Врањанске песме за душу настале по стварним догађајима

„Отвори ми, бело Ленче“, „Димитријо, сине Митре“, „Петлови поје“, „Дуде, бело Дуде“, „Гвоздено кревече“, „Кито, ‘ћерко, кој чука на порту“, „Станика ми болна легнала“… Топле мелодије староградских врањских песама у свом напеву, стиху и свакој својој ноти носе истините догађаје и личности опеване у њима. У врањској чаршији се отуда и данас док се песма као мед топи у устима и клизи низ грло и разлеже се градским улицама, или се у кафанама, свадбама и весељима лепи за душу и срце, могу чути приче и легенде о њиховом трајању и настанку. Ни једно весеље од прошевине, чешљанке, свадбе, крштења, стрижбе или рођендана у Врању не може да почне без песме „Отвори ми, бело Ленче“. Као по команди, од ње руке саме полете у вис, срце затрепери и са њом започиње „башалеске“ и игра без краја, до задњег даха, зоре и свитања, и првог појања петлова.

О настајању чувених врањских староградских песама у граду под Пржаром постоје многи писани трагови, али приче и предања која се и данас могу чути од старијих житеља. Проф. др Момчило Златановић о многима је у својим делима до детаља све забележио.

Тако је „Бело Ленче“, Јелена Стаменковић, рођена у Горњој чаршији, надомак кафане „Бело јагње“ као лепа, згодна и отмена била инспирација народном певачу. За Косту Стошића удала се 1898. године, када јој је била 21 година, те се констатује да је рођена 1877. године. До 1903. је живела у Врању, а онда се са мужем, који је био трамвајски радник, одселила у Београд. Тамо су живели и школовали децу. Погинула је 6. априла 1941. приликом бомбардовања Београда. „Јелена је у Београду умрла, али је далеко за њом остала њена љубавна и нежна песма „Отвори ми, бело Ленче“ која је долазила до изражаја, тек у колу кад труба засвира, а коловођа полако, мераклијски, ногу пред ногу, повео коло и запева ту песму“, стоји записано о овој песми, објашњавајући Јеленину (Ленечетову) велику љубав према Милету Тасићу на чијем споменику, а умро је и сахрањен у Врању 1960. године, пише, „Миле Пиле“.

Страсно су се и доживотно волели „Бело Ленче“ и „Миле Пиле“. Миле је врло често јашући „Белца“ пролазио поред Јеленине куће у Горњој чаршији и одлазио да обиђе своје имање. Њу, чувену по белој убавињи и доброти, виђао је на капиџику. И поред тога што су јој отац и мати забрањивали да често излази на сокак, букнула је љубав и за њу је убрзо сазнало цело Врање, те су обоје „метнути у песму“. Упркос свему, Ленче су удали за другог, а Миле Пиле се оженио другом женом. Ленче је, кажу, жарко желело да бар свог сина ожени Милетовом кћери. Међутим, вечито љубоморна Милетова супруга Љубице није дозвољавала правдајући са „нећу за њојног сина да давам ћерку. Да се ја љубим сас Бело Ленче“.

Узалуд је Миле водио Љубицу на забаве и весеље, и угађао јој, чим би одјекнула песма „Отвори ми, бело Ленче“, Љубица је љутита и љубоморна хватала мужа за руку и одлазили су кући.

Веома је драматична и занимљива фабула и настанак песме „Димитријо, сине Митре“. Спевала ју је Стана Аврамовић Караминга још 1919. године. Све до своје смрти, а на сахрану су ковчег пратили скоро сви врањски свирачи свирајући ту песму, 1969. године певала ју је и мењала у неколико верзија и на крају признала: „Све несам рекла, све и неје за песму“.

Иначе, Димитрије је сестрић Томе, оца Стане Аврамовић и њен брат од тетке. Оженио се девојком Станом за коју се говорило да од Врања до Ниша нема такве убавиње. Међутим, нису имали деце, а свекрва Боса је била све заједљивија, па би сину, кад је полазио у цркву довикивала болно и увредљиво: „Ајде, сине, ајде па и дете поведи!“. Димитрије је почео да се мења те је Стани говорио: „Бадава, Стано, твоја убавиња, кад неси родила мушко, или женско. Сви се кунев у деца, а ја у тебе!“

Такав притисак Стана није могла да издржи па је решила да се обеси, али Тома Караминга удеси да остане трудна са другим човеком. У 40. години Стана умире на порођају. Седам дана касније, свом сестрићу, утученом Димитрију Тома открије истину. За време одржавања верског обреда Димитрија се пиштољем убија на Станином гробу. Три дана после синовљеве смрти умире и Боса. После извесног времена напрсно умире и Тома Караминга. О вишеструкој трагедији се годинама причало, а од ње је настала и једна од најбољих и најлепших врањских песама.

Такође је веома узбудљив и настанак песме о лепој Цони. До данашњих дана ништа није изгубила од своје лепоте иако је спевана пре више од 120 година.

Цона је била једна од оних лепотица о којима причају генерације, са својим сиромашним родитељима живела је у Сарајини надомак Врања. Њена лепота која је узнемиравала све деловала је магично и зачаравајуће, као у некој источњачкој бајци. Док се враћала са тестијама пуним воде 1878. године, уграбили су је непознати младићи. Испоставило се да су то урадили момци моћне фамилије Џаферови из Новог села. После много прича и нагађања о њеној судбини препознали су је трговци, који су трговали са Џаферовима.

Скован је план па су се са Цоном договорили да у ноћи за време свадбеног весеља, које се при премало у том планинском селу, они запевају: „Кућа паде мори Цоне, бегај да бегамо“ и да она јурне у том правцу, а они је спасе. Цона је много година после тога причала како је то био први стих песме о њеној отмици и повратку.

Након свега што се догодило, њена родбина није смела да чува Цону у Врању, већ је скривала по околини. Убрзо се срећно удала у Лесковцу доживевши дубоку старост. Негде пре Другог светског рата страдала је под точковима фијакера. Иначе, Цона је стално долазила у своје родно место и причала о својој отмици и ослобађању.

Аутентичне, „са именом и презименом и адресом“ све ове песме представљају прави драгуљ Врања и југа Србије, због тога се воле и памте и свако ко сазна судбину њиховог настајања вечно их „уврсти у свој репертоар“.

Етно група “Извор“ из Врања:

Извор: Srbiju volimo – Vranjanske pesme za dušu nastale po stvarnim događajima

Оставите одговор