Хиландарске књиге у свету

У иностранству се налази од 4.000 до 5.000 српских средњовековних рукописа, од XII до XVII века, у Оксфорду, Лондону, Берлину, Прагу, Кракову, Санкт Петербургу, Москви, Кијеву, Одеси, Пловдиву, Солуну, Цетињу, Риму, Паризу…

Никољско јеванђеље, библиотека „Честер Бити“, Даблин

Анатолиј Аркадјевич Турилов, један од највећих светских археографа, има најбољи увид у ћириличко рукописно наслеђе. Питамо га, колико је, по његовој процени, српских рукописа отуђено, расуто по свету?

Нажалост, тачним одређивањем њиховог броја, колико ми је познато, нико се није бавио. Најстаријих је(до краја XIV века), отприлике, од 800 до 1.000. Таква колебања у броју условљена су тиме што су многи од тих старих рукописа били подељени на делове (углавном су то чинили научници и колекционари у XIX и почеткомXX века) и до данас није установљено који делови су припадали једном рукопису. А укупан број српских средњовековних рукописа од XII до XVII века, по прелиминарним оценама, креће се од 4.000 до 5.000, а можда и нешто више од 5.000, изузев кодекса уништених током Другог светског рата.

Највећи број, више од 95 одсто, српских средњовековних рукописа налази се у Европи – у Оксфорду, Лондону, Берлину, Прагу, Кракову, Санкт Петербургу, Москви, Кијеву, Одеси, Пловдиву, Солуну, Цетињу, Риму, Паризу –  истиче Турилов.

Излишно је, додаје наш саговорник, говорити о томе да се највећа (и највреднија) збирка српских рукописа, ван граница бивше Југославије, чува у манастирима Свете Горе у Грчкој. Затим, вероватно, следи Русија, где се у збиркама Москве (Државна историјска библиотека, Руска државна библиотека) и Петербурга (Руска национална библиотека, Библиотека Академије наука, Архив Санктпетербуршког историјског института Руске академије наука) чувају стотине српских рукописа од XII доXVII века. При томе, део овог блага нашао се у Русији још у XIV и XV веку (премда их је, свакако, знатно више у XVII веку са Свете горе донео Арсеније Сауханов и посебно у XIX веку проучаваоци и путници).

Никољско јеванђеље

Много је српских рукописа у Бугарској (вероватно чак и више него бугарских), али је ту одређивање националне традиције рукописа отежано чињеницом да су се у XVI и XVII веку српским ресавским правописом служили писари од Јадрана до Црног мора. Много је српских рукописа и у Румунији, али њихов тачан број није установљен због одсуства података о библиотеци Синода и целом низу манастирских збирки. Број српских рукописа у другим земљама, градовима и манастирима далеко је мањи, највише неколико десетина, али међу њима има правих бисера. У Украјини српски рукописи се налазе у Кијеву и Одеси, и њихова судбина је нераскидиво повезана са руским збиркама. Не тако велике збирке српских рукописа (највише тридесет у свакој) постоје у Берлину (Збирка Вука Караџића), Бечу (углавном рукописи светогорског порекла које је купио Ј. Копитар), Прагу (збирка П. Ј. Шафарика), Паризу, Лондону. Посебна је тема збирка рукописа у Јерусалиму и на Синају. Неке од њих написали су управо у Светој земљи српски монаси и ходочасници.

Питамо Турилова када се, у дугом периоду рада српских писара, од XII па до XVII века, најлепше писало ћирилицом и да ли та ћирилица има неке националне особености?

– Мислим да ће одговор на то питање умногоме зависити од укуса, и интересовања, и конкретног афинитета проучавалаца. На свој начин, несумњиво, прелепо је писмо рукописа од XVI до XVII века, са ресавским правописом. Њихова графија је у тој мери уједначена да изгледа као да је реч о штампи (и, узгред, савршенијој од реалне штампе из XVI века). Међутим, ја највише волим писмо српских рукописа из времена краља Драгутина, па до краја владавине цара Уроша, то јест практично цео век (1274–1371). Његов монументални, мало угласт лик не може се ни са чим помешати – то је својеврсно графијско јединство времена и простора – каже Турилов.

Света Гора, током најмање шест векова (бар од краја XII до краја XVIII), била је један од највећих центара словенске писарске и преводилачке делатности. Већина сведочанстава о преводима на словенски језик, сачуваних до краја XVI века, односе се управо на Свету Гору. И то није тешко објаснити. Света Гора је већ до момента када се ту појавило словенско монаштво поседовала богате грчке збирке књига – основу за преводе. За Бугарску и Србију то је био најближи велики манастирски центар грчко-словенских културних контаката, а за Русију један од најближих. Књиге су ту преписиване и за сопствене потребе светогорских словенских манастира и због слања у оне земље одакле су потицали монаси. Релативно потпуна слика словенске писарске преписивачке и књижевне делатности у Светој Гори може се добити само на српском материјалу, и пре свега, на основу рукописа библиотеке Хиландара, будући да је она највећа на Светој Гори и да је откривен и идентификован највећи број њених писара.

Пиротска србуља (Празнични минеј), 13-14 век

Проучаваоци су, на пример, установили да су хиландарски писари, почев од двадесетих година XIV века, учествовали у формирању библиотеке Дечанског манастира. Збирке бугарског Зографа и руског Пантелејмоновог манастира не дају истраживачу довољно материјала за поређење, а збирка Пантелејмоновог манастира се формирала углавном у XIX веку и нема историјски карактер. Поред тога, познато је да је бугарска и руска писарска делатност у Светој Гори, у XIV и XV веку, у знатној мери повезана не са „националним” манастирима, већ са скитовима великих грчких обитељи (Велика Лавра, Ватопед), где су се бугарски монаси бавили и преводилачком делатношћу.

За Русију, каже на крају Анатолиј Аркадјевич Турилов,круг трагања за рукописима, преписаним на Светој гори у XIV и XV веку (период Другог јужнословенског утицаја), изузетно је широк, и броји око 3.000 источнословенских рукописа тог времена.

(Из разговора Зорана Радисављевића са Анатолијем Аркадјевичом Туриловим, једним од највећих светских археографа)

Извори: ПолитикаХиландар.инфо

You may also like...

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.