Како нестају београдске кафане

Бурна историја места и догађаја који би у свакој земљи били главне туристичке тачке и делови уџбеника код нас остају да живе на усменим предањима, док светске корпорације и новопечени бизнисмени насрћу на ретке кафане, у којима се, упркос свему, слави живот

Скадарлија; Фото: Архива Курира,

У кафани је рођен страначки живот Србије, многе политичке, касније ће се испоставити, и историјске одлуке донете су за кафанским столом с карираним столњацима.

Након Другог светског рата неке кафане биле су једино светло у порушеној престоници, опозит свеопштем страху, полицијском часу, терору Озне, духовној глади… У чврстим комунистичким временима биле су добар штит од глупости и менталног терора, места на којима су расли најзначајнији спрски писци, песници и боеми, чворишта најинтригантнијих трачева и љубави, постале су и незаобилазни културно-хедонистички топоним.

То су места где се најбоље мешају ноћ и дан, неретко и пића, богати и сиромашни, бивши и садашњи, глумице и редитељи, пословне жене и претенденти на министарска места…

Кафана Златна Моруна

Често се чује како један град не чине зграде него људи, али без правих кафана, ресторана и кафеа нема ни срећних градова. Седнеш у најбољу кафану и цео град прође поред тебе. Песник Сима Пандуровић тврдио је да је кафана и социјална институција првог реда: гладног нахрани, жедног напоји, бескућнику пружи кров, а усамљеном друштво. Демократија је основ кафанске културе – спаја неспојиво. Макар је тако некада било.

Шта се данас збива с београдским кафанама? Неколико значајних, међу којима је последњи „Орач“, претворило се у ланце мегамаркета, који нас прате на сваком ћошку. Друге су прерасле у уштогљене продавнице козметике и, уместо гушчије џигерице, шкембића, вина и кремпита, сада нуде помаде помоћу којих ћете вечно бити млади. Више не продају мирисе на тањиру и сочне приче, већ илузије. Ново доба их је покосило, а оне које су преживеле удар светских корпорација сада нападају новопечени бизнисмени, браћа политичара и трговци спремни да по сваку цену откупе традицију како би они постали још традиционалнији и богатији.

Већ месецима се по градским кулоарима полушапатом ваља прича како ресторан са најлепшом баштом у граду, иако је поред аутопута, насилно променио власника. На Твитеру се шири глас како новобеоградска кафана позната по националној кухињи има нове власнике, а и ресторан медитеранских специјалитета у близини Владе Србије постао је плен новопечених кафеџија, да је следећи на мети „Вук“, а и „Река“. Ово нико, ни за живу главу, званично неће да потврди, а то отимање прате префињени крими-детаљи: „Добро вече, пошто кафана?“

„Није на продају!“, рећи ће вишегодишњи власник.

Скадарлија

„Нисмо питали да ли је на продају, него колико кошта“, одговориће будући власник.

И све ће остати обавијено велом тајне јер ће газда за одређену своту новца остати да глуми газду. А поносни власник ће одмах променити добављаче, углавити своју екипу, несвестан да су за кафану битни људи. И они који раде и они који долазе. Наравно, његове мисли и новчаник не оптерећује прошлост и како је све заправо почело.

Клепишка

Турци су још 1522. у једној згради на Дорћолу отворили кафану и у њој служили кафу. Према књизи „Старе кафане Београда“ Видоја Голубовића, после Београда прву кафану 1592. добија Сарајево, у Лондону се отвара тек 1652, две године касније у Марсељу, а у Бечу 1683.

Кафане су место друштвене критике и утолико су неретко представљале опасност за владајућу класу. У кафанама су у току револуције 1789-1794. формиране прве политичке организације, на пример јакобинци, а у њима су такође покренути и први радикални листови тог времена. Зато су кафане биле прве на листи установа које су реакционарни режими настојали да сузбију. Сентандрејска скупштина, на којој су свргнути Карађорђевићи и на власт враћени Обреновићи 1858, одржана је у „Српској круни“.

А 1860. Никола Христић, тадашњи градоначелник Београда, издао је наредбу да се становништво у кафани може задржавати до 23 сата, а после тог времена нико улицом не сме да хода без фењера. Обавеза власника кафане била је да свако вече упали фењер пред кафаном, тачно у десет увече. Сто педесет три године касније челници Новог Сада дошли су на сличну, додуше два сата либералнију идеју, да се ноћни живот у војвођанској престоници гаси сат иза поноћи. Нису рекли да ли је обавезан и фењер.

Кафана „Три шешира“

У кафани се одувек дешавао живот у свој својој пуноћи, некада су приказиване представе, одржавани концерти, састајали су се спортски и партијски моћници, после Првог светског рата у „Касини“ су се одржавале и седнице Народне скупштине.

Кафана има посебну магију – прва сијалица у Београду засијала је у кафани „Пролеће“, у данашњој Масариковој улици, а на том месту данас се налази зграда „Електродистрибуције“. Први телефон у Београду зазвонио је у „Три листа дувана“, а први сајам књига 1893. одржан је у „Коларцу“. „Коларац“ је био једна од најрепрезентативнијих кафана, која се налазила у Македонској улици према Тргу, с фасадом у класицистичком стилу, великом салом где су се одржавали балови, а ту су се и играле представе позоришта Бране Цветковића „Орфеум“, и био је један од првих биоскопа у Београду.

У кафани „Златни крст“ приказана је 25. маја 1896. прва јавна биоскопска пројекција у Београду. У кафани је засвирао и први страни виолиниста – 1894. године. На „Коларцу“, који је био смештен у склопу зграда које су припадале Илији Милосављевићу, пореклом из Колара, састајали су се политичари, официри и државни чиновници. Срушен је за време немачког бомбардовања 1941. Милош Обреновић је на власт враћен по други пут у кафани „Велика пивара“ или „Кнежева пивара“. У гостионици „Империјал“ 1891. одржан је збор београдских новинара, где је одлучено да се обнови Српско новинарско друштво, које је преименовано у Српско новинарско удружење. На прелазу из 19. у 20. век у данашњој Македонској улици од 40 кућа 17 су биле гостионице. Прве кафанске звезде биле су Софка и Вукица Вука, чија је популарност између два светска рата била већа него фудбалера Моше Марјановића.

Кафана „Има дана“

А и тачно се знало какви гости где долазе, које пиће се служи и какве су теме на менију. У „Србији“ су се окупљали франкофили, фудбалери и навијачи СК Југославија, позоришни глумци и оперски певачи, чекајући да се у касне сате појави Бранислав Нушић. Некада је било јасно где седе радикали, а где напредњаци, где се скупљају либерали, а где социјалисти и знало се да треба послати шпијуне маскиране у обичне госте у супарнички табор. Изгледа да се историја понавља.

Своје кафане имали су и индустријалци, па је у Скадарској улици постојала кафана „Бајлони“, док је кафана „Смутековац“, названа по свом власнику Чеху, припадала Вајферту, а остало је забележено да је приликом кратке посете Београду ту боравио и Никола Тесла. Између два светска рата демократе су боравиле у „Барајеву“ (на углу Београдске и Крунске), где се служила храна у тањирима од чешког порцелана и била је једна од ретких кафана које су имале дрвени под. Чланови Словенске људске странке ишли су у „Љубљану“, а министри Цветковићеве владе најрадије су бивали у „Мадери“.

Кафане су простори у којима живот звони за све паре, а адреналин је највећи кад су спољне околности најризичније.

Почетком 1945. у Београду се лудовало и лумповало до зоре у бару „Клеопатра“, на тадашњем Позоришном тргу, данашњем Тргу републике, тамо где је доскоро био „Југоекспорт“. „Клепиш“, као су му тепали, био је једино светло, боље рећи црвени лампион у порушеној престоници, опозит свеопштем страху, полицијском часу, терору Озне, глади… Већ од 10 сати увече „Клепишка“ је била пуна, шанк од црног дрвета нудио је најразноврсније вискије, ликере, коњаке, коктеле, столњаци беж боје спуштали су се до пода, а бармен је имао белу блузу са златним плетеницама, келнери су били у црним смокинзима с лептир-машнама. Ту су долазили амерички, британски, совјетски официри, припадници војних мисија, шпијуни, даме свакојаких карактера и тоалета, а неколико пута су виђене и униформисане партизанке, сведочио је за Политику један од посетилаца, геолог Зоран Обрадиновић, у то време седамнаестогодишњи спикер и рецитатор Радио Београда.

А ту је редовно у истој барској столици седео Титов син Жарко Броз, пушио је и испијао вотку у униформи совјетског мајора. Једно вече пред само затварање настала је узбуна, лудачки се ширила гласина: „Убише Жарка Броза“. Музика је трештала, улаз су блокирали полицајци у цивилу, а Жарко је седео на степенику, држећи се за стомак, све око њега било је натопљено крвљу. Имао је среће, вероватно исто онолико као и они који су га напали – преживели су бурну ноћ.

Велики знак питања

У данашње званичне туристичке туре уврштен је само „Знак питања“, који је прво био резиденција македонског дипломате и трговца Наума Ичка, да би је касније кнез Милош поклонио свом личном лекару Ећиму Томи због заслуга током Другог српског устанка, а овај је искористио локацију и претворио је у кафану чији је први назив био „Ећим Томина кафана“, да би касније добила назив „Код пастира“, а онда су се црквене власти успротивиле да се зове „Код Саборне цркве“, па је 1892. тадашњи власник као привремено решење ставио „?“. Ето како привремена решења некада могу постати трајна.

Ресторан „Два јелена“

Ово је једина кафана из тог времена која и данас живи пуним плућима. Једно време из увиђајности према цркви није било дозвољено пушење. Забележено је да је ту 1830. скоро годину дана свраћао Вук Караџић, у њој је 1834. постављен први билијар, а служила је и као прво читалиште Српских новина.

Туристички водичи данас странцима препоручују места на основу величине пљескавице, дужине Карађорђеве шницле или мини-сукања које се таласају на неком сплаву. А није да не бисмо могли да смочимо и с мало историје.

Кафана у селу Брајићи, испод Равне горе, где су се 26. октобра 1941. срели Дража Михаиловић и Јосип Броз Тито, требало би да буде споменик, туристичка атракција на путу од Чачка ка Ваљеву. Саграђена је 1913, држао ју је Обрад Бајић и звала се „Сувобор“, а остаће забележено да је Тито с пратњом преноћио у кући преко пута, да га је ујутру сачекао Дража и да су ушли у кафану, да је около било напето, а још напетије кад су изашли.

После рата стајала је ту и табла на којој је јасно писало да су се ту срели Тито и Дража и да је та кућа од историјског значаја и да се ту ама ништа не сме мењати. Тако је било неко време, а онда је постајала све урушенија, служила је као магацин, плафони су почели да прокишњавају, искључивана је струја због неплаћених рачуна, намештај на којем су седела два горостаса НОБ нестао је, додуше остао је сто за којим су разговарали и на њему лампа на гас.

Директор Музеја рудничко-таковског краја однео је столице на рестаурацију и чврсто обећао да ће да их врати, и те столице су касније пронађене код локалног столара у селу Луњевица, који је био убеђен да су то столице директора музеја, па их је ставио на таван. Мислио је да има времена да их поправи. И тако дођоше мољци и поједоше историју. Шта је са столицама, не знамо.

Клуб књижевника је претекао

кафана где су некада седели Гаврило Принцип и јуноше Младе Босне и до детаља разрађивали атентат на Франца Фердинанда 1914, спремали догађај који ће изменити историју света, ту на углу београдских улица Краљице Наталије и Каменичке – је недавно обновљена.

Ту су после висили офингери, брусхалтери, јефтин доњи веш „мејд ин Чајна“. Продавали су се ту и неки пластични пиштољи. У међувремену је ово култно место, неформални регрутни центар Младе Босне, где се поред чорбе крчкао и Први светски рат, називано и кафана „Триглав“. Била је ту једно време и кладионица и слот-клуб „Меридијан“. Свега је било, осим памети. Било који иоле озбиљнији град ову дестинацију претворио би у стратешку тачку сваке туристичке туре.

На туристичкој мапи није уцртан ни данашњи Студентски културни центар, где се на самом почетку прошлог века у кафанској и балској сали у Официрском дому окупљала завереничка екипа предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом, која је напуштајући кафану у ноћи 28. маја 1903. отишла на двор и пресудила краљу Александру Обреновићу и краљици Драги Машин.

Посебно место у културно-историјско-гастрономској свести Београда, првенствено захваљујући легендама које се преносе с колена на колено, има „Клуб књижевника“, који се налази у згради коју је крајем 19. века подигао Милан Пироћанац, некадашњи председник владе Краљевине Србије. Ово место у Француској 7 почело је с радом одмах после Другог светског рата. Одавно је ушло у незваничну историју, а требало би и у лектиру, јер ту су, уз Будин розбиф и Ивину далматинску пржалицу, уживали Симон де Бовоар, Алберто Моравија, Жан-Пол Сартр, Софија Лорен, Ричард Бартон, долазили су и тадашњи моћници Пеко Дапчевић, Коча Поповић, Дража Марковић, Стамболићи, а и великани књижевности Андрић, Крлежа, Киш, Пекић, Булатовић, Павић, Капор, Ћосић, Бећковић, бардови глумишта и новинарства, стране дипломате, лепотице и шпијуни.

Кафана Франш

Урбани мит је већ како се Оливера Катарина после једне вечери у Клубу венчала с Вуком Вучом, а то је био и први ресторан који је принц Александар Карађорђевић посетио по повратку у Србију. Препричава се полемика, између газда Иве и Мирослава Крлеже кад је велики писац последњи пут дошао у „Клуб“ да с њим уз телећу главу попије боцу „грашевине“. Док је Ива доносио порцију, Крлежа је добацио: „Ево, теле носи телећу главу.“ „Волу да је поједе“, узвратио је Ива.

За време једног Феста, у Клубу су седели Софија Лорен и Марчело Мастројани, а онда је дошао Јаша Гробаров, последњи београдски боем, и само им је легао у крило. Један од амблема овог места Богдан Тирнанић Тирке сведочио је да је Берта Ланкестера жена развалила сифоном по глави, а и о озбиљном фајту између Мирка Ковача и Саве Аћина. Својевремено је Воки Костић газду Иву Кусалића предложио за Октобарску награду, а кад су га у Градској скупштини питали за коју област, рекао је: „Па, за књижевност.“

Културни геноцид

Остаће забележено да су најбољи ратни непријатељи Милошевић и Туђман границе дејтонске Босне исцртавали за столом на кафанским салветама, а деведесетих је кафана била и уобичајено место за ликвидације. Тако је у пицерији „Мама мија“ скончао тадашњи министар полиције Радован Стојчић Баџа, а у кафани ФК Рад на Бањици изрешетан је министар војни Павле Булатовић.

Највећи кафанско-хотелски геноцид извршен је у Црној Гори, кад је једне августовске ноћи 2013, бучно и без најаве, срушен хотел „Црна Гора“, симбол и Титограда и Подгорице. Чули су се само тупи, болни удари багера који разбијају клесани корчулански камен и монументалну творевину из 1953. претварају у ископину. Због будућег „Хилтона“. Једна од ретких грађевина која је имала душу, где се јео најбољи сладолед од ваниле, у чијем су се Црвеном салону пре изградње зграде парламента одржавале седнице Скупштине, а у Зеленом биле матурске вечери, где су некада седели најбољи другари Мило и Ратко (Ðукановић и Кнежевић, прим. аут.), где су се чекали резултати свих избора, званичних и незваничних, где се већало о разлазу „младих, лијепих и паметних“, тамо где је лежала и револуција и нејака црногорска еволуција, у чијим кулоарима се проводаџисало пуним гасом, е тамо је ударио новопечени багер.

Кафана Дурмитор

Кулисе тог хотела, који су стари новинари називали „Казабланка“, имале су решење за многе мистерије које муче и јавност и полицију, а оно што је пленило била је градска кафана у склопу сад већ, јелте, будућег „Хилтона“. Рушитељ, чије име из пристојности нећемо спомињати, заклео, ваљда вођен максимом камионџије који је деведесетих обећао да ће саградити још старији и лепши Дубровник, да ће вратити хотел у првобитно стање у року од десет дана. Још није отворен, можда буде за дан црногорске независности. Некако једно с другим иде – Монтенегро и Хилтон. Лаку ноћ, „Црна Горо“.

Изгледа да на Балкану ништа није свето, а опет све је хронично повезано с недостатком осећаја за традицију и одсуством нерва за туризам.

Живели!

Пише: Александар Ђуричић

Извор: Newsweek

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: