Како смо „реформисали“ школство 

 Др Љиљана Чолић, некадашњи министар образовања

Поводом недавно објављена два чланка професора др Радоша Љушића у „Новостима“, а у вези са оснивањем и радом приватних факултета у Србији, након ћутања дужег од једне деценије, осећам потребу да јавно проговорим о извесним проблемима на које сам безуспешно указивала као министар просвете у влади др Војислава Коштунице, од марта до септембра 2004. године.

Дакле, по службеној дужности у назначениом периоду председавала сам седницама Републичког савета за развој универзитетског образовања. Подсећам да је реч о институцији која треба да доноси најзначајније одлуке и да се бави стратегијом високог образовања, а чији је оснивач Влада Републике Србије. Према постојећој законској регулативи у њеном саставу су се по функцији налазили ректори и проректори универзитета у републици и још десет чланова које је именовала Влада.

Мале плате и мизерни хонорари за научне публикације и пројекте почели су да испољавају своје ружно лице. Разумљива и оправдана потреба факултетских професора да поправе своју лош материјални положај навела их је да се посвете нечему што се може назвати универзитетским бизнисом. Србију је затресла оснивачка грозница приватних високошколских установа

Без утврђених критеријума и стандарда, приватни факултети су почели да ничу као печурке после кише. О реалним потребама државе и друштва није се размишљало.

У том тренутку Србија је имала шест државних и четири приватна универзитета, са 81 државним и 27 приватних факултета, док је двадесетак приватних чекало да добије дозволу за рад. Наглашавам да током мог мандата није основан ниједан приватни факултет или висока школа! Претили су тужбама и министарству и мени лично, што због такозваног ћутања администрације, што због намерне опструкције.

Нажалост, била је то сам кратка пауза у захукталој оснивачкој машинерији која је поред матичних централних приватних факултета почела да производи и принове – такозвана истурења одељења на свим могућим и немогућим локацијама и локалитетима, а све то под будним оком потоњих просветних власти!

Сећам се да сам на једном од састанака Републичког савета између осталог рекла и то да Србија нема довољно квалификованих универзитетских професора за толики број високошколских институција.

Пре неколико дана из дневне штампе сазнали смо да је један локални србијански функционер након уласка у професионалне политичке воде брзопотезно од медицинског техничара постао дипломирани студент такође неке тамо новокомпоноване приватне високе школе, па чак и предавач у њој. Нажалост, оваквих примера је много. Ето како је лако доћи до наставника, потребна је само добра воља.

Недавно се опет у једном дневом листу појавио чланак о извесном посланику Скупштине РС, новопеченом дипломираном правнику који није могао да се сети тачног назива приватног факултета који је завршио, па чак ни места где се дотична „респектабилна“ институција налази.

Ваљало би већ једном отворено проговорити и о ефектима реформе високог образовања и шта смо „Болоњом“ добили, а поготово изгубили, мада ће тек време које долази дати прави суд.

Поставља се питање зашто су предмети и дисциплине непромишљено и механички цепани и уситњавани. Зашто је нарушена системска целина универзитетског образовања зарад стављања предмета у калупе који нису по њиховој мери, а наставници доведени у ситуацију да се грабе за боље бодовање својих курсева, док студенти, с друге стране, јуре бодове уместо знања.

Сећам се првих закључака о спровођењу реформе високог образовања у једној суседној земљи која је у ту фамозну западноеврoпску шему ушла пре нас. Кратак и јасан закључак гласио је буквално овако: Нема довољно простора, наставног кадра и новца.

Није спорно да су промене у образовању неминовне и нужне, али само ако заиста представљају напредак и уколико су усклађене са потребама и могућностима друштва, сем ако наравно од свог новца не спремамо кадрове за туђу привреду и тржиште рада. Знамо да се „одлив мозгова“ одвија несмањеном динамиком.

Укратко, потребно је непрестано брижљиво, промишљено и продубљено побољшавање и унапређивање образовања, под будним оком државе и уз пуно учешће стручне јавности, без уплитања било каквих ad hoc комисија, које ће време избрисати из сећања, остављајући неславне трагове њиховог ангажмана.

Но, биће да су то све укупно исувише крупни проблеми за ситну, успавану и муљаву академску јавност Србије.

„Ви нама извлачите тепих испод ногу“, рече ми пре дванаестак година једна званичница из једне међународне институције. „Није битно чији је тепих, него чији је под“, одговорих.

Данас се питам чији је заиста под по коме ходамо, ако смо принуђени да корачамо све несигурније, а тек је правац кретања у образовању посебна прича.

Извор: Како смо „реформисали“ школство | Друштво | Novosti.rs

4 Responses

  1. Борисав Трајковић каже:

    Мене само чуди та упорност и систематичност Запада да нам наметне те деструктивне „новине“, са једне, и нашег (наших политичких званичника) до ропског положаја полтронства и понизности, са другеда стране, Ко ће и кад да покрене процес и оствари нешто корисно, не знам, а ја са своје стране здушно подржавам сваку иницијативу у том смеру.

  2. Урбана Герила каже:

    Националну свест, писменост и веру су нам очували Црква и манастири у турско време. Данас је и Црква уздрмана упливом којекаквих структура у сам свој врх, као и раслабљеношћу општенародном. Али је зато народ у бољој ситуацији него тада, бар кад је писменост у питању. Сваком је могуће да почне од свог детета, унучета. Што се тиче вере и националне свести, ту смо у далеко тежем положају. Никад ,,грађанисти“ неће одгајити родољуба, нити ,,родољубци“ са левичарским софтвером светосавца. Тако ће бити док не разјаснимо шта значи бити Србин и који су му, као таквом, циљеви. Или до изумирања. Трећег нема.

  1. 10. априла 2016.

    […] Како смо „реформисали“ школство  […]

Оставите одговор