Његош међу звездама

О томе како је владика и песник успео да проникне у велике тајне васионе, о његовој вези с кабалистичким списима и савременом науком…

Било је пролеће 1845. године, време великог поста, кад је песник, владика и филозоф Петар II Петровић Његош (1813–1851) наумио да коначно оствари један од својих детињих снова. У његовом сећању, још увек свеже, биле су слике дечаштва које је проводио у родним Његушима, селу подно планине Ловћен. На овом месту је, како многи тврде, небо најлепше у топлим летњим ноћима кад се оспе ројевима звезда које се из Његуша виде као на длану. Дечачки сан малог Рада, како је било песниково световно име, био је да докучи велике тајне далеког универзума.
Много година касније духовни и световни поглавар Црне Горе одлучио је да промени тачку гледишта и, уместо у небо, погледа у себе. Већ поменуте године почео је да пише своје чувено дело, филозофско-верски спев „Лучу микрокозма”, за коју су многи тврдили да је својим јединственим и далекосежним замислима заувек променила поглед на човека, али и на читаву васиону. Више од сто педесет година после смрти овог великог песника, „Луча микрокозма” и даље има пажљиве читаоце, а најновије теорије о пореклу космоса казују како је Његош, чини се на много начина, био на трагу великих научних истина.

Музика неба

   Будући да у првој половини 19. века још није било авиона, Његошу је преостало једино да пође на духовно путовање чији је почетак био празан лист хартије. Песник на путовање није пошао сам. Пратила га је искра божанствена или луча сјајна, како је песник назвао своју светлећу водиљу. Она је за песника била оно добро и божанско у човеку, доказ постојања нечег вишег и смисленијег.
И заиста, „Луча микрокозма” је с посебном уверљивошћу приказала путовање душе по космичким пределима у којима су смештене планете, звезде, сфере, али и пакао и рај с којима се песник на свом литерарном путовању срео. Он је надахнуто певао о небеским и божанским тајнама, летећи по забаченим деловима свемира. Са даљина на које се отиснуо видео је и Земљу, описујући је као „небески шар”. Песникова васиона састојала се од милиона покретних небеса. У њеном центру налазило се средишње небо око кога се савијају сва остала. По Његошевој претпоставци, наша Земља налазила се у дванаестом небу.
Сам назив овог дела упућује на грчку реч микрокосмос  која значи мали свет или свемир у малом. Наиме, стари Грци следили су уверење по коме су човек и космос нераскидиво повезани. Основни појам који се тицао човека, али и свемира, била је хармонија схваћена као поредак, склад, али и музика. Сматрало се да космос има своју јединствену, хармоничну мелодију.
Следбеници грчког филозофа Питагоре (570–500 г. п. н. е) веровали су да свака планета има свој тон и да она, заједно с осталим небеским телима, ствара музику космоса због које се све планете и савршено правилно крећу, пратећи њен ритам. Овај музички склад зависио је од деловања сваког појединца понаособ. То би значило да је сваки човек био одговоран за мелодију свемира, то јест за склад у њему.
Ова веза за Старе Грке била је неупитна и из ње је проистекло једно логично питање. Ако су човек и универзум исто, да ли посматрањем себе можемо да откријемо и тајне универзума? Како се чини, Његошу је управо то пошло за руком. Будући да је проникао у необичан однос човека и васионе, песник је похитао на место где га је чекала једина и права истина, у одаје своје душе.

Мноштво планета у човеку

   Иако је Његошев духовни лет осветлио многа мрачна места у дотадашњем знању о човековим дубинама, његове замисли биле су помало необичне и не тако добро прихваћене у патријархалној заједници у којој је рођен. Песникова схватања била су у извесном нескладу с ондашњим црквеним учењима, а његово виђење човека садржало је и понешто од кабалистичких езотеричних учења која за просечног Црногорца 19. века нису била најприхватљивија.
Трагове кабале у „Лучи микрокозма” прва је приметила наша велика књижевница и историчарка филозофије Аница Савић Ребац (1892–1953). Ово верско, али и филозофско учење у оквиру јудаизма поучава да је човек заправо бог, смањен до људске величине. Кабалистичко виђење космоса подсећа на оно настало у античкој Грчкој. Човек је, по њему, такође космос у малом. То се сликовито може приказати и на научни начин.
Људско тело састављено је од атома сачињених од протона и неутрона, и електрона који круже око њих. Овакав изглед атома сличан је изгледу планета у Сунчевом систему. То значи да је човек симболично сачињен од мноштва малих планета. Свака промена која се одигра у њему стога се истовремено одражава и на космос. Све људске болести, по кабалистима, потичу од неусклађености микро и макро космоса, човека и васионе. Лек против сваке бољке био би усклађивање малог космоса с великим.
Многи мисле да је свемир бесконачан. Но, да ли је он одувек био такав? Вера и наука углавном се слажу око једне ствари, а то је да је космос настао из једне тачке. „Луча микрокозма” дала је јединствену слику настанка свемира потеклог из хаоса, то јест неразумног поретка ствари. Онај који је неред претворио у ред, а хаос у уређену васиону, био је бог-песник, онај који је и цео свет створио из осећаја лепоте, исто онако како су уметници вековима стварали.
Наука није залазила у питања божјег стварања, али је зато претпоставила да је свемир настао из нечега што није ни налик његовом садашњем изгледу. У прошлости је заиста постојао тренутак кад су ствари кренуле другачијим током. Према теорији великог праска, једној од теорија о постанку космоса, првобитни свемир чинили су велике количине енергије, висок притисак и температура, и брзо се ширио и хладио. Овакво стање заиста би могло да се назове хаотичним. По овој теорији свемир се и непрекидно шири. Све ово, у песничком облику налазимо и у „Лучи микрокозма”.

И Њутн и Ајнштајн

   Његошев опис неба наизглед је једноставан. Средишњи део космоса или „великог океана воздушног”, како га назива песник, чини светао, уређен део васионе у коме се налази и наша планета. Око ње је, простран и неуређен, мрачни простор хаоса. Светлост и тама су у некој врсти непрекидне борбе. Наиме, светли део непрестано се шири на рачун оног тамног и постепено га замењује. На тај начин васиона се непрекидно шири у корист добра, све до тренутка кад светло коначно не замени сав тамни простор.
Модерне научне теорије овај догађај описале су као збир енергија који се у васиони непрекидно смањује. Захваљујући њима, из тамних, мртвих места у космосу рађају се нова Сунца. Његошево светло и тама могу да се схвате и као појмови материје и антиматерије, које наука и данас испитује. Када се нађу заједно, оне се међусобно поништавају, а из њих се ослобађају велике количине енергије у облику гама зрачења или других честица.
Док се научници, верници и филозофи вековима споре око тога ко је у праву, Његош нам на ово питање даје једноставан одговор. Човек је сам себи велика тајна и отуд не може очекивати да све сазна једноставним испитивањем света око себе. О томе говоре и три најлепша стиха „Луче микрокозма”:

С точке сваке

    погледај човјека,

Како хоћеш суди

     о човјеку –

Тајна чојку човјек је

          највиша.

   Ипак, било је и оних који су веровали да наука, филозофија и вера и те како могу да се сложе. Чувена је реченица Алберта Ајнштајна (1879–1955) да је наука без вере хрома, а вера без науке слепа. Овај научник дефинисао је своју веру као космичку. Пре њега, ту је био и енглески физичар и математичар Исак Њутн (1643–1727), за кога мало људи зна да се бавио и алхемијом.

Аутор: Србиславa Д. Тодоровић
Политикин забавник, број: 3345 2016.

Извор: ЊЕГОШ МЕЂУ ЗВЕЗДАМА | Политикин забавник

 

1 Response

  1. 14. априла 2016.

    […] ЊЕГОШ МЕЂУ ЗВЕЗДАМА […]

Оставите одговор