Хиландарске књиге у свету

У иностранству се налази од 4.000 до 5.000 српских средњовековних рукописа, од XII до XVII века, у Оксфорду, Лондону, Берлину, Прагу, Кракову, Санкт Петербургу, Москви, Кијеву, Одеси, Пловдиву, Солуну, Цетињу, Риму, Паризу…

Нажалост, тачним одређивањем њиховог броја, нико се није бавио. Најстаријих је (до краја XIV века), отприлике, од 800 до 1.000 књига. Таква колебања у броју условљена су тиме што су многи од тих старих рукописа били подељени на делове (углавном су то чинили научници и колекционари у XIX и почетком XX века) и до данас није установљено који делови су припадали једном рукопису. А укупан број српских средњовековних рукописа од XII до XVII века, по прелиминарним оценама, креће се од 4.000 до 5.000, а можда и нешто више од 5.000, изузев кодекса уништених током Другог светског рата.

Највећи број, више од 95 одсто, српских средњовековних рукописа налази се у Европи – у Оксфорду, Лондону, Берлину, Прагу, Кракову, Санкт Петербургу, Москви, Кијеву, Одеси, Пловдиву, Солуну, Цетињу, Риму, Паризу…

Највећа (и највреднија) збирка српских рукописа, ван граница Србије, чува се у манастирима Свете Горе. Затим, вероватно, следи Русија, где се у збиркама Москве (Државна историјска библиотека, Руска државна библиотека) и Петербурга (Руска национална библиотека, Библиотека Академије наука, Архив Санктпетербуршког историјског института Руске академије наука) чувају стотине српских рукописа од XII до XVII века. При томе, део овог блага нашао се у Русији још у XIV и XV веку (премда их је, свакако, знатно више у XVII веку са Свете Горе oднео Арсеније Сауханов и посебно у XIX веку проучаваоци и путници).

Много је српских рукописа у Бугарској (вероватно чак и више него бугарских), али је ту одређивање националне традиције рукописа отежано чињеницом да су се у XVI и XVII веку српским ресавским правописом служили писари од Јадрана до Црног мора. Много је српских рукописа и у Румунији, али њихов тачан број није установљен због одсуства података о библиотеци Синода и целом низу манастирских збирки. Број српских рукописа у другим земљама, градовима и манастирима далеко је мањи, највише неколико десетина, али међу њима има правих бисера. У Украјини српски рукописи се налазе у Кијеву и Одеси, и њихова судбина је нераскидиво повезана са руским збиркама. Не тако велике збирке српских рукописа (највише тридесет у свакој) постоје у Берлину (Збирка Вука Караџића), Бечу (углавном рукописи светогорског порекла које је купио Ј. Копитар), Прагу (збирка П. Ј. Шафарика), Паризу, Лондону. Посебна је тема збирка рукописа у Јерусалиму и на Синају. Неке од њих написали су управо у Светој земљи српски монаси и ходочасници…

Света Гора, током најмање шест векова (бар од краја XII до краја XVIII), била је један од највећих центара словенске писарске и преводилачке делатности. Већина сведочанстава о преводима на словенски језик, сачуваних до краја XVI века, односе се управо на Свету Гору. И то није тешко објаснити. Света Гора је већ до момента када се ту појавило словенско монаштво поседовала богате грчке збирке књига – основу за преводе. За Бугарску и Србију то је био најближи велики манастирски центар грчко-словенских културних контаката, а за Русију један од најближих. Књиге су ту преписиване и за сопствене потребе светогорских словенских манастира и због слања у оне земље одакле су потицали монаси. Релативно потпуна слика словенске писарске преписивачке и књижевне делатности у Светој Гори може се добити само на српском материјалу, и пре свега, на основу рукописа библиотеке Хиландара, будући да је она највећа на Светој Гори и да је откривен и идентификован највећи број њених писара.

Проучаваоци су, на пример, установили да су хиландарски писари, почев од двадесетих година XIV века, учествовали у формирању библиотеке Дечанског манастира. Збирке бугарског Зографа и руског Пантелејмоновог манастира не дају истраживачу довољно материјала за поређење, а збирка Пантелејмоновог манастира се формирала углавном у XIX веку и нема историјски карактер. Поред тога, познато је да је бугарска и руска писарска делатност у Светој Гори, у XIV и XV веку, у знатној мери повезана не са „националним” манастирима, већ са скитовима великих грчких обитељи (Велика Лавра, Ватопед), где су се бугарски монаси бавили и преводилачком делатношћу.

Док за Русију, круг трагања за рукописима, преписаним на Светој Гори у XIV и XV веку (период другог јужнословенског утицаја), изузетно је широк, и броји око 3.000 источнословенских рукописа тог времена.

извор: хиландар.инфо

You may also like...

3 Responses

  1. 31. маја 2016.

    […] Хиландарске књиге у свету […]

  2. 1. јуна 2016.

    […] Извор: хиландар.инфо, Расен […]

  3. 1. јуна 2016.

    […] Извор: хиландар.инфо, Расен […]

Оставите одговор

%d bloggers like this: