Стапарски ћилим за богати мираз

Традиција: Уз пиротски, и аутохтони тепих са севера Бачке одавно на гласу. Обично ткан у пару, на специјалном разбоју. Знак имућне куће и део девојачке опреме

 Разбој из 19. века чува се као експонатРазбој из 19. века чува се као експонат

Уз пиротски, најпознатији аутохтони српски ћилим је и онај из села Стапара, на северу Војводине. Настао је у домаћој радиности у 18. веку. Техника ткања и мотиви мењали су се временом, али је овај ћилим све до данас, ипак, остао препознатљив и јединствен.

Ткан је обично у пару, на специфичном хоризонталном разбоју. Због ограничене ширине, израђивали су га у два дела, односно, две половине које су се спајале по средини. „Златно доба“ стапарског ћилимарства биле су последње деценије 19. и прва половина 20. века. Ћилими су препознатљиви по цветним мотивима: ружама, букетима, венцима цвећа. Ткани су у белој или беж боји, ређе зеленој, најчешће величине 2х2 метра. Био је обавезан део девојачке спреме за удају. Њима су углавном прекривани кревети, а означавао је статус и богатство куће. У почетку су мотиви били геометријски, а касније су прерасли у венце, цвеће и руже. Ради се „техником клечања“, познатој на балканским просторима у предсловенским временима и пре турског периода.

Ћилимарство у овом делу Војводине је настало и развијало се као домаћа радиност, а неговано је као најрепрезентативнији део текстилне радиности и кућне индустрије током 19. века. Занат није био лако доступан сеоским слојевима, јер је означавао луксуз имућног домаћина који га поседује. Сиромашни су за кућу и ћеркама у мираз могли да приуште само ткане поњавице.

– Оспособљавање за израду тепиха почињало је у раном детињству. Припрема ћилима за удаваче је дуг који се задужује у породици по женској линији у једној генерацији, па наставља у следећој. Најпознатија мајсторица на разбоју била је Милка Нагулова, а данас једна од малобројних која ради је Смиљка Стајшић, која нам је несебично показала све тајне ткања, иако је ушла у осму денценију – вели Катарина Дмитрук, председница Удружења „Златне руке Сомборке“.

Најчешћи материјали били су кудеља и вуна. Доба највећег успона ћилимарства у Војводини је обнова узгоја конопље, на простору око Апатина, Оџака и појас око реке Мостонге, са око 2.000 тона најквалитетније конопље, веома тражене и цењене на европском тржишту. Стапар је између два светска рата имао пет приватних кудељара, чији су власници били Влајко Ивков Бакрак, Миша Никачев, Јован Трњаков, Витомир Волић…

За велику изложбу у Пешти 1885. године, све припреме за представљање народних рукотворина овог краја водила је Савка Суботић, која се посебно посветила ћилиму. Вођена жељом за обликовање производа на бази старих шара, уз помоћ извесне баба Петре из Стапара, она је реализовала идеју о изради великог ћилима. После тога, током друге половине 19. века појавило се интересовање Филипа Хаса за ове ћилиме. Он је важио за највећег трговца ћилимима у Аустроугарској.

Препознатљиви цветни мотиви

– Кад је реч о стапарском ћилиму, спомињу се и фабрике у Великом Бечкереку, радионица за ткање у Сомбору и Старом Врбасу које су израђивале тешке ћилиме у свим бојама, дезенима и величинама преко два метра. Око 1900, увођењем широких разбоја, Стапар постаје најмоћнији и најпознатији центар ћилимарства у Бачкој. У периоду од 1900. до 1910. ово село даје врхунски ћилимарски производ у „техници клечањем“, када је произведено и највише ћилима. Под утицајем европске уметности, у Стапар стиже раскошни необарок. Тада се ствара модеран тип ћилима, а из стапарског краја се ова врста заната шири по целој Србији.

Ћилими са мотивима букета и венаца, ткани по обрасцима бечког бидермајера, крајем 19. века стижу и до пиротских ћилимара…

Катарина Дмитрук са стапарском торбицом

ТКАЧКА ЗАДРУГА ПРОТИВ ЗАБОРАВА

Обнова стапарског ћилима иницирана је крајем 2014. према пројекту и у сарадњи Сомбора и Пирота, Амбасаде Аустралије и Етно-мреже из Београда. „Стапарац“ је увршћен у културну баштину овог краја, а циљ је да се од заборава сачува техника његове израде – каже Катарина Дмитрук, додајући да је у плану оснивање ткачке задруге, у којој би жене производиле сувенире са мотивима са стапарског ћилима.

аутор: Јовица Бекић

Извор: Вечерње новости Војвођанске приче: Стапарски ћилим за богати мираз

You may also like...

Оставите одговор