Лаза Костић склапао нити српског јединства

Пре тачно 145 година на Цетињу је основана Дружина за ослобођење и уједињење нашег народа. Уз великог поету, оснивачи били и Пелагић, Влајковић, Абердар, Миша Димитријевић…

После седам деценија истрајне борбе, у којој је улога покрета карбонара или система на крајње жртве спремних револуционарних организација била изузетно велика, уједињење Италије окончано је 1870. године. Следећи тај пример, на Цетињу је 1871, уз благослов књаза Николе Петровића, основана Дружина за ослобођење и уједињење српско. Један од њених вођа био је нико други до велики српски поета Лаза Костић.

Већ славан, мада му је, као и црногорском књазу, тада било тек 30 лета, песник је, бележи историчар књижевности др Миодраг Поповић (1920-2005), у изузетној, а мало познатој студији „Политичка драма Лазе Костића“ из 1960. године, у Црну Гору отишао с војвођанским либералним прваком Мишом Димитријевићем. Повод је било крштење књажевог сина првенца, престолонаследника Данила, а стварни циљ дефинисање нових облика националне борбе после забране рада Уједињене омладине српске и у Аустро-Угарској, и у Србији, баш у пролеће те 1871.

– Костић је тада био председник годишњег одбора Омладине и са забраном њеног рада није могао да се помири, па је већ у септембру на Цетињу дошло до формирања свесрпске карбонарске Дружине за ослобођење и уједињење српско – пише Поповић.

Уз Костића и Димитријевића, оснивачи су били и будући народни трибун Васа Пелагић, легендарни Ђока Влајковић, тада капетан, а доцније пуковник српске војске, па још један бард непомирљиве борбе против Турака, Хегелов верник и професор филозофије на београдској Великој школи Милан Кујунџић Абердар, босански бакуњиновац Коста Угринић… На Цетињу су заједно сачинили и Устав Дружине који је, уз остало, предвиђао да она може да се напусти само – смрћу.

– Ко изда друштвену тајну или уопште изда задатак друштвени, Дружина је дужна судити му и не устезати се ни од крајњих мера – писало је, уз остало, у њему.

Дружини су, доцније, у Београду пришли и пуковници Сава Грујић и Јеврем Марковић, професор Велике школе и потоњи министар правде Глигорије Гершић, у Новом Саду управник Српског народног позоришта Антоније Хаџић… Костић и Димитријевић су, иначе, у њеном оснивању учествовали по директном налогу Светозара Милетића, који је националном борбом управљао из злогласне казнионице у мађарском граду Вацу, у којој је тада робовао. Милетић је, соколећи их, из затвора писао и другим својим саборцима:

„Нека вам је на знање да сам ја са Црном Гором у свезу ступио. Пре свег радим, а радите и ви, на зближењу Црне Горе и Србије. Цел је слога и што скорије ослобођење Босне и Херцеговине и уопште хришћанских народа на истоку.“

Баш као у својим песмама-плетисанкама, Костић је, плетући нити српског јединства, у августу 1872. отишао у Београд, на проглашење малолетног Милана Обреновића за кнеза Србије. И тамо је, међутим, било аустрогарских денунцијаната који су јавили да је на банкету у кафани „Париз“ клицао „уједињењу свих Срба, с ову и с ону страну Саве“.

– Да Бог да да стресемо и аустроугарски јарам, под којим стењемо већ више од сто година – завршио је, како је писало у њиховом извештају, песник своју здравицу.

Ухапшен је чим се вратио у Нови Сад и одмах спроведен у тамницу у Будимпешти. Оптужен је за велеиздају, а приликом претреса у његовој кући су пронађена и шифрована писма Васе Пелагића који ће, узгред, с краја те 1872. доћи у емиграцију управо у Нови Сад.

– У истрази, Костић је до краја истрајно тврдио да је кључ шифара из Пелагићевих писама изгубио и упорно је одбијао и све друге оптужбе – бележи Поповић у својој студији.

Његову постојаност није уздрмало ни шест месеци даноноћног испитивања, и угарска полиција је, најзад, због недостатка доказа, морала да га пусти на слободу. Српски народ га је, међутим, дочекао песмом која се, дуго, певала на само у Новом Саду и другим српским варошима, већ и у Пешти и Бечу:

„Зелен добош добује, Лаза Костић робује…“

МИЉАНОВ И ХИЉАДУ КУЧА

Приликом стварања Дружине, Костић, Димитријевић и Угринић су на Цетињу посетили и славног војводу Марка Миљанова.

– Војвода је срдачно дочекао младе српске устанике и обећао им да ће, чим почну, са хиљаду оружаних Куча притећи у помоћ – наводи Поповић у студиј „Политичка драма Лазе Костића“.

На њеним крилима Костић је наредне 1873, у родној Шајкашкој, изабран за српског посланика у Угарском сабору.

– Сваки свој говор почињао је на српском и својим држањем изазивао читаву буру међу Мађарима – записаће, доцније, у једном дивном есеју о великом поетском претку Милош Црњански.

Када је 1875. пукла Невесињка пушка, у којој су се, иначе, борили и Пелагић и Угринић, Лаза је као извештач Милетићеве „Заставе“ и више бечких листова похитао на Цетиње. Биће ту и 1876, када је кнез Милан повео српско-турски рат у који се укључила и Црна Гора књаза Николе, а у којем су, узгред, Влајковић, Абердар и Грујић, дакле Лазини „карбонари“ из цетињске дружине, били истакнути српски команданти.

Најзад, Костић ће на Берлинском конгресу 1878. бити и лични секретар опуномоћеног српског делегата и потоњег председника Владе Краљевине Србије Јована Ристића, али ће то бити тренуци не само његове велике горчине.

„Остаде Призрен, остаде Скопље, остаде Босна заробљена“, запеваће, очајан, после по Србе неправедних одлука конгреса.

Ехо тог вапаја, чини се, болно одјекује и данас.

ТАМНИЦА И ПЕРА СЕГЕДИНАЦ

ТАМНОВАЊЕ у Пешти је, верује Поповић, Костића духовно повезало са Пером Сегединцем, српским граничарским капетаном којем аустријске власти признање да против њих спрема буну нису изнудиле чак ни када су му тело искидале на комаде.

– Свакако да се већ у затвору, у часовима док је ишчекивао позив на ново саслушање, у Костићевој машти зачела идеја о драми „Пера Сегединац“, коју ће касније написати – бележи Поповић, уверен да је светао Сегединчев пример Костићу помогао да остане чврст пред мађарским истражитељима.

Ђорђе Вукмировић

Извор: Novosti.rs

You may also like...

1 Response

Оставите одговор

%d bloggers like this: