Однос према ћирилици као значајан елеменат србског самопоништавања

Проф. др Мило Ломпар је у својој сјајној књизи „Дух самопоништавања“ дао истинску анализу стања духа нације србске: титоистички југославени и досманлијско-неодосманлијски неолиберални властодршци оболели су од хрватофилије и они примењују хрватски културни образац путем другосрбијанске филозофије србског духа самопоништaвања и примене хрватског становишта.

 

Један од моћних инструмената србског самопоништавања у том (не)културном и антисрбском обрасцу јесте и однос према србском званичном писму ћирилици. Чл. 10. Устава Србије утврђено је да је ћирилица званично писмо у држави Србији и незамисливо је да се та одредба не примењује у правној држави (да не кажем у националној држави) у целокупној сфери тзв. званичног друштвеног живота.

Међутим, Матица (не)српска је издала правопис србског језика под ауторством Мате Пижурице у којем је утврђено да је и латиница србско писмо, по одредби тзв. новосадског договора о два равноправна писма у тзв. „српскохрватском“ језику. То је бомба у оквиру образовног система којом се врши контаминација и индоктринација школске деце у Србији.

Одељење језика и књижевности САНУ (тачно тако, они воле да србски језик зову само језиком, јер ваљда још не знају име језика којим се баве или им је речено да се још не зна који је то језик!) – никада се није одредило према овој чињеници непримењивања Устава и запостављања и сузбијања званичног односно националног писма. Министар образовања не стиже од интензивне болоњизације (читај дебилизације) образовног система да суспендује овај неуставни правопис.

Тако је тај правопис (боље речено, правопас, како сам прочитао на једном веб-порталу) постао бомба дезоријентације и индоктринације младих нараштаја србског народа. Србски филолози и лингвисти су такође оболели од крватофилије и још су већином у сфери „сербокроатистике“ и тврде да су Срби једини народ на свету који има два званична писма (тзв. диграфија) и да му је то предност. (Истина, издвојили су се међу њима заговорници србистике, али само је неколико научника међу њима, као нпр. проф. Д. Збиљић и други, који одлучно тврде да је ћирилица једино писмо Србског језика.)

У сфери јавног живота и тзв. званичног друштвеног живота ћирилица је у великој мањини, а у практичној широкој примени, нажалост, скоро да више не постоји. Тако је ћирилица постала не само лингвистичко питање број један, него и политичко питање у области идентитета нације, који је под жестоким нападом западнокатоличке цивилизације и (не)досманлијских евроатлантских пријатеља, а наших србских непријатеља. Ван сваке је сумње да србски родољуб (а то је у другосрбијанству иначе срамота!) мора имати позитиван однос према ћирилици и ангажовано се залагати барем за њен уставни статус. Недавно нам је Д. Коларевић показао на практичном примеру како се треба борити против другосрбијанске контаминације – подизањем културног устанка! Друге нема, јер је контаминација захватила све сегменте културног и образовног система и живота Србије. Иначе,никада у историји Срба латиница није била србско писмо. Срби су употребљавали латиницу само под крвавом пресијом непријатеља свих врста(од Ватикана, преко тииите до досманлија и неодосманлија). Сва културна баштина исписана латиницом на штокавском дијалекту Србског језика остаје србска.

Њу (баштину) нам нико не може узети само због тога што ми користимо ћирилицу. У ствари, у свом приватном животу сваки Србин и сваки грађанин државе Србије може да користи писмо према сопственом избору, али када иступа у сфери званичног друштвеног живота односно у јавности на Србском језику – обавезна је ћирилица.

Подразумева се да националне мањине употребљавају своје матично писмо, али када јавно користе Србски језик из било ког разлога, морају писати ћирилицом. Јер нема Србског језика који се не пише ћирилицом. Ако се не изборимо сада и данас за ћирилицу – нестаћемо као народ! Ћирилица је писмо Светог Саве и свете Србске православне цркве.

Ћирилицом су исписане све србске књиге староставне. Зато је србска ћирилица – србица – свето писмо. Не постоји србска латиница, јер латиница није никада била србско писмо. Вук није никада сачинио србску латиницу и проф. др П. Милосављевић није у био праву када је очито у заблуди тврдио да је наводна Вукова латиница објављена у првом србском буквару (то је доказано: у Првом србском буквару В. К. из 1827. г. није било тзв. „абецеде“, него ју је у каснијем издању подметнуо Г. Добрашиновић, да на тај начин крватска латиница добије идентитет србског писма!).

Вук је само саветовао Хрвате да сачине фонетско латинично писмо по угледу на ћирилицу – једно слово један глас.

„Садашњи положај ћирилице је један од симптома наше обеспућености у модерном времену. Њено напуштање, односно запостављање, изразито је психосоциолошки феномен за шта, тренутно, сами сносимо одговорност. Одавно нема Аустроугарске, да забрањује, ни Југославије, да је потискује. У игру су ушле народне масе, тачније, полуобразовани слојеви тих маса, вођени презиром према свему што је домаће и неизлечиво наше, и засењени спољашним ознакама западне цивилизације, међу којима је латиница посебно продорна, а лако се учи…

Ћирилица нам иде на живце у мери незадовољства собом и својим положајем у модерном свету; она је видљиви стигмат на једном изнутра оболелом организму, и уместо да тражимо лека болести, настојимо да се ослободимо једне марке на одећи…

у овоме што се данас догађа, главну улогу игра провинцијална збуњеност и осећање мање вредности. Напуштање ћирилице је, дакле, пратећа појава кризе колективног идентитета.“
(Милован Данојлић)

„Просто не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од ове српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светог Саве.

Не, ако Бога знате, господо српска, ако сте и учени, будите паметни“. (Св. Владика Николај о односу србске интелигенције према ћирилици)

Аутор: Видоје Марјановић

Извор: Магацин – национални портал

1 Response

Оставите одговор