Србска језичка политика 60 година после новосадског договора

„Кажу нам – не можете са ћирилицом у Европску унију – ту лекцију, наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ, јер ЕУ одлучно заступа очување језичке разноликости.“ (Андреј Фајгељ)

Новосадски договор потписан је пре шест деценија, 10. децембра 1954, у организацији Матице српске и Матице хрватске, када је српски језик преименован у српскохрватски односно хрватскосрпски, а трећом тачком Договора утврђено је: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су, зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом”. Тако смо дошли до резултата да „Срби не само да су научили латиницу, већ су је континуирано фаворизовали, док су Хрвати потпуно одбацили ћирилицу“. Чињенице су неспорне да се осамнаест хрватских институција одрекло Новосадског договора 1967. године, а Матица хрватска 1971; у међувремену је нестала и заједничка држава, а Србима су остале далекосежне последице, које су довеле до незавидног у ствари изузетно тешког положаја Србског језика и ћирилице.

Новосадски договор

Међу потписницима новосадског договора био је и „отац“ србске лингвистике Александар Белић, затим Иво Андрић, др Милош Н. Ђурић, Младен Лесковац, Милош С. Московљевић, Вељко Петровић, Ђуза Радовић, Михаило Стевановић и друге личности од угледа у србској лингвистици и књижевности. (Остаће нејасно да ли су то учинили из убеђења или по партијској наредби.)

Потписници Новосадског договора

Новосадски договор је био коначна капитулација србске културне, књижевне и лингвистичке елите пред комунистима антисрбски настројеним и крватском елитом под снажним утицајем крватског становишта и крватског културног обрасца.

„Хајде, изаберите и једну позитивну последицу коју је Новосадски договор донио српскоме народу. Уништио је све што је постојало прије тога… Кад би се случајно из гроба дигао Стојан Новаковић, вјероватно би правио нову Академију, и вјероватно би правио и нову библиотеку…“ (проф. др Милош Ковачевић)

Дана 10. децембра 2014. г. навршило се 60 година од потписивања новосадског договора 1954. г. и у Новом Саду је одржан скуп виђених лингвиста углавном србистичке оријентације са циљем да се сагледају последице примене тог договора и утврди шта је језичка политика Срба данас. Упадљиво је било да у организацији скупа нису учествовале званичне институције. Скуп је организовао Културни центар Нови Сад на челу са А. Фајгељом.

После опсежне расправе, усвојени су следећи закључци:

1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија:

а) термин српскохрватски није лингвистички утемељен – он представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима;

б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице;

в) данас је и у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као о једином српском службеном писму.

2) Српска филологија и институционална српска политика морају се држати трију начела српског филолошког програма:

а) српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност књижевност српског језика;

б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати;

в) ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја.

Потписници закључака су: Драгољуб Петровић, Миланка Бабић, Драгиша Бојовић, Дејан Ивковић, Ненад Крстић, Милош Ковачевић и Андреј Фајгељ.

Поједини учесници скупа су изнели следеће битне ставове о стању Србског језика и писма после примене Новосадског договора у периоду од 60 година, које треба навести и нагласити:

проф. др Д. Петровић назвао је овај договор „удруженим злочиначким подухватом“, јер нам је узео и језик и писмо и будућност;

новосадски договор је због несхватања комунистичке антисрбске доктрине о великосрбском национализму и хегемонизму и погрешног схватања равноправности допринео каснијој општој крађи и преименовању србског језика и одумирању ћирилице;

крвати никада нису примењивали новосадски договор, а Срби га се још придржавају;

уместо договорене двоазбучности, започето је једносмерно ширење латинице, које и даље траје;

до новосадског договора латиница је била у масовној употреби само у време Аустругарске и усташке окупације, а данас је ћирилица у многим областима опала на мање од 10% заступљености;

у крватској је деведесетих година прошлог века извршен књигоцид ћириличких књига и данас се последњи трагови ћирилице разбијају чекићима, али Србија не протествује у ЕУ него ћути да се крвати не успротиве прикључивању у ЕУ;

крватска је одмах по разбијању СФРЈ поништила новосадски договор, преименовала „српскохрватски“ језик у хрватски и констуисала кроатистику као националну лингвистику;

учесници су позвали српску филологију и политику да заједно сачувају ћирилицу и да поштују Устав, а не новосадски договор;

новосадски договор усвојен је у Комитету и комунисти су од почетка имали план да увођењем двоазбучности потисну ћирилицу;

непостојање србистике као научне дисциплине донело је Србима трагичне последице: у надлежним србским институцијама нема јасних одговора на то шта је Србски језик, шта је србска књижевност, које је то српско писмо, који је српски национални програм;

Србија се никад није успротивила против крватског ненаучног и насилног преименовања Србског језика;

Србија не води рачуна о стању Србског језика и писма у србској дијаспори;

скоро да нема ни једног светског језика чији је идентитет и интегритет до те мере угрожен као код Србског језика, који је распарчан и преименован у складу са идеолошко-политичким и сепаратистичким циљевима етникума који њиме говоре;
угроженост имена и статуса Србског језика изван Србије подразумева и угроженост србског народа који живи ван њених граница, у државама насталим распадом СФРЈ; за Србе и Србски језик у крватској одавно је већ касно, али је зато одбрана идентитета и културног простора Србског језика у Босни и Херцеговини и у Црној Гори неодвојива од питања опстанка србског народа у тим (државним) границама;

постоји отворена тежња бошњака да се одржавотворе кроз БиХ у целини, која је врло опасна за Србе, Србски језик и србску политику у БиХ, јер укључује и унификацију језика на државном нивоу, у корист назива босански језик, односно води ка стварању такозване босанске нације, коју би сачињавали сви који у Босни и Херцеговини живе;

већ је институционализован босански уместо бошњачког језика и то је алармантно;

само доследна културна политика државе Србије, као и стриктно поштовање Устава и закона, могли би да сачувају србско национално писмо од даље дискриминације и нестајања;

Србски језик и ћирилица нису у темељима србске државности и државне идеје никад правно дефинисани;

опадање употребе ћирилице није само последица примене новосадског догвора, него је тај пад проузрокован у највећој мери у оквиру антисрбског тзв. „чишћења непријатеља, свих осталих колабораната, кулака и осталих“, углавном образованих и имућних Срба;

геноцид над Србима у НДХ започет је логорским сакупљањем образованих Срба, попова, лекара, правника и осталих, да би се народ обезглавио и угрозила снага народа и он је био у том смислу претходница комунистичке чистке у Србији после рата;

новосадски договор био је само катализатор даљег процеса нестанка србског писма ћирилице и процеса пребацивања идентитета Срба на југословенски ниво;

Срби су народ који не цени и не негује свој језик и писмо и то је наслеђе комунистичке индоктринације која сигурно води нацију у пропаст и нестајање;

србска интелигенција је делимично крива што се није енергичније супротставила комунистичкој власти која је брисала србску прошлост и традицију;

последњи је тренутак да се подигне свест народа да се култура огледа у језику;

класичан пример политизације језичког питања јесте Дејтонски споразум: на крају споразума се каже да је он поптисан и на босанском језику; како је у име БиХ споразум потписао А. Изетбеговић, очито је да је споразумом планиран босански језик за читаву БиХ; Милошевићев потпис споразума са таквом одредбом је још један важан не само политички него и лингвистички промашај и пораз;

за издавање Речника српскохрватског књижевног и народног језика из САНУ дају објашњења да „морају остати лојални званичној политици“, што значи да САНУ у домену лингвистике прима политичке наредбе од потпуних лаика, у складу са њиховом политичком идеологијом;

равноправност писама по Договору је у ствари значила – „српско одрицање од ћирилице и заправо је показатељ српске љубави према Југославији“ (како је записао Ивић) и то је било превођење србистике преко демократистике у кроатистику, односно потпуно цементирање крватског филолошког програма;

данашње стање Србског језика и његов положај у Србији је такав да се нигде ни у траговима у званичним институцијама не може наћи ни један једини одбор који се бави језиком;

ћирилица није и не може бити превазиђена јер су Срби у време Ћирила и Методија у 9. веку добили нешто што други народи Европе неће добити још вековима – свете књиге на свом језику и свом писму;

није тачно да са ћирилицом не можемо у ЕУ, јер је могућа теза да само са ћирилицом можемо у ЕУ (доказ су регистрација ћирилице у Унеско као јединог србског писма, упозорења из ЕУ на диграфију у Србском језику и бугарска ћирилица);
мит да ћирилица угрожава неког је један од потпуно нетачних митова, који обрћу стварност наглавачке;

нетачна је тврдња И. Клајна да би се избацивањем латинице из основношколске наставе угрозиле некакве грађанске слободе, јер сваки народ и етничка мањина који остваре право на образовање на свом матерњем језику и писму немају никакве везе са основношколским образовањем на Србском језику (ако похађају школу у којој се настава изводи на Србском језику, природно је да то буде на ћирилици, јер се Србски језик пише само ћирилицом као својим матичним и јединим писмом);

ова ваниституционална лингвистика (у организацији скупа нису учествовали ни САНУ, ни Матица српска, ни Филолошки факултет, ни Министарство просвете и образовања, нпр.) хвале је вредна и корисна, али то не допире до места где се одлучује, тамо одлучује Клајн који каже да ми треба да пишемо латиницом као универзалним писмом – то се у науци зове колонизација језика и ниподаштавање малих језика и малих народа;

Матица српска мора променити своју језичку политику и одредити се према правопису у њеном издању који садржи неуставну одредбу о два равноправна писма у Србском језику…

Ђура Даничић – Рат за српски језик и правопис

На основу изнетих ставова лингвиста, могу се извући следећи невесели закључци о стању србске филологије и лингвистике и Србског језика и његовог писма данас:

Однос надлежних државних органа према отвореним питањима србске лингвистике је углавном игнорантски, неодговоран., незакони и неуставан. Нико не води рачуна чак ни о примени одредби Устава о језику и писму, као ни о усклађивању закона о језику и писму са Уставом. Надлежно министарство је пустило правопис у издању Матице српске у образовни процес, иако је његова одредба о два равноправна писма у Србском језику неуставна и чини немерљиву штету полазницима образовања; надлежно министарство је пустило у образовни програм бошњачки језик, који је после институционализације босанског језика у Федерацији БиХ преименован у босански језик, па се сада у образовном систему у Рашкој области неформално али јавно оперише са босанским језиком;

Државним институцијама у чијој је надлежности брига о Србском језику и његовом писму морају се ставити велике примедбе. Одељење језика и књижевности САНУ је још под потпуним утицајем сербокроатистике и политике и није, на пример, покренуло стављање ван снаге новосадског договора ни 60 година после његовог потписивања, није подржало научну иницијативу за оснивање србистике као србске лингвистике и њено увођење у образовни систем, није покренуло коначно завршавање стандардизације Србског књижевног језика, и даље издаје речник непостојећег „српскохрватског“ језика уместо неопходних лингвистичких речника које србска лингвистика нема, није заузело научни став о крађи и преименовању Србског језика, није учинило све што је неопходно за заштиту србске културне баштине исписане латиницом, није се одредило према непримењивању уставне одредбе о ћирилици као званичном писму и неуставном правопису. Матица српска је издала правопис (зашто се Матица тиме бави?) који садржи неуставну одредбу о два равноправна писма и не осврће се на бројне правне и научне примедбе;

Србски лингвистичари су подељени на сербокроатисте и србисте, а србисти су се поделили у вези са одређивањем писма или писама Србског језика (једни су уставобраниоци који се залажу за ћирилицу као једино писмо, а други су за два равноправна писма). У међувремену ћирилица полако али сигурно нестаје, али лингвисте ништа помирити не може. Пресудни утицај на односе међу лингвистима има Одељење језика и књижевности САНУ које примењује и даље сербократистику као србску лингвистику;

Медији у Србији се понашају у складу са вољом и интересима својих власника и нико и не мисли на уставну одредбу о званичном писму (осим часних изузетака);

Народ србски је индоктриниран погрешном представом о југословенству и „јевроунијаћењу“ и под утицајем свега реченог усвојио је став да је „кул“ (што би рекли одрођени мондијалисти) и на овај начин увлачити се онима који би могли утицати на пријем Србије у ЕУ, повероваши небулозној тврдњи власти да „`јевроунијаћење` нема алтернативу“. Никоме и не пада на памет да нема европске латинице, да је то понајмање хрватска латиница, и да ЕУ има став о равноправности језика и писама (доказ је Бугарска, нпр.) и да тражи званично од Србије да реши питање два писма;

Неки лингвисти и други Срби су већ указали на то да је огроман језички проблем претерано преузимање страних речи (углавном енглеских) у говору и писању, а да је још већи проблем употреба тих речи у погрешном преводу и значењу…

Србска граматика 1838

На крају, по скромном мишљењу аутора овог текста, најважнији и најхитнији задатак србске лингвистике у овом времену јесте да се оснује и констуише србистика и да се елиминише латиница као друго тзв. равноправно писмо Србског језика (под елиминисањем латинице из образовног процеса подразумева се да се одговарајућа латиница учи у оквиру наставе страног језика; хитно треба обуставити учење латинице као другог писма СЈ; проблем коришћења културне баштине исписане до сада латиницом треба оставити сваком појединцу на вољу да савлада хрватску латиницу – што није никакав проблем када се научи нека од латиница европских језика, али и решавати га покретањем масовног превођења на ћирилицу – то сада може изгледати веома скупо и недовољно основано, али се остварена хегемонија латинице друкчије не може сузбити). После тога, све ће се разрешавати по научним методама лингвистике као науке. Збога тога, наводимо следеће цитате из чланка проф. др Петра Милосављевића под називом „Србистика пре после сербокроатистике“ (који је, узгред речено објављен на латиници?!):

„Вук Караџић, Шафарик и филолози њихова времена, који су припадали разним језицима и народима, али су поштовали исте научне принципе, сасвим јасно су идентификовали српски језик. То је за њих било штокавскавско наречје. Српски језик је највећи споменик српске културе и српског постојања, споменик већи и од Студенице и Дечана, и од Мирослављевог Јеванђеља и од Горског вијенца. Управо тај споменик је почела да руши и да распарчава сербокроатистика…

Ако већ хоћемо „у Европу“ морамо знати да у Европи нема језика са двонационалним, тронационалним или четворонационалним именом. Само један европски језик, можда и најстарији од свих, доживео је ту судбину. То је српски језик. Израз српскохрватскословеначки, који је био озакоњен између два светска рата, био је конструкција која се није могла дуго одржати. Тако се не може одржати ни конструкција која се употребљава у Хагу: бошњачко/хрватско/српски језик. Ако се има у виду историја овог језика и историја његових преименовања, онда се може доћи само до једног закључка: тај језик може с правом да се зове само српски језик. Изјава актуелног председника Одбора за стандардизацију српског језика у САНУ, која, како је објављено у штампи, гласи: `Саветовао бих политичарима да јединствено прихвате Б/Х/С (бошњачки/хрватски/српски) са три назива` – не може се прихватити као став који је сагласан са стандардима који важе за европске језике и народе.“

***

Иван Клајн и србистика

Иван Клајн је доктор филолошких наука, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за италијанистику, у пензији је од 2002. г., редовни је члан САНУ и члан је следећих одбора у Одељењу језика (?!) и књижевности САНУ: Одбор за Речник српскохрватског (?!) књижевног и народног језика, Одбор за српски језик у светлу лингвистичких теорија, Одбор за Етимолошки речник српског језика, Одбор за српски језик и књижевност у поређењи са другим језицима и књижевностима; главни и одговорни уредник је гласила Матице српске „Језик (?!) данас“…

Клајн је по профилу образовања италијаниста и са србистиком нема ама баш никакве везе! Међутим, он ведри и облачи у србском језику већ поодавно и поставља се и појављује у јавности као врхунски арбитар у србској лингвистици.

То што он ради зове се клајновање србске лингвистике или онога што је од ње остало (како каже ћирилизатор Ж. Филиповић: буквално то би значило умањивање, од немачког клајн – мали, а суштинско значење је подваљивање). Користи се сваком приликом да унесе смутњу и забуну и да посеје сумње, раскол и нетачне ставове и подвале о Србском језику и његовом писму.

„Док коначно није отворио карте и јасно рекао да `двоазбучје није никакво `богатство`, него несрећа и трагедија (што ми чувари ћирилице одавно тврдимо!), и да би се требало вратити једноазбучју, али на – латиници“. „…Клајн је бар једини искрен и отворено предлаже – пресловљавање српског народа после хиљадугодишњег коришћења ћириличног писма“ (Жељко Филиповић).

Укратко, по Ж. Филиповићу то клајновање садржи се у следећим тврдњама о неопходности употребе латинице:

„латиница и ћирилица нису у истом положају, нису симетричне“: Он признаје да латиница потискује ћирилицу, али да то није последица деловања Ватикана и комуњара, него тога што „нису симетричне“, не објашњавајући у чему се садржи та несиметричност, како би подвала лакше прошла (ово је обично сејање магле). У ствари, та несиметричност се садржи у супротности ономе што клајн протура: „Српска деца су се рађала и одрастала уинсценираном и диригованом окружењу искључивости хрватске латинице уз подвалу о `равноправности писама и богатству двоазбучја`, па су одрасла на заблуди о томе шта је `наше писмо`, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје, и то је довело до несиметричности о којој Клајн говори, а што он подмукло прећуткује“;

„латиница вам је неопходна за енглески, за латински, за већину страних језика који се уче код нас“: Постоји латиница као писмо старог латинског језика и постоје врсте латиница као писма за различите латиничне језике (енглески, француски, немачки, италијански, шапански итд.). Заиста, за учење сваког од тих језика неопходно је научити и латинично писмо тог језика. Али за учење страних језика ни чему нам не користи хрватска рогата латиница са графемима Ž, Š, Č, Ć, Đ, NJ, DŽ, а хрватски није ни страни, а још мање језик, јер је то само тзв. стандардна варијанта србског књижевног језика. Тако нам клајн клајнује – подваљује да је за учење страних језика потребна хрватска латиница;

„латиницавам је неопходна за формуле у математици, физици, хемији“: Сад је клајновање раскринкано коначно као подла лаж: већина народа ознакама из писама својих језика означава симболе у математици, физици и хемији. Дакле, ни за ово нам није потребна хрватска латиница;

„за дијагнозе и апотекарске рецепте“: Обично клајновање – дијагнозе и рецепти у србском здравственом систему пишу се, нажалост, на латинском језику и латинском абецедом. Ништа се у том систему не пише хрватском латиницом. У језицима великих народа, као што су Енглези, Немци, Французи, Италијани, Јапанци и други дијагнозе и рецепти се исписују њиховим језицима и писмима тих језика. Чак ни Хрвати не пишу дијагнозе и рецепте оном својом латиницом. Нећете веровати, браћо Срби, пре новосадског договора 1947. г., нпр., рецепти у Србији су исписивани србским језиком и ћирилицом!

„за аутомобилске регистрације“: Е, ово је већ превише срамно, јер то лудило са нашим возачима „хода“ Европом и светом и уноси забуну у области србског идентитета. Ово је оригинална будалаштина наших изумитеља, а не непостојећи налог ЕУ. Јер Срби су све до 1961. г. имали регистарске таблице на ћирилици. ЕУ је прихватила грчки, бугарски и босанскохерцеговачки метод коришћења само оних слова свог националног писма која, у истоветном или измењеном значењу, постоје и у латинској абецеди (постоји 13 таквих слова). На овај начин ми смо могли да обележимо неупоредиво већи број возила од оних која су вожњи нашим нашим путевима. Колико је познато, тако нешто је у примени и у Русији. Значи, ни у овом случају нам није потребна хрватска рогата латиница. А њена примена у овом послу доноси бесмислене ознаке на регистарским таблицама: као, на пример, ĆY?! (Нема језика на свету у чијем латиничном писму постоје истовремено ова два графема.);

„за рад на рачунару, за адресе на интернету и и-мејлу, за СМС поруке, итд.“: Наравно – и ово је клајновање, у којем, нажалост, има нешто истине: до сада су у делатности информатике у Србији стручњаци углавном тврдили да рад на компјутерима и личним рачунарима није спојив са ћирилицом. Међутим, још пре више од петнаест година Мајкрсосфт је извршио тзв. локализацију оперативног система виндоуз на србски језик и ћирилицу и аутор овог текста је од њиховог представништва у Београду добио одговор да је то урађено и да је програмски створена могућност коришћења виндоуза на личним рачунарима на србском језику и ћирилици, али да није у њиховој надлежности тзв. имплементација те могућности на рачунарима. Додатно сам сазнао да је само техничко питање коришћење србског језика и ћирилице и у програмирању. Што се тиче електронске поште, данас је могуће на свим програмским пакетима ове врсте писати Србским језиком и ћирилицом, а постоје могућности да се у неким програмским пакетима на интернету Србским језиком и ћирилицом исписују и електронске адресе. Зна се такође да се у мобилним телефонима који имају тзв. андроид оперативни систем могу и СМС-поруке исписивати ћирилицом. Иначе, ствар је државног усмерења и контроле да ли ће увозници мобилних телефона захтевати од произвођача уграђивање програмске могућности коришћења ћирилице и Србског језика у оперативном систему телефона. Значи, опет је у питању клајновање.

Недавно је Клајн у једном интервјуу тврдио да је БЦМС (нова скраћеница за некакав српски, босански, црногорски и хрватски језик), у ствари „српскохрватски“ језик, што је продаја „онога за оно“, што би народ рекао: не мисли он тако, то је прво, а друго, никад није постојао и не

постоји „српскохрватски“ језик! Постоји само југославистичка и титоистичка подвала и клајновско даље сејање магле о једном народу са два имена и једном језику са два имена. А Клајн (мали о` србохрватистике) је био и остао титоиста у умешају у србску лингвистику. (Има заиста симболично презиме.)

Причом о непотребној англизацији Србског језика он је само бацио грану на прави пут изласка из безнађа сербокроатистике. Иако је „србанглески“ језиво ругло, то ипак није у овом тренутку најважнији поблем србског језика. А праве проблеме и подметачине Клајн веома добро зна, али је с његовог становишта добро те теме заобилазити.

Масна је подметачина да су се „Хрвати морали још пре два века озбиљно позабавити питањем свог језичког стандарда“?! Пре два века, и врапцима на грани је познато, рвати нису имали свој језик, него су у администрацији употребљавали немачки, а у образовању мађарски, јер тада нису имали ни нацију, ни државу, ни језик, као и ни пре десет векова пре тога! И то веома добро зна и Клајн. Али он опет подмеће када каже да су крвати на својој територији имали и штокавски дијалекат и три изговора тог дијалекта. А то је, у ствари, само и искључиво Србски језик! Није крватски, не дао Бог, јер црно није бело и обратно. И нису крвати имали своју територију, него је то био етнички простор србског и словеначког народа, на којем је Ватикан, уз помоћ германа (старих аустријских и нацистичких хитлеровских) направио од Срба и Словенаца око Загреба верску крватску нацију и лажни крватски језик за потребе даљег освајања „лебенсраума“.

У вези са проблемима стандардизације Србског језика Клајн, наравно, говори само о „великом речнику“ „српскохрватског“ језика, у којем се дошло до слова „П“?! Имајућу у виду слово до којег је стигао овај југославистичко-ватиканско-титоистичко-хрватски речник – требало би стварно иза овог слова ставити… тачку! И све што је до сада наштампано испоручити топлани у Београду ради практичне употребе, јер у србистици тај речник није применљив, зато што је у ствари није србски и што загађује свест оних који се Србском језику уче из њега – не може се чак ни прерадити чишћењем од тзв. крватизама јер је у целости загађен и „на криво насађен“ (како би рекао Иво Андрић). Јер је он рак рана која се шири по ткиву Србског језика. Али, имајућу у виду ко је руководилац Одељења језика и књижевности у САНУ и његове „сураднике“ као што су Клајн, Пижурица и други, као и њихов неуставни правопис – ништа не треба да нас чуди…

Све је лаж и злобна подметачина што је Клајн рекао о тзв. двојезичности. Донедавно је тврдио да је диграфија (тзв. двоазбучност, мада то није добар термин јер је азбука ћириличко а абецеда је латинично писмо) предност Србског језика, а сада нас смирује лажју да је латиница јача, да је због тога коначно победила и да се морамо томе повиновати. Прича о узроцима превласти латинице је одвратно лицемерна: какве везе има латиница коју користе многи светски јези са рогатом крватицом гајицом?! Зашто ни једном речју не помену прави узрок увођења и форсирања латинице у Србском: наметали су је агресори, Ватикан и католичка секта, комуњарски идеолози и јевроунијаћењем расрбљени Срби. И Клајн лично је намеће својим лажним наводно стручно-лингвистичким мудровањем у србској лингвистици, јер он једноставно није квалификован за умешатељство у србску лингвистику…

Писаћа машина на ћирилици

Наравно, ни овога пута Клајн, као члан толиких одбора у оквиру тзв. одељења језика (којег језика, море?!) и књижевности, а нарочито Одбора за стандардизацију језика, није ни реч прозборио о системским проблемима србског језика: о крађи и преименовању Србског језика која траје од бечког договора, о заштити србске културне баштине које је исписана насилно или добровољно латиницом, о коначној стандардизацији Србског књижевног језика, о оснивању србистике као србске лингвистике, о разлозима губљења времена и средстава на узалудном раду на речнику непостојећег српскохрватског језика, о коначном укидању новосадског договора, о издавању неуставног правописа Матице српске (аутор М. Пижурица) и његовом погубном коришћењу у образовном систему, о коначном научно лингвистичком уређивању србског језика (фонетика, фонологија, морфологија, синтакса, семантика, стилистика, речници Србског језика…)

Аутор: Видоје Марјановић

Извор: Магацин

1 Response

Оставите одговор