији, и њене песме су постале наш домаћи евергрин.

Била је нека наша верзија Френка Синатре. Како је могуће да смо то заборавили? Како је могуће да нам је све то престало да буде важно? Она је, данас, метафора. Ова мала прича о заборављању јесте метафора ове земље, данас.

Ако заборавимо и не потрудимо се да запамтимо оно што су наше мајке или баке урадиле за нас, ако нам ништа не значи оно што је било пре нас, ако томе не умемо са поштовањем да се поклонимо, иако смо малкице и од тога направљени, ко смо и шта ћемо бити? Иронично је како често памтимо људе и догађаје вредне заборављања и како заборављамо оне који су вредни памћења. И каже се да је тешко заборавити онога ко нам је дао толико тога незаборавног, али се, данас и овде, чини да баш и није тако. Лола Новаковић је певала песме о Београду.

lola03042016

фото: Студио Б

Потресно је данас, у овој малој причи, али и у свим другим нашим стварносним причама, подсетити се ових стихова о Београду:

„Од бола си знао да у себи јечиш,

ал’ те нико није видео да клечиш.

Ми смо теби своју поклањали младост,

делили са тобом и тугу и радост.“

Додајмо овом мајушном списку успомена, уз које смо расли, и још један детаљ: на многе начине, Лола Новаковић јесте метафора достојанства, културе, отмености, успеха који је стигао као логични расплет огромног рада, она је такође метафора једног живота обојеног вредностима које су се подразумевале и које данас скоро да више ником ништа не значе.

Онај ко је проценио да Лола Новаковић не заслужује да буде испраћена достојанствено уз захвалност Београда и уз најлепше сећање, показао нам је једну сасвим нову музику. А ту, ниједна кап весеља не може помоћи. 

Извор Вечерње новости, Србија јавља

You may also like...

7 Responses

  1. Саша каже:

    Педесет људи није мало кад међу њима нема оних који би да се очешу о славу оних који су још познати и тражени… У времену у којем затрпавани из дана у дан огромном количином података не памтимо шта је било претходне недеље, месеца, године …

    • Није мало. Ако су пола од њих прави и искрени пријатељи, то је велико богатство. Него је овде критика упућена институцијама града и државе, које би морале да воде рачуна о грађанима који су задужили овај град и државу и да им на примерен начин одају почаст, као што се то ради у другим државама. Било би добро да мало гледају свет око себе, уместо што воде четверогодишње изборне кампање.

  2. Борисав Трајковић каже:

    Јесмо ли сви и даље комунисти, јесмо ли сви и даље марксисти, је ли цео свет то постао, да нам је важно и једино важно само оно „МАТЕРИЈАЛНО“ оваплоћено у новцу, у материјалном и физичком благостању- данас, а не и сутра и у будућности, а да смо потпуно запоставили ДУХОВНО, које је трајно? Сигурно би и биће, неки лопов и криминалац, обичан друштвени олош, који је дошао до богатства на себи својствен начин и захваљујући томе до високог друштвеног положаја, бити и бивати поштован за живота и испраћен са већим почастима, које и није ничим заслужио. Надајмо се да је ово „СОТОНИНО“ доба привремено и пролазно и да ће неке будуће генерације доћи до спознаје правих Божанских вредности

    • Откад нам се срушио тај лажни систем вредности скројен у комунизму, ми нисмо пронашли други, него као овце без овнова и пастира лутамо у нади да ће нас неко негде прихватити и дати нам неки свој вредносни систем. Многи не могу свом народу у очи да погледају, па се трпају и нуде около, стидећи се себе и својега. То је веома лоша последица педесетогодишњег одрицања од себе и потирања свега свога. Нажалост, нове генерације немају од кога да уче. Пред очима су им најгори примери суноврата.

  3. Саша каже:

    Шта фали тихом и скромном испраћају… није све у броју и количини. Зар би било лепше да су по дужности били присутни и премазани политичари, секретари, радозналци и ловци на детаље из туђе интиме … Сентименталност и покуде аутора чланка се на томе заснивају …

    • Не верујем да је Мирјана на то мислила када је писала овај текст. На крају, испраћај може да буде и према личном захтеву скроман. Него медији и представници града и државе нису урадили своју обавезу, не да се тамо сликају, него да, на пример, неколико недеља дана после РТС направи документарне емисије о њој, њеним песмама, представљању на Евровизији. Да после град или онај Сокој или било која институција стане иза концерта њој у част, да се можда заузму за издавање неке књиге, Није овде реч о сликању политичара, него недостатку бриге о зашлужним грађанима ове земље. Бар сам ја тако разумео овај њен текст.

Оставите одговор

%d bloggers like this: