Света географија града

Извор живота и сваког постања, у србском народном предању је светлост у холограмској представи света, која обредно повезује идеју стана, храма, града и васељене са архетипом станишта. У србском језику, реч “стан”, ариј. ст’ана, значи божанско станиште, па инфинитив “становати” стоји у вези битија, у коме Пиндар разврстава жива бића на богове, људе и мртве душе.

У древном знању, град није само прост скуп грађевина већ света географија, у комуникацији сва три митолошка света (П. Витни) и васељена у малом, са духовном представом на небу и материјалном на Земљи. Први библијски град се приписује Каину (Ген. 4,17). Лавиринт je кућа или град Сунца, са небеском и земаљском половином диска, а мегалитски градови су опсерваторије и некрополе. Трипура је “трострука варош”, Махабхарате, саграђена од гвожђа, сребра и злата на небу, у атмосфери и на земљи. Хелиополис је град Сунца, као и Ајод’ја божански град краља Сунца, са тлоцрт мандале од 64 поља.

Плански урбанизам неолита и палеодомска градња насеља, пресликава небеску геометрију која претходи првој цивилизацији холоцена, под којом треба разумети помирење световног и профаног у култури града. Тако су уметнички артефакти добили друштвени значај, проширења духовних димензија појединца у универзалне, а Винча постала културна колевка света нашег међуледеног доба. То је сасвим довољан разлог, да је данас затрпавају ђубретом и крију њене артефакте.

Урбанизам вавилонских градова пресликава сазвежђа на небу, па је Велики Медвед био архетип Ниниве, а Рак града Сипара. Даријев Персеполис је обредни град, наменски изграђен за прославу Нове године. Салем је Божја кућа (Јаков), који су градили Аморити ирашански Салими по којима и носи име. Јевреји га сматрају јединим местом обреда, што стоји у вези сакралног простора, а потврду даје “небески Јерусалим” са 12-оро врата, која пресликавају Зверокруг са симболиком вечности.

Градитељство има потврду космичког символизма и усклађености са законима природе. У народној песми “Скадар на Бојани”, девет пута се понавља подизање темеља при зидању града, што је магијски поступак у вези седам чакри ентитета Земље и две божанске, које нас повезују са универзумом. Градити, значи стварати по слици универзума, а за то умеће је потребна хармонија.

Митолошки, бог Сунце је Велики Градитељ универзума (Вишвакарман). Он је Свестворитељ у уметничкој улози креатора и архитекте света, који је обредно принео самог себе (ариј. сарва-мед’а, вр. општег посвећења). После стварања света, постао је конструктор градова на небу, земљи и подземљу, са придевцима “занатлија” (божанска оруђа, оружја и кочије), “дрводеља” (небески вајар) или “носилац лука”. Касније је поистовећен са Створитељем (Тваштри).

У србском предању, епски град народне песме је тврђава неба и оличење васељене или станишта бога Сунца:

Град градила бела вила

бела вила Самовила

од истока до запада

од запада до севера

од севера па до југа.

(Милојевић, Песме)

Семантички, град је од корена г(у)рд, становати, живети, обитавати, играти… инфинитив г(у)рдате, градити, у значењу “игре божије”, који епску Самовилу дефинише као божанско оличење циклуса године, а потврду даје њена семантика у значењу божанског Огња године, од ариј. сама, година + вила, богиња Нава или њена пратиља.

Да ли је народни геније случајно сложио стихове у облик просторног крста по странама света? Никако. Јер, магнетни фокусатор у атмосфери Земље познат је у народу као Часни крст, преко кога са Сунца стиже на Земљу све оно што нам је потребно за живот. Необичан је само тачан распоред страна света на просторном крсту, обзиром да је званични рапоред наопако дат.

Аналогија нематеријалне светлости на небу је греда на земљи, као материјални аспект “свести” грађевине која држи ствари на окупу. У старосрбскомжрд” значи “греда” (ариј.грат’а), која семантички има значење “повезивања” а упоредна је сунчаним зраку илиступу, који енергетским каналом (соха небеска) повезује наше Сунце са Часним крстом, синхронизујући космичко правило броја три, јер енергија са Сунца увек удара у њега три пута.

Град у светој географији символише холограмско средиште света, са обредном улогом, као и кућа (женски симбол) или храм. Одакле онда примена „мушког“ принципа у масонском предању градње (Соломоновог) храма? Из простог разлога, везивања обреда за култ огња који је активан принцип, за разлику од светлости огња која је женски принцип и пасиван. Забуну ствара и двојни облик тлоцрта града, кружни и четвртасти.(1) Круг је духовни симбол а квадрат обележје за испољено, али је без обзира на испољени аспект примарна њихова сакралност.(2) Тајна је у томе, што је нематеријално (неиспољено) присутно у свему што је материјално, а манифестује се у материји као гравитација или тежиште.

Реч “град“, “насеље”, има хомониме у значењу “степен” и “туча”, па се поставља питање, у каквој семантичкој вези стоје ова значења? Повезује их мандала (круг) у свим значењима. У Ведама је она тематски књижевни круг, али поред најопштије магијске моћи, мандала символише воду и космос (Океан), са скривеним значењем изворног медија (средине) или позорнице унутар које се све дешава. Мандала има бројна значења целине простора (територије), укупности, мноштва, повезаности… а лексема “мандал” је у србском језику округла брава, која пресликава облик сунца где кључ има значење “млаза”, а аналоган је зраку светлости!

Многе тајне су скривене у речима, што је покушао да објасни и Буда принц Сака (Кимера, Јавана, Маса-Гета) или античких Срба на Истоку, када је рекао, да човек који трага за истином може направити само две грешке. Прва је, да пребрзо стигне до ње, а друга да уопште не крене. Мудрост је можда заробљена у речима, како би човек поступно дошао до сазнања.

Слободан М. Филиповић и Лесандар Ђ. Манојловић

(1) Урбанизам града у прошлости подразумева тврђаву у центру и подграђе (град) око ње.

(2) Лавиринт је обично округао, али најстарија представа лавиринта у неолитској Винчи код Београда има квадратну основу!

Извор: Света географија града

Оставите одговор